Tanasković: Konačno i «Velika Bosna i Hercegovina!» Mašala!

0
18

AMAN, ZAMAN BRAĆO BALKANSKA: ŠTA NAM RADE OVI STRANCI – RAZMIŠLjAJMO SVOJIM GLAVAMA!

Čitava rasprava o „non-pejperima“, ako ništa drugo, unela je jednu značajnu novinu u političku retoriku u vezi sa bivšim jugoslovenskim prostorom – američki diplomata Metju PALMER progovorio je o „velikoj BiH“! Konačno, posle već notorne „Velike Srbije“, „Velike/Prirodne Albanije“, „Velike Hrvatske“, „Velike Grčke /Megalo Idea“, „Velike/Sanstefanske Bugarske“, „Velike (pretrijanonske) Mađarske“…

* Pošto je to rekao dobro obavešteni Amerikanac zadužen za naše muke, odmah su krenule spekulacije, s nekih strana radosni poklici: „Eto Sandžaka u BiH!“. Ima ko da nas brani od Janšine podle drskosti, seire pojedinini bošnjački blogeri… A sa drugih ogorčena odbacivanja najnovije Palmerove antisrpske „provokacije“

* Ali, PALMER je za N1 rekao: «SAD ne podržavaju ni veliku Srbiju, ni veliku Hrvatsku niti veliku Albaniju. Mi smo to sve prošli pre 20-25 godina. Ono što podržavamo je velika BiH. Definiram to ‘velika’ ne kao geografski pojam… Nego kao zemlju koja predstavlja dobru upravu. Transparentnost. Odgovornost. Prosperitet. Vladu koja isporučuje narodu BiH ono što mu treba. To je vizija velike BiH koja ima čvrstu podršku SAD»

* Ima li, u odnosu na ono što se o BiH u raznim varijantama rutinski već godinama može čuti od vašingtonskih časnika, ičega stvarno novog i posebno provokativnog u ovoj Palmerovoj izjavi? Ništa. Gde je tu „Sandžak iz vremena Bosanskog ejaleta“? Nema ga

* Hoćemo li ikada uspeti da se okupimo oko nekog „yespaper„-a umesto što se nas drugi zamajavaju i što se sami zamajavamo svim zamislivim i nezamislivim negativnostima, uključujući i ove fatamorganske? A i bez njih, jedva držimo glave iznad vode…

_______________________________________________

Piše: Darko TANASKOVIĆ

AMAN, zaman, braćo balkanska, šta nam rade ovi stranci! Ili tačnije, šta radimo sami sebi i jedni drugima, jer dopuštamo da nas omađijaju fantomski „non-pejperi“, a televizijske izjave stranih diplomata i zvaničnika oduzmu sposobnost gledanja sopstvenim očima i razmišljanja vlastitom pameću! O uzimanju sudbine bar donekle u svoje ruke da i ne govorimo.

Pristajanje na opšti simulakrum i upuštanje u njegova lavirinte zamenjuje nam istinski politički život dostojan samosvesnih i zrelih ljudskih zajednica svesnih svojih instinskih interesa. A odatle nema i ne može biti rešenja. Samo nove i nove zablude, na kojima sladostrasno i sujetno političke i politikološke „elite“ oštre svoje „razumevanje epohe“ i osluškuju „znakove vremena“, a svi se zajedno efikasno spremamo za gore od gorega…

U poslednje vreme reč „non pejper“, doskora poznata samo užem krugu diplomatskih profesionalaca, preplavila je medijski i javni prostor, a spekulacije o navodnom „Janšinom“, „nemačko-francuskom“ , „briselskom/Boreljovom“ i još nekolikim „non-pejperima“ obezbedile su višesedmično zamajavanje naroda i poligon za analitičke egzibicije all round eksperata opšte prakse.

Niko ih nije video, ali svi znaju da postoje, niko ih nije čitao, ali svi znaju šta u njima piše, niko ne prihvata njihovo autorstvo, ali ima svedoka kojima su navodni/nabeđeni tvorci ovih misterioznih papira već poodavno govorili o njihovoj sadržini i idejama na kojima počivaju.

Stručno se govori o „probnim balonima“, „diplomatskim torpedima“, „tempiranim političkim bombama“…

Tresla se gora, rodio se nije ni miš, već isključivo ponavljanje poznatih stavova međunarodnih činilaca koji već decenijama vršljaju i mešetare bivšim jugoslovenskim i „zapadnobalkanskim“ prostorom.

E pa da, reći će sveznajući eksperti, oni su sve to i lansirali samo zato da bi imali alibi da iznova saopšte ono što nam stalno govore, bez ikakvog alibija, moralnog ili kakvog drugog prava.

