Још као младић, будући панчевачки свештеник и прота Василије Живковић (1819-1891) написао је „Граничарску песму“, у народу познатију под називом „Радо иде Србин у војнике“. После завршених студија права у Пешти и Пожуну (Братислави), Василије Живковић је завршио и Богословију у Вршцу, па је 1845. г. постављен за ђакона, а већ наредне године и свештеника Успенског храма у Панчеву, у коме ће остати до краја живота. Осим свештеничког позива Василије Живковић је неко време радио и као катихета и професор српског језика у панчевачкој реалки, у коме су његови ученици, осим осталих, били и Михајло Пупин и Урош Предић (препознавши таленат вредан улагања, прота Живковић је израдио код надлежних да Михајло Пупин добије стипендију за даље школовање).
Мада себе није сматрао песником, и мада знатан део његових песама није ни штампан, неколико Живковићевих „стихотворенија“ доживело је изразиту популарност, након што је на његове стихове компонована музика („Радо иде Србин у војнике“, „Ор’о кликће са висине“, „Ах, кад тебе љубит не смем“, „Ти плавиш зоро златна“, „Одби се бисер грана“ и друге). Ове песме певају се и данас, у интерпретацији неких од најпознатијих наших извођача (Секстет „Скадарлија“, Цуне Гојковић, Звонко Богдан, Мерима Његомир, Живан Милић, Влада Микић, Миодраг Богдановић, Ружица Протић итд).
Ипак, од свих песама Василија Живковића, остала је најпознатија његова младалачка химна српских граничара, написана почетком четрдесетих година 19. века. На Живковићеве стихове, музику је, највероватније на основу већ постојеће народне мелодије, компоновао Антоније Јахимек, капелник Граничарске музике у Панчеву, а потом је ову песму за мушки хор хармонизовао Никола Ђурковић, предводник панчевачког Дилетантског позоришног друштва (уједно и композитор – наставник музике на двору кнеза Михаила Обреновића, а затим и редитељ, глумац, певач, писац и преводилац). Песма је први пут јавно изведена 1. фебруара 1844. г. на позоришној представи у Панчеву и наишла је на одушевљен пријем позоришне публике, те је морала више пута да буде поновљена. Неколико година касније, композитор Корнелије Станковић обрадио је ову мелодију за клавир, те је на тај начин Живковићева песма стигла до хорова, оркестара и певача, управо у време Војводства српског и буђења српског романтизма. Тада се раширила и постала најомиљенија песма у пречанском српству (певана је, најчешће, само прва од две строфе песме).
Аутор стихова је под старост постао свестан својих младалачких политичких заблуда, изражених кроз неке стихове ове популарне песме, те је 1885. г. писао свом пријатељу: „Данас се чисто стидим и презам што у заносу неком певах: да кад неко зажели [светли цар] (не знам крошто), у смрт скаче граничар! А песма надахнућа с више треба да је вечита истина, а ја се, ето, преварих, па и Вас и друге оманух јер ево се показало да није тако.“
Надгробни споменик проте Василија Живковића у Панчеву
Песма је била често извођена, па је, још почетком 20. века, објављена и као грамофонска плоча у извођењу Тамбурашког збора „Банат“ (снимљена је за америчку дискографску кућу „Цолумбиа Рецордс“), те у извођењу Војног оркестра Српске краљеве граде (само мелодија, снимљена за дискографску кућу „Цонцерт Рецорд Грампхоне“).
На крају да се подсетимо и стихова познате Живковићеве песме:
ГРАНИЧАРСКА ПЕСМА (РАДО ИДЕ СРБИН У ВОЈНИКЕ)
Радо иде Србин у војнике,
Где зелене бере ловорике.
Борба њему забава је драга,
Још милије: сакрушити врага.
Јер пушчани прах
Не задаје њему страх.
Њега на бој мати
И невеста прати,
Отац жели седи
Да врага победи.
Напред иде с’ оружаном Србин руком,
А зимзелен вије му се за клобуком;
Пева, кличе српски син,
Пред њим стрепи душманин.
Пушка пуца и топови ричу,
А јунаци оружани вичу:
„Ајте, Србљи, ајте у војнике,
Већ се купе отаџбине дике.
Кивни гази враг
Нашег дома мирни праг.”
На бојноме пољу,
Где с’ витези кољу,
Славе бер’те цвеће,
То увенут неће.
Док се наша снажна миче десна рука,
Допаднуће љути душман триста мука.
Кад зажели светли цар,
У смрт скаче граничар.
М. С.
