(ИНТЕРВЈУ) Танасковић: Помирити се са идејом да владу неке државе састављају странци значи крај сваке националне политике и њен коначни морални пораз!

0
41

„Помирити се са идејом да владу неке државе састављају странци значи крај сваке националне политике и њен коначни морални пораз. Политички живот се претвара у лошу позоришну представу, а народ у понижену, занијемелу публику. Све док се не одлучи да преузме, као ономад у литијама, улоге писца, режисера и глумаца…у представи стварног живота“ , саопштио је у интервјуу за БОРБУ Дарко Танасковић исламолог, филолог оријенталиста, универзитетски професор, књижевник, дипломата и академик.

Према његовом мишљењу, формирање политичке Владе коју би предводио лидер ДЕМОС-а Миодраг Лекић представљало би побједу демократског начела и афирмисање воље грађана, без обзира на унутрашње и спољашње притиске да се ова пренебрегне.

За оздрављење и нормализовање друштвене и политичке ситуације у Црној Гори, тврди Танасковић, биће потребно доста времена и доследног, конвергентног залагања свих снага које су се у једном тренутку ујединиле ради рушења отуђеног ДПС-овог режима који је “заслужан” за садашње неповољно стање у друштву и у држави.

Танасковић је подвукао да Запад неријетко према државама тзв. „Западног Балкана“ примјењује „закон џунгле“ који се огледа у потцјењивачкој и арогантној селективности, у складу са којом „демократија важи за нас, али не и њих“.

На тај начин се, додаје он, демократија, као примјена начела да се одлуке у политичком животу доносе у складу са већинском вољом припадника дате заједнице, озбиљно релативизује, обесмишљава и изневјерава.

Како бисте оцијенили тренутну друштвено – политичку ситуацију у Црној Гори након пропасти другог експертимента западних центара моћи – мањинске владе? На који начин се може превазићи политичка и институционална криза у држави?

Увијек осјећам нелагоду кад се од мене тражи оцјена друштвено-политичке ситуације у некој држави или средини, а поготово у вишеструко ми блиској Црној Гори. С једне стране, сигурно нисам довољно и на прави начин обавијештен о свим релевантним чињеницама и сазнањима на којима би таква процјена требало да почива, а са друге, можда и важније, давање оваквих судова, а поготово прогноза, некако ми изгледа непримјерено претенциозно. Изнијећу, стога, само своје утиске, настале кроз праћење појавности друштвеног и политичког живота Црне Горе. Већ формулација коју сте у питању употребили, дефинишући двије последње црногорске владе као “експерименте западних центара моћи”, упућује на то да у друштвеној и политичкој стварности Црне Горе нешто као да дубоко није у реду. Јер, ја сам желио да вјерујем, и желим да вјерујем, да се о владама у Подгорици договарају и да их састављају црногорски политичари којима је народ на изборима изразио повјерење, што, наравно, не искључује узајамно информисање и консултовање са представницима страних партнера, особито оних који су за Црну Гору нарочито значајни. Наивно би било претпоставити да таквих консултовања нема. Политичка и институционална криза, која је евидентна, не може се, међутим, превазићи упливом страног фактора, већ само одговорним садејством домаћих политичких чинилаца којима би истинска и трајна добробит црногорских грађана и њихове државе требало да је превасходно на срцу. Помирити се са идејом да владу неке државе састављају странци значи крај сваке националне политике и њен коначни морални пораз. Политички живот се претвара у лошу позоришну представу, а народ у понижену, занијемелу публику. Све док се не одлучи да преузме, као ономад у литијама, улоге писца, режисера и глумаца…у представи стварног живота.

Све што сам до сада рекао било је начелно. Конкретно, друштвени и политички амбијент мале Црне Горе изузетно је комплексан и пренапрегнут, са великим бројем непосредних, идеолошки и програмски, а и лидерски хетерогених актера политичког живота, али и разнородних ванполитичких актера који на њега утичу, а чији су интереси изукрштани, често и опречни, тако да је тешко успоставити формулу
институционалне уравнотежености и релативне стабилности, неопходан контекстуални (пред)услов за нормално и функционално дјеловање државе у свим димензијама њених надлежности. Ако се, при томе, узме у обзир да тзв. побједничка већина са последњих избора, и сама изнутра оптерећена нимало лако премостивим разликама, располаже само једним већинским гласом у Скупштини, као и да се претходна власт, а првенствено предсједник на заласку, али још увијек и на функцији, служе свим расположивим механизмима опструкције, логично је да се флуидно политичко стање и блокаде неких важних сегмената система предуго одржавају.

