Александар Ђурђев: Само самопоуздање Србина спасава!

0
188

Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге, објавио је нови ауторски текст који преносимо у целости:

Можемо ли, бар на кратко, да покушамо да се ставимо у кожу Срба далеке 1911. године. Србија је тада била мала, тек стасала независна земља на турбулентном географском простору, стешњена између два велика царства у којима је, збирно гледано, живело више Срба неголи у самој Србији. Те године Косово и Метохија су били у далеко тежем положају гледано са српског становишта – били су део надалеко чувеног и моћног Османског царства, а не минијатурна самопроглашена албанска државица и на њима се питао султан Мехмед Пети, а не терориста и западна марионета звана Аљбин Курти. Управо је те 1911. године турски султан Мехмед Пети посетио Газиместан и заједно обавио молитву са између 100.000 и 200.000 својих присталица. Можемо само да замислимо како су се осећали тадашњи Срби не само на Косову и Метохији, већ и у целокупној Старој Србији или бар да замислимо себе данас у тој ситуацији. Са ове тачке гледишта делује да су вероватно били уплашени или бар забринути за своју судбину с обзиром на бројност и снагу непријатеља коју им је демонстрирао, сасвим циљано, на нашем историјски важном месту. Месеци и године које су уследили након тога, међутим, указују на то да нам недостаје један важан детаљ у тој причи. Није то ни родољубље ни вера у Бога, тога никада није мањкало, већ је то самопоуздање. Срби су тада веровали у себе, у своју снагу, вољу и жељу да победе непријатеља и испуне завет предака тако што ће ослободити свету српску земљу. Без тог самопоуздања, уз које неупитно иде и самопоштовање, не би било ни наше велике победе већ следеће 1912. године када смо у оквиру Првог балканског рата ослободили не само Косово и Метохију, него и већи део Старе Србије.

​Зашто је ова историјска лекција важна за савремене генерације Срба? Прво, све оно што су постигли наши преци можемо постићи и ми, јер они и данас живе кроз нас, њихова крв и њихов дух теку нашим венама, њихова жртва за слободу и национално уједињење уписана је у ДНК сваког од нас. Друго, она нас учи да, ма колико некада ситуација изгледала безизлазно, решење увек постоји и да се може указати пред нама сасвим неочекивано, само треба бити спреман, увек и свуда. Треће, из ове историјске лекције намеће се један веома битан закључак, а то је да се наше генерације данас суочавају са далеко мањим злом него што је то био случај са нашим прецима те 1911/12 године. Они су наспрам себе имали моћно Османско царство, империју која је скоро 500 година владала тим простором и султана Мехмеда Петог који је уживао углед и славу унутар муслиманског света широм наше планете. Наспрам нас је Аљбин Курти, неостварени великоалбански поглавник, осуђени терориста и обична крпа и марионета западних центара моћи. Истина је да он ужива њихову подршку, да НАТО пакт стоји иза њега, али ни он ни његови џихадисти ни тзв. Косово у целини нису сам НАТО пакт, већ само његов инструмент који у једном тренутку може постати неупотребљив или бити сувишан терет за НАТО. Видели смо 1999. године да је тзв. ОВК терористима НАТО помогао и логистички и војно, али ипак није смео да иде до краја и уђе копнено на нашу територију. Да не говоримо о томе у колико тежој ситуацији су Србија и Срби тада били – измучени ратовима и санкцијама, са војском у којој се упоредо одвијала дејугословенизација и декомунизација и без иједног савезника на међународном плану.

​Данас је ситуација битно другачија и победа нам може бити на дохват руке када се томе најмање будемо надали, само је потребно подићи самопоуздање на највиши могући ниво. То самопоуздање је не само неопходно, већ и апсолутно оправдано. Наша војска никада није била снажнија него што је данас, попуњена врхунским војницима и официрима, наоружана до зуба најсофистициранијим оружјем и оруђем данашњице, призната и уважена од релевантних светских истраживачких агенција као водећа војна сила у нашем региону. Наша дипломатија је такође јача него икад, наша реч чује се данас све до Вашингтона, Брисела, Париза и Берлина са једне и Москве, Пекинга, Анкаре и Техерана са друге стране. Можда нас сви наведени не воле, али нас сви уважавају и одлично знају да без Србије и Срба нема стабилног и мирног Балкана, а тиме и Европе у целини. Сам наш народ је јачи него икада, а да тога можда није ни свестан. У његовим главама нема више братства и јединства, титоизма, комунизма, интернационализма и југословенштине. Литије у Црној Гори показале су сву нашу снагу, јединство, слогу и висок степен националне и духовне свести. Срби су данас птица феникс која се дигла из пепела и која ће, пре или касније, из кљуна албанског црног орла вратити оно што јој припада – наше Косово и Метохију. Нека нам до тада у главама увек буду две мисли; Драгоша Калајића – да је самопоштовање основ сваког ваљаног самопоуздања и Шекспирова – бити спреман, то је све. Ми смо Срби – каква радост! Ми смо Срби! Бог је са нама! Ми смо Срби – пред нама непријатељи дрхте!

Пише: Александар Ђурђе