Не би се, ипак, смела занемарити чињеница да већина Срба, бар за сада, а и одувек, српски национални интерес види и осећа као интерес српског народа у целини, на свим просторима које данас насељава.
Навијачи Србије уочи меча са Бразилом на Мундијалу у Катару (Фото EPA-EFE/Neil Hall)
Сваки разговор о сложеној и трајно актуелној проблематици „српског националног интереса” ваљало би претходно поставити на јасну појмовну основу. А то се систематски не чини, превиђа или избегава. Немало је, свакако, и оних невежа што искрено нису свесни значаја који за сваку разложну и потенцијално продуктивну узајамност у размени мишљења имају координате споразумно прихваћене појмовно-терминолошке одређености, али је сасвим довољно разлога за претпоставку да успостављање такве концептуалне дијалошке дисциплине махом помно избегавају они који су њене суштинске важности и те како свесни. Наиме, ако би се о њој, као предуслову за расправу, водило рачуна или чак на том прелиминарном разјашњењу настојавало, тешко да би међу Србима изгледног разговора уопште могло бити, односно да би он могао стићи до меритума теме националног интереса. Показало би се, наиме, да говорећи о њој учесници у расправи на уму, и у срцу, полазе од, најблаже речено, двеју различитих, неподударних, па и непомирљивих идеја о томе шта је у наше време за Србе, а и уопште, „национални интерес”. Овако, свако прича своју причу, те паралелне приче се мимоилазе, нико (привидно) нема разлога да поразмисли о основаности свога виђења, као и о томе да можда и није у праву, а поготово да себи и другима призна или да буде прекорен због учествовања у морално зазорном „разговору глувих”.
Наиме, тема „националног интереса” исувише је озбиљна и важна да би јој се годинама могло у основи лицемерно и интелектуално комотно приступати, без спремности да се рашчисти шта је у вези са њом, заправо, раскрсно полазиште. Оно се, у најбољем случају, прећутно подразумева, а непоуздано и необавезно подразумевање у овако осетљивим пределима мишљења, личног понашања и јавног деловања може бити неупоредиво штетније од отвореног неслагања, па чак и арогантног отписивања свега и свакакога што се и ко се не слаже с мојим/нашим, „јединим исправним” погледом на „српски национални интерес”. Сваки симулакрум до поништавања замагљује дубинску бит стварносног. Оно у чему се неистомишљеници углавном једино слажу и о чему рутински износе резигниране жалопојке, јесте констатација да Србија и Срби, за разлику од неких других, срећнијих или мудријих држава и народа, немају чврсту и стабилну националну стратегију, из чега произлази несналажење и несигурно врлудање кроз пометњу једнога света у одсудним променама. При томе се олако заборавља аксиоматска Хераклитова мисао да „само мена стална јест”. Никако да се схвати да је неспремност за поштено постављање разговора о „националном интересу” на јасну појмовну основу темељни праразлог констатованог одсуства далекосежне пројекције мета ка којима треба да се усмери курс српске националне лађе. Проблем јесте и одраз светских кретања, али је темељно и сржно наш, српски.
Основно питање на које треба одговорити пре упуштања у успостављање било какве концепције српског националног интереса јесте сагледава ли се он као интерес државе Србије или српског народа у целини. У савременој политиколошкој мисли и (гео)политичкој пракси „национални интерес” се претежно везује за (националну) државу, с тим што је јака тенденција да се држави све више, бар декларативно и нормативно, одузима или релативизује атрибут „националне”, у складу с предношћу која се даје моделу „државе нације” (Nation State). Носилац суверенитета у таквој држави није класично схваћена нација са етничким исходиштем, већ наднационални „политички народ”, у чијем је поимању народносна димензија идејно и системски потиснута, гдекад до непожељности помињања, а камоли идентификовања с њом. У стручној литератури се може прочитати да се овакво поистовећивање „националног интереса” са променљивим или трајним интересом/интересима државе уназад изводи из старијег (француског) појма „државног разлога” (Raison d’Etat), али је и то, ако се апсолутизује начелно ненародности, па онда и ненационални/анационални концепт „државе нације”, прилично упитно. Није случајно то што се и у Срба у Србији све убрзаније губи осећај за „државни разлог”, док се народносна идентификација са целином српског народа одржава, па и реактивно јача, упркос сталном и систематском потискивању са пиједестала елитистичке „политичке коректности” која наводно одражава највиша цивилизацијска достигнућа и дух времена.
Ако се у светлу ове наше „унутарсрпске” дијалектике промисли Кисинџерово запажање да је „средњовековну идеју о универзалном моралу заменио национални интерес”, рекло би се да се код Срба идеја универзалног моралног императива већма препознаје у народносној идентификацији, премда је ова по својој формалној природи партикуларистичка. Осећа се, међутим, да почива на систему вредности који је инхерентно универзалан, као одблесак античког поимања категоријалних врлина. У томе лежи и свевремена актуелност светосавског обрасца (православног) Србина и светског човека, на чије се помињање набиру обрве оних који нису кадри или вољни да у њему виде смисао најширег типолошког, а не „ретроградног религијско-националистичког” модела одношења према себи и према свету. За незатуцане атеисте и вернике, подједнако, светосавље би се могло указати као путоказ, на начин на који га је непоновљиво песнички дочарао Васко Попа. Уз висок степен способности разумевања савремених реалности и стваралачки приступ, наравно. Схватања тзв. нормативних политичких реалиста, од Макијавелија до Моргентауа, о томе да рационално државно управљање искључиво у складу с националним интересом начелно мора бити аморално у погледу универзалних етичких обзира, поготово према интересима других, још давно је, како подсећа амерички теоретичар Стивен Форде, уверљиво оспорио велики хеленски историчар и мислилац Тукидид, оценивши да је атинска држава пропала баш услед апсолутизовања таквог егоистичког интересног „реализма”.
Вратимо ли се појму „српског националног интереса”, морамо приметити да се он, схваћен уже, као државни, а не народносни, понајвише своди на безбедносну, политичку и, донекле, привредну раван, док су културна и духовна углавном у другом плану или сасвим одсутне. Наши прагматични реалисти сматрају да се српски национални интерес у условима данашњег међународног поретка и односа снага на светској и регионалној сцени може сагледавати, промишљати и операционализовати само као интерес Срба у Србији, односно грађана државе Србије. За овакво опредељење имају много јаких и објективних аргумената. Нема сумње да је тако наступати, условно речено, лакше, а за логику и очекивања претежног дела ближег и даљег иностраног окружења прихватљивије. Не би се, ипак, смела занемарити чињеница да већина Срба, бар за сада, а и одувек, српски национални интерес види и осећа као интерес српског народа у целини, на свим просторима које данас насељава, што производи другачије и знатно сложеније претпоставке за осмишљавање спољнополитичке стратегије и тактике. Феномен Орбановог „великомађарског” шала и његово објашњење да репрезентација Мађарске представља целокупну мађарску нацију није само једна занимљива епизода светског првенства у фудбалу. Намера овог скромног огледа није да процењује која је концепција „српског националног интереса” боља или исправнија, већ само да позове на отворено дијалошко суочавање са тим да постоје две, народносна и државна. Да ли су оне, како изгледа, стварно непомирљиве и неускладиве? Не знамо, а да бисмо сазнали, нужно је о њима повести неоптерећену, одговорну и толерантну, српску расправу.
politika.rs
