Tanasković: Srpskim jedinstvom protiv evroatlantističkog `boljševizma

0
61
Darko Tanasković - foto jutjub

KONSTITUTIVNOST JE GARANCIJA ZA SAMOBITNOST NARODA – ZATO JE BILA NA UDARU I DREZDENSKOG KONGRESA KPJ

  • Oni koji se u BiH usrdno zalažu za nametanje obaveznosti upotrebe pojma „genocid“ u vezi sa stradanjem Bošnjaka u Srebrenici – sada veliku energiju (i nade) ulažu u relativizovanje, pa, ako bi bilo moguće, i ukidanje ustavnog atributa konstitutivnosti trima narodima koji čine, tj. konstituišu, BiH. Sa njihovim prevođenjem u anacionalne bosanske građane
  • Samo, konstitutivnost naroda ne može tek tako, kao sa jelovnika neko jelo koje se više ne služi, ukloniti iz pravnog i političkog pojmovnika BiH. Jer, Bošnjaci, Srbi i Hrvati, sa svojim pravima, potrebama i interesima, ne postoje na papiru, vać u životnoj stvarnosti, što ne bi bilo mudro i dalje zaslepljeno ignorisati
  • A šta da rade Srbi kojima se pokušava odreći konstitutivnost u njihovoj Bosni i Hercegovini? Da čitaju razne belosvetske deklaracije i rezolucije? Naravno, i to veoma pažljivo
  • Kao što je odricanje konstitutivnosti na papiru bezizgledno, tako je i konstitutivnost bez jedinstva neodrživa. Zato: što manje srpskih „Komšića“ – to bolje, a o ostalome neka važi i ono „dva Srbina, tri partije“

Piše: Darko TANASKOVIĆ

POSLE pojma „genocida“, o kome se žestoko sporilo tokom prethodnih nekoliko sedmica u političkoj i široj javnosti BiH, a i u bivšem jugoslovenskom okruženju, na red je došlo sledeće sporno određenje iz bosanskohercegovačkog političkog pojmovnika – „konstitutivnost“.

Razlika je samo u tome što oni koji se usrdno zalažu za nametanje obaveznosti upotrebe naziva „genocid“ u vezi sa stradanjem Bošnjaka u Srebrenici veliku energiju (i nade) ulažu u relativizovanje, pa, ako bi bilo moguće, i ukidanje ustavnog atributa konstitutivnosti trima narodima koji čine, tj. konstituišu, Bosnu i Hercegovinu i njihovo, kako kažu, demokratsko prevođenje u anacionalne bosanske građane.

Neposredni povodi za polemičko aktualizovanje sporenja o kontutitivnosti Bošnjaka, Srba i Hrvata bile su dve deklaracije/rezolucije, prvo NATO-a, a zatim i Evropskog parlamenta, o stanju u BiH. U obema se izričito i/ili posredno, pominje Dejtonski mirovni sporazum, ali ne i konstitutivni narodi, što su zagovornici njegove revizije i stvaranja navodno građanske i funkcionalne, a zapravo unitarne BiH sa bošnjačkom dominacijom doživeli kao veliku političku i moralnu pobedu, a i kao siguran znak da je „međunarodna zajednica“ (čitaj: SAD, EU i NATO) čvrsto odlučila da se obračuna sa, po njima, ratrogradnim nacionalističkim i separatističkim delovanjem predstavnika drugih dvaju konstitutivnih naroda, a pre svih RS i, personalno, Milorada Dodika.

Seire bošnjački političari i… Željko Komšić, dok su Hrvati razočarani što njihovo diplomatsko zalaganje u dvema tvrđavama evroatlantizma, čijim se članstvom diče, nije urodilo plodom.

Predsednik Hrvatske Zoran Milanović je bar uspeo da u dokument NATO-a ugura pominjanje Dejtona, dok su hrvatski evrozastupnici bili preglasani u Komitetu za spoljnu politiku, a i u plenumu Evropskog parlamenta. Ni konstitutivnost, a ni legitimno predstavljanje konstitutivnih naroda u telima i organima BiH nisu prošli, dok je, sa druge strane, odaslana poruka o snažnom podržavanju suvereniteta, teritorijalnog integriteta i nezavisnosti zajedničke države, a osuđeni su narušavanje državnosti i Ustava BiH, nacionalistička i zapaljiva retorika, poricanje i veličanje ratnih zločina, među kojima je i genocid u Srebrenici“.

Upućen je i poziv političarima da donesu Ustav koji će biti u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

Sve deluje tako kao da su zaključke zajedno pisali Bakir Izetbegović, Željko Komšić i Valentin Incko, uz molbeno šaputanje novog poluimenovanog visokog predstavnika Kristijana Šmita da se formulacije bar malo ublaže, jer njemu je u BiH poslovati sa predstavnicima triju konstitutivnih naroda, od kojih jedni njegov izbor smatraju nelegalnim i nelegitimnim, a drugi imaju svašta neprijatno da mu kažu, ukoliko ne podlegne iluziji da je Željko Komšić uistinu politički glas hrvatskog naroda. A Šmit je sve, samo ne naivan i ima mandat koji nije u svim pojedinostima poznat ni onima koji zdušno navijaju za njega.

Ne treba posebno naglašavati da je Glavni odbor SDA poziciju Evropskog parlamenta na svojoj poslednjoj sednici „osnažio“ dodatnim optužbama i napadima na RS i na Srbiju, kao i izlizanim moralizatorskim lekcijama, uz korišćenje stereotipnog uvredljivog rečnika, od kojeg ne može biti uverljivijeg argumenta za opravdanost insistiranja na konstitutivnosti triju naroda u BiH i na njihovoj punoj ravnopravnosti.

Zastupnici teze o „preživelosti“ i „štetnosti“ koncepta konstitutivnosti nikako da shvate da im pozivanje na formulacije u deklaracijama/rezolucijama međunarodnih organizacija i foruma i očekivanje magične intervencije sa strane, uz istovremeno, najblaže rečeno, odbojan i arogantan odnos prema stavovima Srba iHrvata, sa kojima, zvali ih konstitutivnim ili ne, dele državu, neće doneti ništa dobro, sem jačanja fronta i zbijanja snaga onih koje nazivaju „antibosanskim“.

Nijedna rezolucija ili deklaracija doneta van BiH nikada više ne mora sadržati ili pomenuti pojam konstitutivnosti, a Srbi i Hrvati će ipak tvrdoglavo biti tu i ne mogu se izbrisati i menjati, kao termini i formulacije prilikom „draftovanja“ spoljnopolitičkih i diplomatskih dokumenata, koji su uvek stvar trenutnog odnosa snaga i odraz realpolitičkih kompromisa.

Ma ko da ih je izrekao, reči nemaju moć da menjaju realnost, sem ako iza njih ne stoji sila koja nije ni diplomatska, ni pravna, pa ni ekonomska, već vojna, kao i spremnost da se ona ubeđivački upotrebi.

Iskustvo zlosrećnog jugoslovenskog prostora štedro potvrđuje tu opštu i kroz istoriju sveta nebrojeno puta overenu istinu. Nadajmo se da „probosanski“ političari koji šenluče posle izostavljanja pojma konstitutivnih naroda u dvama dokumentima NATO-a i Evropskog parlamenta ne računaju na to da njihovi strani pokrovitelji protiv onih koji izostavljanje te ustavne kategorije ne prihvataju krenu sa nekim vanpolitičkim sredstvima ubeđivanja ili da im, ne daj Bože, padne na pamet da, očekujući stranu pomoć, sami to učine. Verujmo, ipak, da i u NATO-u, sa kojim Srbi imaju loša iskustva, a i u strukturama EU, u sadašnjim međunarodnim okolnostima, znaju da prave razliku između onoga što mogu da istrpe hartija i mikfon, i proizvođenja krizne i nepodnošljive situacije „na terenu“, onom političkom, ali i egzistencijalnom.

Teško je poverovati da se nekome baš gine u Bosni, ni domaćima ni strancima, ali, što reče Ivo Andrić, „rat se ponekad omakne“. Zato treba imati bar malo mere i u mržnji i u gibećenju…

Uzgred, nije nepoznato, ali možda ni svima poznato, a ima i nekih koji tu činjenicu svesno potiskuju, da je konstitutivnost naroda ustavna kategorija na teritoriji BiH počevši od bošnjačko-hrvatskog „Vašingtonskog mirovnog sporazuma“ iz marta 1994. godine, nakon čega su se snage Bošnjaka i Hrvata zajedničke okrenule protiv Srba.

Potpisivanje Vašingtonskog sporazuma

Sada Bošnjaci, za koje je ovaj spolja oktroisani sporazum o političkom braku sa Hrvatima bio spasonosan, žele da ovima ospore konstitutivnost. Posle stupanja na snagu Dejtonskog sporazuma, prilikom usklađivanja ustava entiteta sa Ustavom BiH, kad se povela rasprava o pravnoj sadržini i političkim implikacijama „konstitutivnosti“, jer je ustavna Preambula dozvoljavala različita tumačenja, Ustavni sud je 2000. godine potvrdio validnost ovog koncepta, na sledeći način: «Kako god neodređen bio jezik Preambule Ustava BiH zbog ovog nedostatka definicije statusa Bošnjaka, Hrvata i Srba kao konstitutivnih naroda, ona jasno označava sve njih kao konstitutivne narode, tj. kao narode. Nadalje, član II/4. Ustava zabranjuje diskriminaciju po bilo kojoj osnovi kao što je, između ostalih, povezanost sa nacionalnom manjinom, i time pretpostavlja postojanje grupa označenih kao nacionalne manjine.“

Sud, dalje, utvrđuje konstitutivnost svih triju naroda na celoj teritoriji BiH : „Ustavni princip kolektivne jednakosti konstitutivnih naroda, koji proizlazi iz označavanja Bošnjaka, Hrvata i Srba kao konstitutivnih naroda, zabranjuje bilo kakve posebne privilegije za jedan ili dva od tih naroda, svaku dominaciju u strukturama vlasti i svaku etničku homogenizaciju putem segregacije zasnovane na teritorijalnom razdvajanju. Van sumnje je da su Federacija Bosna i Hercegovina i Republika Srpska – prema riječima Dejtonskog sporazuma o implementaciji Federacije potpisanog u Dejtonu 10. novembra 1995. godine – priznati kao “konstitutivni entiteti” Bosne i Hercegovine Općim okvirnim sporazumom, posebno članom I/3. Ustava. Ali ovo priznanje im ne daje nikakvu carte blanche! Dakle, uprkos teritorijalnom rasporedu Bosne i Hercegovine uspostavljanjem dva entiteta, ovaj teritorijalni raspored ne može služiti kao ustavna legitimacija za etničku dominaciju, nacionalnu homogenizaciju ili pravo na održavanje efekata etničkog čišćenja.“

Gornje odredbe tekstualno kao da daju za pravo zastupnicima „probosanske“ teze da konstitutivnost naroda, koja važi za sve i svuda, nije isto što i suverenost i da im ne daje pravo na teritorijalno razdvajanje, odnosno unutrašnju podelu dejtonske BiH.

Međutim, ako se nasilnim izmenama izvornog teksta Dejtonskog sporazuma i oduzimanje ustavno garantovanih nadležnosti entiteta kroz duži vremenski period objektivno nastoji unitarizovati država i ostvariti etnička dominacija jednog (bošnjačkog) konstitutivnog naroda na celoj njenoj teritoriji, postavlja se logično i legitimno pitanje: ko ustvari ruši principe na kojima počiva „Opšti okvirni sporazum za mir u BiH“, oni koji bi da, kroz formalno demokratske procedure odlučivanja, u skladu sa načelom „jedan čovek – jedan glas“, ostvare supremaciju u celoj državi ili, pak, oni koji se tome suprotstavljaju, zalažu se za poštovanje slova (a ne nekakvog „duha“) Dejtonskog sporazuma i upozoravaju na posledice koje njegovo proizvoljno i jednostrano kršenje može doneti, uključujući raspad zajednice?

No, ovo je vrsta unutrašnjeg razgovora koji bi bio neophodan, ali ga bošnjačka politička elita uporno izbegava, prisvajajući za sebe pravo da jedina autentično tumači suštinu Dejtona.

Potpisivanje Dejtonskog sporazuma

Jednoga će dana takvo sučeljavanje sa realnošću koju nameće stvarna, a ne papirna, trokonstitutivnost BiH postati neizbežna, ali će u međuvremenu biti naneta možda i nepopravljiva šteta saživotu Bošnjaka, Srba i Hrvata u njihovoj BiH.

Uostalom, i na Drugom zasedanju ZAVNOBIH-a, održanom u Sanskom Mostu od 30. juna do 2. jula 1944. godine, a koje se pominje znatno ređe od „istorijskog“ Prvog , novembra 1943. u Mrkonjić Gradu, posebno je naglašeno: „ravnopravnost Srba, Hrvata i Muslimana Bosne i Hercegovine, koja je njihova zajednička i nedjeljiva domovina.“

Savremeni zagovornici unitarne BiH naglašavaju, naravno, pridev „nedjeljiva“, potkrepljujući tu nedeljivost i raznim irelevantnim istorijskim „argumentima“ i mistifikacijama, ali potpuno previđaju prethodno istaknutu „ravnopravnost“, koja je svakako i jedna od pretpostavki nedeljivosti.

Dodajmo tome da ljudska i građanska prava, s jedne, i nacionalna, sa druge strane, ne samo da nisu inkompatibilna, kako se danas prilično rasprostranjeno misli, već bi, naprotiv, morala biti komplementarna i usklađena, što u istinski demokratskoj i pravnoj državi nije lako, ali nije ni nemoguće ostvariti.

No, sve je ovo, iako veoma značajno i složeno, u užem smislu van teme mog kratkog osvrta. Ono što mislim da nije sporno, a ni osporivo, bez obzira na raspoloženje Bošnjaka i jednog uticajnog dela međunarodne zajednice i dokumenata u kojima ona to raspoloženje obznanjuje, jeste da se konstitutivnost naroda ne može tek tako, kao sa jelovnika neko jelo koje se više ne služi, ukloniti iz pravnog i političkog pojmovnika BiH. Jer, jednostavno Bošnjaci, Srbi i Hrvati, sa svojim pravima, potrebama i interesima, ne postoje na papiru, vać u životnoj stvarnosti, što ne bi bilo mudro i dalje zaslepljeno ignorisati, uzdajući se, poput pisca antičke drame, koji se bezizlazno zapleo u niti sopstvene fabule, u nekakvog „Deus ex machina„.

Ishod glasanja i raspored glasova u Evropskom parlamentu privlači posebnu pažnju i upućuje na potrebu analitičkog pristupa koji ide dalje, i dublje, od konkretnog slučaja kojim smo se do sada bavili. Naime, hrvatski premijer Andrej Plenković, izrazivši žaljenje što nisu usvojeni amandmani koje su njihovi evrozastupnici podneli i naglasivši da preglasavanje i inženjering nikako nisu poželjni u radu evropskih foruma, rekao je i da ga je autor izveštaja o BiH Paulo Rangel obavestio da su narodnjaci podržavali predlog da se u rezoluciju ubaci referenca o konstitutivnim narodima, ali su se tome protivili liberali i zeleni, a ni socijalisti nisu bili skloni.

Andrej Plenković

Dakle, liberali, zeleni i socijalisti, sve grupacije koje se, u skladu sa tradicionalnom političkom taksonomijom, u širem smislu smatraju levicom, premda su mnogi kompetentni sociolozi i politikolozi odavno zaključili da je ta klasična dihotomija ideološki i vrednosno odavno prevaziđena.

Zanimljivo je, ipak, da je levici ili „levici“ danas na globalnom planu, a naročito na Zapadu, u znatno većoj meri nego pravim centristima i desnici, svojstveno disciplinovano pridržavanje svojevrsne „političke korektnosti“ koja podrazumeva isključivost i dogmatizam, u smislu netolarantnosti prema drugačijem mišljenju i ponašanju od onog koje se smatra jedinim ispravnim, kao i spremnost za njegovo nametanje drugima i sankcionisanje neposlušnih.

Nazvao bih to „evroatlantističkim boljševizmom“, kao novom mimikrijskom dosetkom i formom u opakom transistorijskom kontinuitetu ispoljavanja lukavstva totalitarnog uma.

Pročitamo li ponovo nimalo pohvalne odeljke posvećene Zapadnoj Evropi u poznatim zapisima Miroslava Krleže „Izlet u Rusiju 1925“, kad ne bismo znali ko ih je i kada napisao, mogli bismo pomisliti da je reč o kritičkoj oceni savremenog stanja Evrope (i Zapada u širem smislu) iz pera jednog Dijega Fuzara.

Ondašnji i sadašnji levičar, ali pravi, veoma slično razmišljaju o Evropi i ocenjuju njen prizemni makjavelizam. A ta (briselska) Evropa, koja se užasavala boljševizma, danas je, zajedno sa SAD, postala bastion njegove demokratski i građanski prerušene evroatlantističke varijatne, odnosno alotropske modifikacije.

Ostvarivši nesumnjiv nivo demokratije i životnog standarda za svoje građane, ali i nemilosrdni prema onima koji bi da naruše osnovna pravila liberalnog totalitarizma, uključujući i ponekog predsednika, evroatlantistički boljševici su nemilosrdni prema svima koji bi u svetu, a posebno u Evroaziji, da žive drugačije od propisanog.

Otuda i opominjuće i direktivne deklaracije i rezolucije koje se odapinju prema nepoćudnima, A ponekad krenu i rakete i bombe…

Najgorljiviji poslušnici evroatlantizma i u nas su, nimalo slučajno, bivši komunisti i levi liberali, za razliku od desničara, antikomunista i nacionalnih liberala.

Na fenomenološkom, ali i na krajnje pragmatičnom nivou, ova pojava zaslužuje ozbiljnije razmatranje. Na sreću, već ima analitičara i mislilaca koji se njome i u našoj sredini ozbiljno bave.

A šta da rade Srbi kojima se pokušava odreći konstitutivnost u njihovoj Bosni i Hercegovini? Da čitaju razne belosvetske deklaracije i rezolucije?

Naravno, i to veoma pažljivo, jer to ponekad nisu činili, pa su stradali više no što je bilo neizbežno. Ali, najvažnije je da u svojoj neospornoj konstitutivnosti budu jedinstveni, jer ona, valjda, nije ideološki i politički sporna.

Kao što je odricanje konstitutivnosti na papiru bezizgledno, tako je i konstitutivnost bez jedinstva neodrživa.

Što manje srpskih „Komšića“, to bolje, a o ostalome neka važi i ono „dva Srbina, tri partije“.

Konstitutivnost je, u stvari, sinonim za nacionalnu samobitnost. Zato ona, još od Drezdenskog kongresa KPJ (1928), i smeta evroatlantskim i svim drugim boljševicima, u kojima panislamisti vide privremnog saveznika. Zapravo, reč je o taktičkoj uzajamnosti… Zajedničko im je ono što su komunisti voleli da krste „internacionalizmom“, a moglo bi se odrediti i kao ideološka anacionalnost koja lako potone u antinacionalno i autošovinističko.

Razmišljajući kako da zaključim ovaj ogled o osporenoj konstitutivnosti i evroatlantističkom boljševizmu, na ekranu računara pojavi mi se portal „Dešavanja u Bijeljini“, sa iskrenom, upozoravajućom porukom direktora Instituta za političko umrežavanje i predanog nacionalnog delatnika Aleksandra Đurđeva:

,,U političkim krugovima, u društvenim i nacionalnim krugovima u Beogradu u Srbiji se na dešavanja u Republici Srpskoj i političku i drugu polarizaciju gleda onespokojavajuće. To brine Srbiju. Možda vi to ovde toliko i ne vidite, ali mi u Srbiji, a to znam jer razgovaram sa velikim brojem ljudi i iz Akademije nauka, nacionalnih, naučnih, političkih krugova, postoji strah da su podele u Republici srpskoj toliko izražene da u pitanje može doći i samo funkcionisanje Srpske, pogotovu kada dolaze udari spolja. Ako to ne može da sabere, opameti političke elite u Srpskoj, skeptik sam da će doći do bilo kakvog prosperiteta. Bojim se da će doći do problema koje ove političke elite neće moći da reše na odgovarajući način“.

Nadajmo se da neće doći do toga čega se Đurđev, i ne samo on, pribojava.

Darko Tanasković – Foto Jutjub

Sve o Srpskoj