Нови избори се у таквој ситуацији доживљавају и, са доста уверљивих аргумената, с неких страна срачунато настоје представити као једина рационална и потенцијално политички продуктивна опција. Мени се, међутиум, чини да би давање шансе легитимном кандидату опозиције за мандатара, искусном и умјереном Миодрагу Лекићу, да формира политичку владу, била мала, али принципијелно значајна побједа демократског начела и афирмисање воље грађана, без обзира на унутрашње и спољашње притиске да се ова пренебрегне.

У једном од својих медијских наступа изјавили сте да ће се ситуација у Црној Гори, након ДПС-ове 30-огодишње владавине, средити након неколико изборних циклуса. Шта би Црној Гори донио такав развој ситуације?

Не може се нешто што је изграђивано и неговано три деценије деконструисати преко ноћи, иако је за отпочињење тога процеса литијским буђењем народа коначно отворен друштвени и политички простор. Кроз неколико изборних циклуса политичка мапа Црне Горе требало би да измијени структуру и да се, уместо садашње претјеране фрагментираности, кроз страначко укрупњавање, образује неколико
репрезентативних колективних актера довољне носивости и акционе способности да у демократској интеракцији, без обзира на идеолошке и програмске разлике, обезбиједе базичну, иреверзибилну стабилност политичког система који не би био подложан честим и драматичним потресима. Жарко прижељкивана смјена предуге монопартијске власти, а практично ауторитарног управљања једног човјека и његовог клана, са свим негативним учинцима по здравље друштвеног организма које је произвела, била је дочекана са много нада, али и неких нереалних очекивања. У међувремену је на том плану дошло до извјесног степена неминовног отрежњења, али оно још увијек није достигло степен потребан за растерећено рационализовање понашања актера на политичкој сцени. Примјера ради,
углавном је схваћено да је било нереално очекивати радикалан обрт евроатлантистичке спољнополитичке оријентације Црне Горе, али, са друге стране, изгледа да још увијек није до разумне мјере сазрела свијест о томе да се успјешна државна и национална политика у Црној Гори не може заснивати на настављању систематске дискриминације њеног етнички и традицијски темељног српског народа.

У политичком животу и даље има одвише оних који су навикли да афирмисање црногорске нације идеолошки изједначавају са обавезним антисрпством, укључујући и криминализовање СПЦ, што се из иностранства, поготово у општој заоштрености изазваној ратом у Украјини, прикривено и посредно, али дјелотворно стимулише. Ово су само два илустративна примјера, а могло би их се навести
много. Ако се реченом дода и жилав отпор који активирању истражне и правосудне компоненте демонтирања умрежене спреге политике, корупције и криминала пружају структуре и утицајни појединци, који би се нужно нашли на удару њеног дјеловања, јасно је да ће за оздрављење и нормализовање друштвене и политичке ситуације у Црној Гори бити потребно доста времена и доследног, конвергентног залагања оних снага које су се у једном тренутку ујединиле ради рушења отуђеног режима који је “заслужан” за садашње неповољно стање у друштву и у држави.

Западни центри моћи су се у претходне двије и по године својим рјешењима трудили да деградирају, односно обесмисле јасно исказану изборну вољу од 30. августа 2020, а очито је да ће са истом праксом наставити и убудуће. Како оцјењујете последње изјаве разних западних специјалних изасланика који су без увијања поручили да им није прихватљива Влада коју би предводио Миодраг Лекић, а коју би у Скупштини изгласали посланици које су грађани већински изабрали на задњим парламентарним изборима и колико је та чињеница поражавајућа за демократију као начин политичког дјеловања?

