„Усред ових догађаја, проблем страствености је постао кристално јасан. Када у центру система страсти нема ни у траговима, она почиње спонтано да се концентрише на периферији. На једном полу јасно видимо вишак страствености. На другом је, међутим, очигледан њен недостатак. Оно што видимо јесте да је главни проблем власти енергија. И тај се проблем мора решити. Без одлагања“, рекао је Александар Дугин, руски геополитички концептуалиста
Често се не само у домаћим политичким круговима већ и у широј научној и академској јавности и јавности у Србији уопште праве историјске паралеле између Срба и Јермена. Два малобројна (а не мала) народа имају богате историје, оба су била под вишевековним турским ропством и оба се данас грчевито боре да сачувају своје државе, културу, језик и све остало, бивајући истовремено смештени на по њих изузетно неповољним геополитичким просторима. Управо зато је значајан део домаће јавности помно пратио дешавања у Нагорно-Карабаху свих ових година, а посебно током последњих неколико недеља, с обзиром на то да је азербејџанско политичко руководство војним путем повратило контролу над спорном територијом, а због чега су тамошњи Јермени, њих преко 100.000, у избегличким колонама напустили своја вековна огњишта и упутили се ка Јерменији. Многе усијане главе на брдовитом Балкану, албански терориста и исламски фундаменталиста Аљбин Курти пре свих, ни не скривају да би желели да по „јерменском сценарију“ реше српско питање на Косову и Метохији, Републици Српској, па чак и у Црној Гори.
Са друге стране, нису ретке ни паралеле које се повлаче између Срба и Јевреја, односно Србије и Израела. Поново је реч о малобројним народима са раскошном историјом, махом окруженим непријатељским земљама и народима, који, између осталог, деле неговање о својим заветним историјским територијама – Јевреји о својој светој земљи, односно Ерец Израелу, а Срби о Косову и Метохији. Често се спекулише о томе како Срби треба да следе јеврејски пример, односно да не одустану ако треба ни после 2.000 година само да би вратили оно што им припада. Такође се неретко говори о томе колико важну улогу у одбрани државних и националних интереса треба и може да има српска дијаспора и да је зато важно да се по том питању угледамо на јеврејски пример. Коначно, све ово је један од разлога због којих је српска јавност и те како заинтересована за дешавања у Израелу, односно за рат који бесни између Израелаца и Палестинаца, а који по бруталности и крвавости већ сада нема себи равног у напетој историји ова два народа.
Израел јесте, очигледно, направио одређене пропусте, не само када је реч о немоћи његовог ракетног штита „Гвоздена купола“ већ и у смислу обавештајних података којима је владао пре напада. Без обзира на то, земља која је показала да је у року од свега неколико часова била спремна да у потпуности уђе у рат, те која је за два дана мобилисала 300.000 људи, завређује свако поштовање. Како је могуће да Израел већ скоро 80 година опстаје у мору милиона својих непријатеља који га окружују и који желе да га збришу са лица земље? Три су, по мом мишљењу, кључна разлога за то – огромна улагања у војску и безбедносни сектор, изузетно развијена прехрамбена индустрија и безрезервна подршка Сједињених Америчких Држава. Израел у просеку троши 9% БДП-а на војску, а ова земља је лидер у примени високих технологија у пољопривреди где се, примера ради, само у кибуцима произведе хране у вредности од 1,7 милијарди америчких долара годишње. Србија је направила значајне кораке у последњих десетак година када је реч о улагањима у војску, али она и даље не прелазе 2,5% БДП-а.
Исто важи и за пољопривреду, где за разлику од израелских пустиња тешком муком и вољом претворених у плодну земљу, Србија исте има напретек. Овде је, међутим, важно указати на паролу на којој Српска лига већ годинама, не без разлога, инсистира, а то је да „Русија буде Србији оно што је Америка Израелу“. Овде на сцену мора ступити чврста и одлучна воља Русије да се на велика врата врати на балканску геополитичку сцену. Охрабрује порука руског председника Владимира Путина током недавно одржаног Валдајског клуба да су Срби народ који Запад не може покорити.
То је тачно. Запад нас није покорио ни 90-их када смо били сами суочени са њим, када смо, бранећи себе, бранили и Русију и као много пута кроз историју дали јој довољно времена да се и сама припреми за обрачун са Западом. Ни данас, иако су притисци у контексту украјинске кризе, нисмо издали ни себе ни Русију, нисмо јој увели санкције и нисмо се сврстали у колону њених отворених непријатеља. Сарадња између Русије и Србије је двосмерна улица, дакле, мора бити интересовања и жеље на обе стране, али је без икакве сумње време да Русија додатно ојача своје везе са нама, пре свега у поменутим кључним областима попут безбедности и хране, јер као што не сме изгубити своју битку у Украјини данас, не сме је изгубити ни на Балкану сутра. Моћна и јака Русија, историја је показала, јесте само она Русија која је чврсто укорењена на Балкану и усмерена ка свом великом геополитичком циљу – избијању на топло Јадранско море.
Пише: Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге
