Reljić: Rezolucija 1244 i `Dejton` su naše linije odbrane – nismo njima zadovoljni, ali ispod njih ne smemo

0
53

TRIBINA „IZVORNI DEJTON ILI MIRNI RAZLAZ U BiH“ U ORGANIZACIJI PORTALA „SVE O SRPSKOJ“ I „FAKTI“

* Kad iščitate iskaze i objave Timoti Lesa vidite otprilike ovo: maltretirali smo Srbe uređujući Balkan po našoj meri, oni su sve to pretrpeli naočigled sveta, a rezultat je takav da sad moramo ili popustimo ili ćemo morati konstatovati da su Srbi našli zaštitnike kojima mi više ne možemo ništa

* Naš stav je: vi ste protiv svih Srba. A naš najbolji odgovor: svi Srbi su i jedan front. Svako odvajanje dela srpskog sveta, a koji bi se s njima dogovorio o rešenju svog dela problema je – poraz, pre svega za taj deo. Neće dobiti ništa, a izgubiće se tempo u zajedničkoj borbi

* Nikako ne bi trebalo da učestvujemo u kršenju međunarodnog prava iako je bezobzirno kršeno na nama… Oni ne mogu drugačije da se ponašaju. Ali ni mi više nismo siročići bez iđe ikoga. Možemo da se obratimo novim moćnim zemljama. Bar Rusiji i Kini. One su spremne da podrže nas i našu borbu, ali hoće da to staje u princip – ne sme se činiti protiv međunarodnog prava

* Sve što će se dešavati i oko Repulike Srpske staje u ovaj okvir. Timoti Les je objavio da oni s druge strane razumeju da se na nas mora gledati kao na igrača koji je sve izdržao i sad ima prava – bar, koliko i drugi koji su dosad bili privilegovani. Njihove privilegije su oktroisane, naša prava su izborena. To je naša strateška prednost

PRVO što je važno za našu orijentaciju je ključna tačka gledišta onih koji su nam ovo stanje iskrojili (hegemon SAD, izvođači radova sa evropskog kontinenta – Nemačka kao glavni igrač na terenu, Velika Britanija glavni konsultant i ostali evro-sateliti) – a to je činjenica da su oni u svoje operacije ulazili tretirajući nas kao Srbe, najveći narod koji drži središte Balkana.

Podsećanje na događanja kako ih ja vidim: kad Zapad posle dobitka Hladnog rata – doživi lako i oduševljeno padanje čitavog Istoka u „dobrovoljno ropstvo“ – kao operacije su se pojavila razaranja tri federalne države: SSSR, ČSSR i SFRJ (sve tri su slovenske, na tu činjenicu niko nije obraćao pažnju.)

Velesila SSSR se raspao za godinu. Strašni Rusi se nisu mnogo razlikovali od benignih pivopija Čeha, ali je sva ta mašinerija zaribala kad je udarila na Srbe.

Istovremeno, Nemačkoj je dozvoljeno ujedinjenje. To nije bilo pitanje nemačke snage, nego potrebe da se sa ideoloških frontova liberalizam-socijalizam, vraćamo na stare: odnosi naroda (Sloveni, Germani), verskih grupa (pravoslavlje-katolocizam), tj. Istok-Zapad.

Nepredviđeno i subverzivno ponašanje Srba izazivalo je buku i bes Zapada: njihovih političkih elita i raspomamljenih medija.

Prošle su tri decenije a mrtva SFRJ je još uvek leš koji svaki čas može da ispadne iz zapadnih plakara.

Kao i svi likvidatori nečiste savesti, Zapadnjaci mrze svoje žrtve. I plaše ih se. Jer znaju da ih se nije lako, ni jeftino otarasiti.

Kako vreme protiče, to je sve teže.

To stoji u podtekstu poruka Timoti Lesa!

Kad iščitate njegove iskaze i objave vidite, otprilike ovo: maltretirali smo Srbe uređujući Balkan po našoj meri, oni su sve to pretrpeli naočigled sveta; sve njihove susede smo upotrebili u tom maltretiranju po starom imperijalnom pravilu Divide at impera – od tog da su pucali na njih do toga da su se među prvim morali oglašavati kad je trebalo mitologizirati „crne slike“ Srba – da je Milošević Hitler a Omarska Aušvic, do Srebrenice kao genocida koji je izvikala Medlin Olbrajt ili da baš oni hitno priznaju Kosovo – i, objašnjava Les, rezultat je takav da sad moramo da ili popustimo ili ćemo morati konstatovati da su Srbi našli zaštitnike a kojima mi više ne možemo ništa.

Zato kad naši „prijatelji“ iz drugih postjugoslovenskih država pričaju Zapadnjacima o „suverenim državama“ – oni su njima smešni pajaci. Jer, to su za njih otkroisane granice.

Kad zapadna bahatost odgovara da se to ne može menjati bez rata, oni su uglavnom u pravu, ali njihove brige nisu naši životi. Oni uređuju ovaj prostor po svojoj meri.

Dakle, oni odsad i dalje rade na Srbima ili sad i sa Srbima! To je vrlo važno imati na umu. Naš stav je znanje: vi ste protiv svih Srba. A naš najbolji odgovor: svi Srbi su i jedan front.

Svako odvajanje dela srpskog sveta a koji bi se s njima dogovorio o rešenju svog dela problema je – poraz, pre svega za taj deo. Nećete dobiti ništa, a izgubiće se tempo u zajedničkoj borbi.

Odličan primer za to je `slučaj Crna Gora`: imate turistički potencijal taman da živite od Beograda i da vam nekoliko hiljada Rusa bude ekstraprofit, ali – vaša politička struktura ima bezuslovnu obavezu da oslabi Srbiju i Srbe i Crna Gora više ne može da brine o svojim interesima.

Kad ponosno umaršira u NATO onda služi za viceve američkom predsedniku koji na podsećanje NATO-principa „svi za jednog, jedan za sve“ smejući se grohotom, objašnjava da bi to bila glupost neviđenih razmera da on šalje svog sina (kao i bilo kog Amerikanca) da se bori za Crnu Goru ako ni bila napadnuta.

Pored SAD, kao svetske sile, tu su sad Rusija i Kina, bar. I one su spremne da podrže nas i našu borbu, ali hoće da to staje u princip – ne sme se činiti protiv međunarodnog prava i rušiti međunarodni poredak za račun arogancije moći.

Važno: princip! Zapamtimo to.

Zapad je to učinio smešnim, ali nove sile to vraćaju. One se suprotstavljaju našim neprijateljima (mislim da je neprijatelj odgovarajući pojam, iako on ne mora da se koristi u rutinskoj političkoj komunikaciji) principijelno ne voluntaristički.

Dakle, to što mi sada, u ovom vremenu koje je možemo uzimati kao predvidivo (možda decenija), ne bi trebalo da činimo je učestvovanje u kršenju međunarodnog prava. Ono je kršeno bezobzirno na nama, ali u ovom stanju mi ćemo se držati:

  1. Dejtonskog sporazuma (i vraćanje na izvorni Dejton, 1995),
  2. Rezolucije 1244 (ispunjavanje onog što je dogovoreno i napisano, 1999), i
  3. Refrenduma o nezavisnosti Crne Gore (2006).

U sva tri slučaja Zapad, SAD, koristili su prisilu koja je nama uskraćivala mogućnost da budemo ravnopravan partner, ali su doneseni dokumenti kojih se mi držimo a oni opet ne. Ni mi – gledano istorijski – nismo zadovoljni ovim linijama odbrane, ali znamo da ispod toga ne smemo da idemo! I to – koordinirano. Nisu to tri sporazuma koji nemaju veze jedan s drugim: s drugi stranu je stalno ista strana i to je za nas Jedno u tri podakta – i svako urušavanje jednog stuba opasno je za dva druga.

Oni ne mogu drugačije da se ponašaju. Ali ni mi više nismo siročići bez iđe ikoga. Možemo da se obratimo novim moćnim zemljama. Dokumenti koji opisuju naš položaj su poznati međunarodni ugovori. Važno je biti i pripravan za sve vrste odgovora, ali mirno ispunjavanje međunarodnih ugovora je naš strateški pravac.

Dobro, ja znam da je prigovor ovome da je ovo lako reći ali da su konkretni politički poslovi mnogo komplikovaniji. To je tačno. Ali, to nije ništa novo.

Pre tri decenije naši neperijatelji su bili neuporedivo jači. Mi potpuno sami. Naši organizacioni potencijali jesu bili nezavisniji, ali je naše iskustvo bilo nedostatno i stavovi naivni.

Naši susedi su bili uvereni da nam spasa nema i da su njihove akcije na svetskoj geopolitičkoj berzi vrednije od naših.

Prostor za političke manevre Srba je danas mnogo veći. Srpsko policentrično društvo je danas kompaktnije. Zapadna šargarepa je danas (i u integracijama, i u vrednostima koje bi trebalo preuzimati) neuporedivo manja. Gotovo da je nema. Možemo razumeti da naši političari o tome pričaju, taktički, ali ne da oni veruju u te priče.

Dakle, da zaključimo: Zapad nas vidi kao problem koji se zove Srbi, države u kojima mi živimo su im problem ili sredstvo – prema tome, mi smo im trajan (problem) a države su im privremene. Ovo stanje nije dobro dok nam se ne ukaže prilika za bolje.

Besmisleno je tvrditi da ako nastupate ne prebrzo vi u stvari podržavate „zamrznuti konflikt“. Ništa tu nije zamrznuto.

Par reči o tzv. zamrznutom konfliktu. Čitava današnja Evropa je niz načetih zamrznutih konflikata – od Španije, Velike Britanije, Nemačke i njenih suseda, Mađarske i Slovačke, Bugarske i Severne Makedonije, Hrvatske i Italije… Sve se to može odmrznuti svaki čas.

Mi smo stalno u akciji. Teraju nas, prete, ponižavaju. To što ne potpisujemo neke nove sporazume koje nam traže Lajčak i drugi polusvet koji šalju da nas mamuza, nije znak slabosti nego postojanosti. Kad stugnu bolje ponude moći će računati da ćemo mi i to potpisati.

Ako žele da ponište prava Srba u okviru potpisanih sporazuma moramo biti spremni da se branimo „i drugim sredstvima“. To nije naš cilj. Ali jeste obaveza. To mora biti jasno.

Sve što će se dešavati i oko Republike Srpske staje u ovaj okvir. Timoti Les je objavio da oni s druge strane razumeju da se na nas mora gledati kao na igrača koji je sve izdržao i sad ima prava – bar, koliko i drugi koji su dosad bili privilegovani. Njihove privilegije su oktroisane, naša prava su izborena. To je naša strateška prednost.

(Izlaganje Slobodana Reljića na tribini „Dogovor ili razlaz u BiH“ u organizaciji portala Sve o Srpskoj i Fakti, uz podršku Predstavništva RS u Srbiji)

Fakti