Ако се демократија схвати као примјена начела да се одлуке у политичком животу доносе у складу са већинском вољом припадника дате заједнице, онда се без оклијевања мора констатовати да је она данас озбиљно релативизована, па и обесмишљена, штавише изневјерена. То важи и за односе унутар једне државе, у овом случају Црне Горе, а и на међународном плану. Моћна метафора за то је
инжењеринг који је довео до пада америчког предсједника Доналда Трампа. Сећамо се, рецимо, изјаве једног високог дужносника бивше црногорске власти који је изјавио да је владајућа олигархија свјесна да је отприлике 80 % грађана Црне Горе против чланства у НАТО-у, али да је одлука о учлањењу ипак донијета, јер је у дугорочном интересу народа и државе. Исто се може рећи и за одлуку о
признавању независности “Косова”…. Превладало је, дакле, схватање, које је једном приликом сажето изразио амерички предсједник Џорџ Буш млађи, да лидерство значи предводити ( „то леад“), а не следити („то фоллоw“) народну вољу. Кад се у томе претјера до границе неподношљивости, на дјело ступа „директна демократија“, чега су дјелотворан и поучан примјер у Црној Гори биле величанствене литије.

Јер, у редовном функционисању политичког организма демократија из објективних разлога може бити само посредна, са изабраним представницима народа као њеним спроводиоцима. Поред „дефицита демократског одлучивања“, својственог, у мањој или већој мјери, стварности већине политичких система који се називају демократским, и то у цијелом свету, за однос „западних центара моћи“, које у питању помињете, према „незападним“ субјектима међународних односа, карактеристична је и потцењивачка и арогантна селективност, у складу са којом демократија важи за нас, али не и њих.

Александар Павић је овакво понашање с разлогом назвао „законом џунгле“, чију је логику још 2002. године цинично објаснио Блеров савјетник Роберт Купер у лондонском „Тајмсу“, чланком насловљеним „Нови либерални империјализам“: „Изазов постмодерног свијета лежи у привикавању на идеју двоструких стандарда. Међу собом, ми дјелујемо на основу закона и отворене кооперативне безбједности. Али када имамо посла са старомодним типовима држава изван постмодерног европског континента, морамо да поново посегнемо за грубљим методама ранијег доба – сила, превентивни напади, обмане, шта год је неопходно да би се носили са онима који још увијек живе у свијету деветнаестог века, у којем је свака држава за себе. Међу собом ми се држимо закона, али када дјелујемо у џунгли, онда морамо и да користимо законе џунгле.” Овакав приступ се, увијеније или отвореније, примјењује и према државама тзв. „Западног Балкана“, при чему се, како је у једним изванредном огледу недавно подсјетио бечки политиколог Анис Бајректаревић, полази од концептуалне опозиције постојања „кротког дивљака“, насупрот „лошем дивљаку“. „Кротки дивљак“ се може припитомити, док је за „лошег“ резервисан „закон џунгле“. Због тога се ваљда многи овдашњи „дивљаци“, како би могли обезбиједити маневарски простор за несметано политичко дјеловање на унутрашњем плану, настоје представити и понашати као „кротки“, што је разумљиви вид прагматичног довијања. Опасно је кад оно „дивљаку“ постане друга природа или он такав вид третмана, неријетко из интересних разлога, усвоји као своје искрено увјерење и искључиву идеологију.

А до којих је апсурда у вези са појмом „демократије“ стигла вриједносна пометња, која иде до границе његове смислене неупотребљивости, сјајно илуструје обраћање украјинског предсједника Зеленског у патетично егзалтираном америчком Конгресу, кад је, поред осталог, поручио да је „помоћ САД његовој земљи улагање у демократију, а не милостиња, евоцирајући притом америчке напоре да поразе нацисте у Другом свјетском рату и помињући бившег америчког предсједника Френклина Д. Рузвелта, на власти од 1933. до 1945, и његове напоре за ослобађање Европе од нацистичке окупације: „Баш као храбри амерички војници, који су дали своје животе и борили се против Хитлерових снага током Божића 1944, храбри украјински војници чине исто… овог Божића“. О темпора, о морес! Примијењена парабола о „кротком“ и „лошем дивљаку“ и упозорење куда њено наравоученије води.

Да ли је међународно право (које се почело крунити 1999. године НАТО бомбардовањем СРЈ) дефинитивно прегажено прошле године, а нарочито након признања Ангеле Меркел о стварној сврси Минских споразума и ко је крив за то? Колико је тренутно стање опасно по човјечанство и да ли свијету пријети улазак у анархију?

