Дан Републике: Како су Срби због 29. новембра изгубили цео 20. век?

0
63

Тито је, указују саговорници РТ Балкан, хтео Југославију без Југословена, тако да је распад заједничке државе почео кад и њено рођењe.

Некада забрађени црвеним пионирским марамама, Срби данас поносно машу тробојкама, уместо Карајлићевог „Дана Републике“ певају „Весели се српски роде“, а дан некадашње СФРЈ, 29. новембар – више не славе.

Волео је српски народ слободне дане, партизанске филмове и усклике „Републико наша мила“, али да ли је заиста икада имао разлог да прославља овај „празник над празницима“?

Да ли је седница Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) одржана 29. новембра 1943. године у Јајцу, када се АВНОЈ прогласио за главно законодавно и извршно тело Југославије, а избегличкој краљевој влади забранио повратак у Србију, нашем народу донела нешто добро?

Двадесет девети новембар значајан је, према речима историчара Љубодрага Димића, јер је „означио живот српског народа у 20. веку“, али, како указује наш саговорник, уместо да глорификујемо догађаје, важно их је рационално сагледати.

„Те 1943, године нико није ни сањао да ће Југославија судбину завршити у новом грађанском рату, а тако се десило. Историјски процеси су били неумољиви и различити догађаји су довели до тога да нешто што је 1943. сматрано будућношћу буде катастрофа и пораз српског народа, као и његово враћање на почетак 20. века. Не морамо се око тога сагласити, али један од биланса свега тога јесте питање – јесмо ли због тога изгубили 20. век?“, пита се Димић.

Он подсећа да је 29. новембра 1943. на, другом заседању АВНОЈ-а само потврђен процес федералне институционализације који је трајао већ неко време – признато је пет народа (Срби, Хрвати, Црногорци, Словенци и Македонци) као и шест федералних јединица (Босна и Херцеговина била је једина неодређена по националном саставу).

„Појављују се тад и нека спорна питања око Војводине и Срема које је требало решити, али се партија труди да све те спорове гурне под тепих и тих дана обезбеди пуну равноправност југословенских народа и не угрози југословенско  јединство – другим речима Југославија је централизована, партија држи све конце у рукама, а југословенским народима формално обезбеђује равноправност“, указује Димић.

Србе, кратко речено, нико ни за шта није ни питао. Сви други народи имали су своје представнике, док су Срби били једини које је заступала делегација партијских и војних кадрова који су се налазили у војним јединицама у месту заседања.

„АВНОЈ је афирмисао државност нове југословенске државе, али 29. новембра 1943. није одредио оно што је за нас најважније, а то је био положај Србије у југословенској федерацији. Политика равнотеже која је тада успостављена, суштински је мењала положај Србије и српског народа и поништавала све трагове некадашње српске државности из 1918. уграђене у државност југословенске државе“, сумира наш саговорник.

Србија је, каже, била сувише велика, сувише значајна, и сувише тога је изгубила у рату, да би јој се дозволило да буде доминантна у социјалистичкој Југославији.

Зато је, каже, и почело круњење Србије – пре свега формирањем аутономних покрајина Косово и Метохија и Војводина.

„Онда су током педесетих, шездесетих, и седамдесетих година, у новом распореду снага у оквиру југословенске државе, са попуштањем те неприкосновене воље да Југославија буде јединствена држава, почели да се наговештавају процеси отцепљења. Центри попут Загреба и Љубљане подржавали су кадрове у Војводини и на КиМ, истискивали Србе из тих структура, и остављали само погодне. А то је водило до распада државе. Заправо, распад је у свом нуклеусу постојао и те 1943. године„, истиче Димић.

Историчар Момчило Павловић оцењује да је заседање у Јајцу, у тренутку када се десило, било важно само његовим учесницима.

„Тек му је динамика историје, унутрашња и спољна кретања дала значај у одлуци да се редефинише југословенска држава. У том тренутку, био је то само један од покрета, додуше нарастајући, коме су савезници пружали све већу и који је на крају рата изашао као победник“, наглашава наш саговорник.

Дан заседања у Јајцу, до 1947. године се, како он подсећа, није ни славио као Дан републике. Јер, када је Тито, 1946. године на тај дан отворио садашњи Панчевачки мост, честитали су му тек прву годишњицу успостављања Републике (дан када је одржана конститутивна седница Уставотворне скупштине).

А онда се све обрнуло- Југословени су ту 1943. годину почели да славе као дан када је рођена нова Југославија.

Одлукама које су донете на другом заседању АВНОЈ-а, а касније на трећем озакоњене и уграђене у законска и уставна решења, национално питање се, каже саговорник РТ Балкан, решавало по комунистичкој формули – „ослобађање свих народа од великосрпског хегемонизма“.

И баш те одлуке су, уверен је Павловић на крају и довеле до разбијања заједнице.

„Да проблем буде још већи, за Србију су већ на крају рата, посебно у уставним решењима из 1946. године дефинисане једна аутономна покрајина и једна аутономна област, која је касније постала аутономија, а данас је међународно подржано сепаратистичко руководство на Косову. Све то говори да су темељи те државе успостављени у нерегуларним приликама, пре свега били идеолошки и нису служили јачању југословенске државе као целине, него јачању њених саставних делова што је коначно довело и до разбијања државе, када је нестао кохезиони фактор – Тито“, јасан је Павловић.

Идеолошка матрица тадашњег комунистичког руководства пропагирала је да је већински народ угњетавао све остале народе и народности и да њих треба „намирити“ стварањем федералних јединица.

„А оне су у самом старту третиране као земље које су се добровољно ујединиле. Приликом стварања првог устава, Кардељ, који је уз Мошу Пијаде био творац одлука из 1943. године и главни идеолог и практичар југословенског уређења, размишљао је о називу будуће државе, па је предлагао да се именују као Сједињене Државе Југославије. Комунисти су, дакле већ тада размишљали да је Југославија скуп посебних држава, а не интегрисана федерација. За разлику од краља који је хтео Југославију са Југословенима, изгледа да је Тито хтео Југославију без Југословена“, закључује Павловић.

Фото: globallookpress/ Miso Lisanin/Xinhua

извор: rt.rs