Нисам стручњак за међународно право и његов третман од стране актера свјетске политике, али мислим да се може констатовати да је оно увијек било талац и (привремена) резултанта односа снага на међународној сцени или, тачније, у међународној арени. “Сила Бога не моли”, народна је мудрост, па зашто би се она онда обазирала на стеге међународног права, које је људска конвенција?

Наш велики правник Милан Бартош имао је обичај да своја предавања студентима о проблематици међународног признавања држава закључи напоменом да им је он на часу изнио њене правне аспекте, али да никада не би смјели заборавити да је у пракси признање неке државе политички чин са правним последицама, а не правни чин са политичким последицама. Нисмо ли се у то неопозиво увјерили кроз процес разбијања Југославије, који је Бадинтерова ад хоц установљена Комисија срачунато маштовито назвала њеним “растакањем” ( “дисолуцијом”), како би отворила простор за међународноправно легитимисање политичких одлука признавања држава насталих на развалинама федерације?

Не покушава ли се сада овај маневар довршити на КиМ? Није уопште тешко, поготово нама на “брдовитом Балкану”, навести много примјера отвореног и грубог кршења међународног права и непоштовања споразума и уговора од стране оних који јесу или се сматрају јачим и моћнијим, али од таквог ламентирања , сем болећиве сатисфакције, нема одвише користи. Последњих година су прекршитељи међународног права осионо одустали чак и од било какве формалне пристојности и покушаја да та своја огрешења и лицемјерје реторички порекну или образложе неувјерљивим аргументима. Мора се научити живјети и преживљавати са овом невеселом реалношћу и изналазити начина да се у спољној политици, уз доследно позивање на међународно право и бригу за очување минимума властитог интереса и достојанства, стално, обавијештено и инвентивно опипава пулсирање супротстављених интереса најутицајнијих актера на свјетској “шаховској табли”, од којих понајвише зависи чије ће право бити поштовано, а чије погажено. То је, наравно, неупоредиво лакше рећи, него (у)чинити, али такав је усуд сразмјерно малих народа и држава, што посебно огољено долази до изражаја у раздобљима великих глобалних потреса и сукоба. Иначе, не бих рекао да свијет улази у анархију, већ да је у узбурканој и неизвесној транзицији ка неком новом међународном поретку који ће се, прије или касније, као и увијек у прошлости, најзад ипак уобличити. А дотле, нека нам је Бог на помоћи…

Годину за нама обиљежио је сукоб у Украјини. Како бисте исти оквалификовали и како ће завршетак истог (у зависности од исхода) утицати на саму Украјину,Русију, свијет и наш регион?

Не вјерујем да је ико, чак и неко много стручнији и свестраније обавијештен од мене, кадар предвидјети расплет сукоба у Украјини и у вези са Украјином, односно исход рата тзв. “глобалног Запада” против Руске Федерације, као и последице овог тектонског поремећаја глобалног домашаја у међународним односима. Што се квалификовања сукоба тиче, а што је предмет дијаметрално опречних, геополитички и идеолошки детерминисаних наратива, међународноправно гледано, Русија је извршила агресију на Украјину, али је тај њен корак објективно био изнуђен дугим трајањем продуженог агресивног дјеловања атлантистичког Запада и његових инсточноевропских сателита према Руској Федерацији и Русима као народу. У том смислу, “специјална операција” за коју се одлучила Москва
могла би се дефинисати као “офанзивна одбрана”, с елементима превентивности, јер је постојала основана бојазан да се намјенски ојачале украјинске снаге спремају за иминентан напад на Доњецк и Луганск. С друге стране, пак, Кијев ове двије области, као и Крим сматра својом окупираном националном територијом. Све зависи од тога са које се тачке гледишта спор сагледава.

Издигнемо ли поглед на најкрупнији геополитички и цивилизацијски степен, свједоци смо судара двеју макроконцепција свјетског поретка, униполарне и мултиполарне, учвршћивање доминације једног модела уређивања свијета (“крај историје”) и залагања за његову разноликост у слободи и равноправности избора пута. Са становишта хладне трансисторијске геостратегијске анализе, ријеч о још једном
сукобу империјалних интереса зарад контроле над што већим и вреднијим дијелом планете и природних ресурса. На дјелу је и ревизија резултата Другог свјетског рата и врједносног система са којим је свијет изашао из те катаклизме… Све се ускомешало, али у тој пометњи има неког (пакленог) система.

Како коментаришете чињеницу да је гро муслиманских и арапских земаља одбио да се придружи осуди Русије због операције у Украјини, те како гледате на поступање балканских муслимана који су се безусловно повиновали налозима са Запада?

Без обзира на постојање коњунктурно мотивисаних историјских и савремених савезништава између појединих политичких субјеката са Запада и неких држава муслиманског свијета, у цјелини посматрано Запад муслимане баш није задужио нарочитим њежностима. Нарочито у вријеме колонијализма, а и доцнијег континуитета мимикријског неоколонијализма, (пост)хришћански Запад и муслимански Исток били су и остали, упркос свим привидима, два међусобно супротстављена свијета, што се постепено заоштравало пропорционално са наметљивом офанзивом глобализације као “вестернизације”, лишене димензије истинске универзалности.

Да се још једном позовем на закључак др Аниса Бајректаревића: “И збиља, упорно и стално почев од 18. стољећа надаље, Еуропска тврдња да је ‘цивилизација’ монопол Запада, јасно је имплицирала да нема цивилизације – па, стога, нити спасења – ван западњачког модела”. Са друге стране, иако цивилизацијски објективно и претежно припада европском културном кругу, евроазијска Русија одувијек је имала посебно, емпријско искуство и блиске везе са исламом и муслиманима, а предсједник Путин се доследно трудио да стекне повјерење исламског свијета и не антагонизује га. Ако се овоме дода и поклапање одређених економских интереса, посебно у енергетској сфери, запажени муслимански отклон од позиција “колективног Запада” није тешко објаснити, иако је многе изненадио.

Балкански муслимани, нарочито они са простора бивше Југославије (Бошњаци и Албанци) своју политичку судбину непосредно и безрезервно су везали за подршку са Запада, тако да сматрају да без те подршке не би могли реализовати ризичне државотворне пројекте у које су се упустили кад се Југославија трауматично распадала. Због тога се готово комично утркују у гласном сврставању уз антируске ставове “колективног Запада”. Недавно је турски предсједник Ердоган у Сарајеву отворено упозорио тамошњу муслиманску улему и вјерске службенике да је то погрешан пут и да им Запад није пријатељ, што је био шок за већину представника бошњачке еврофилске политичке класе. А није ли Алија Изетбеговић на самрти наводно баш Ердогану оставио Босну у аманет? Само је питање неизвјесно дужег или краћег времена када ће се на линији опредељивања за Запад или Исток међу балканским муслиманима, првенствено разочараним Бошњацима, појавити прве пукотине. Са Албанцима исламске вероисповести ствари стоје нешто другачије, али то је тема коју није могуће разрадити у оваквом, просторно омеђеном разговору.

Колико је српски народ након 2022. године ближи постизању пријекопотребног јединства и како би до истог требало доћи у овим турбулентним временима?

Свијест о свесрпском јединству ваља истрајно развијати и унапређивати првенствено на духовном и на културном плану, на оним вриједностима које чине темељ нашег идентитета и наша су највећа снага, док су, с обзиром на све околности у којима Срби данас живе у Србији и ван ње, политичко јединство и јединствена акциона способност објективно неостварљиви. Духовно и културно јединство повратно и подстицајно ће свакако утицати на то да се Срби у друштвеним и политичким стварима и без прекограничне организационе институционализације, али уз развијање свих могућих видова сарадње, спонтано и изнутра освешћено почну саборно понашати на начин који прозлази из дубинске свијести о заједничкој судбини и животним позвањима, што је изнад политичке свакодневице, а истовремено и најдјелотворнија народносна политика. То је за мене смисао припадности неоправдано прокаженом “српском свету”, а не утопија о уједињењу свих српских земаља, којом се покаткад неодговорно и испразно реторички разбацују поједини политичари. Тај унутрашњи “српски свет” нико нам, сем нас самих, не може одузети.

borba.me