Poredeći, inače, definicije „non-pejpera“ u nekolikim autoritativnim diplomatskim priručnicima, dolazimo do spoznaje da ono što se po medijima provlači pod tim nazivom terminološki ne odgovora uobičajenoj upotrebi ovog tehničkog termina u svetskoj diplomatskoj praksi. Ali, ne mari, zvuči nekako ozbiljno i potencijalno opasno. Čim je „non“ mora da je opako!

Evo šta, na primer, o „non-paper“-u piše u šestom izdanju klasične knjige Sera Ernesta Satoua „Diplomatska praksa“, čije je prvo izdanje obavljeno još 1917. godine , a koji je za savremenog korisnika, sa grupom saradnika, priredio ugledni i dobro nam znani britanski diplomata Ser Ajvor Roberts:

„Non-paper je manje zvaničan od bout de papier (cedulje). To je u stvari način da vlada iznese svoju politiku koja ne treba da uđe u zapisnik (off-the-record), odnosno kada ne želi zvanično da potvrdi svoj stav formulisan u dokumentima, ili kada želi dodatno da prodiskutuje o izvesnim idejama da bi videla kako će posle diskusije te ideje da budu primljene“.

Koja to vlada i kome upućuje „Janšin“ i ostale „non-pejpere“ koji su uzvitlali toliku prašinu i o kojima se pojedini zvaničnici izjašnjavaju, iako tvrde da im nisu adresati i da ih nisu videli?

Izvrsni znalac međunarodnog prava Miodrag Mitić u svojoj „Diplomatiji“ za „non-paper“ kaže da je neformalni oblik diplomatske korespondencije, „iz kojeg ne mora čak da se vidi ni od koje strane potiče, a služi za neposredno obaveštavanje neke strane o predlozima ili, što je najčešće, sadrži nacrte pojedinih tekstova ili amandmane na pojedine tekstove (međunarodnih ugovora ili završnih dokumenata konferencija)“.

Ako se već ne mora znati od koga potiče, valjda bi smisao „non-pejpera“ bio da nekoga konkretnog o nečemu konkretnom obavesti, što je u „non- pejperima“ iz naše medijsko-političke arene krajnje neodređeno i maglovito.

Pretpostavka je da se u vidu ima revizija Dejtonskog sporazuma, ali… Iskusni diplomata i profesor David Dašić u opsežnoj i gotovo enciklopedijski razrađenoj „Diplomatiji“, „non-pejperu“ posvećuje tek četiri pasusa, određujući ga kao „nejneformalniji oblik diplomatskog obaveštavanja“, u kome se „analitički i svestrano obrađuje neko veoma osetljivo pitanje koje tangira odnose dve države“, a „iz njegove sadržine mora biti vidljivo koja diplomatska misija ili koje ministarstvo inostranih poslova ga je pripremilo“.

Dakle, po Dašiću, „non-pejper“ bi prevashodno bio instrument bilateralne diplomatije država, iako neki autori smatraju da može biti veoma upotrebljiv i u multilaterlanoj.

Moglo bi se predočiti još mnogo citata iz literature o diplomatiji, ali nam o našim famoznim „non-pejperima“ ništa neće postati jasnije nego što nije.

U nedostatku bilo kakvih pouzdanijih saznanja od demantija njihovih navodnih autora i adresata, i istovremenog kritičkog određivanja prema sadržini dokumenata koji nisu viđeni, a nije sigurno ni da li uopšte postoje, da bi ostali mudri, oprezniji analitičari se opredeljuju za narodnu, gnomsku mudrost „gde ima dima ima i vatre“. A pošto na Balkanu vazda ima i dima i vatre, ne mogu pogrešiti.

Ipak, čitava ta rasprava o „non-pejperima“, ako ništa drugo, donela je jednu značajnu novinu u političku retoriku u vezi sa bivšim jugoslovenskim prostorom – američki diplomata Metju Palmer progovorio je o „velikoj Bosni i Hercegovini“! Konačno, posle već notorne „Velike Srbije“, „Velike/Prirodne Albanije“, „Velike Hrvatske“, „Velike Grčke /Megalo Idea“, „Velike/Sanstefanske Bugarske“, „Velike (pretrijanonske) Mađarske“ i sličnih ideja o veličini, svojstvenih nekim tradicionalnim samoviđenjima u gotovo svim srazmerno nevelikim balkanskim nacijama, eto i „Velike Bosne i Hercegovine“! Mašala! Sad se lakše diše.

Pa još kad je to rekao dobro obavešteni Amerikanac zadužen za naše muke, mora se stvar krajnje ozbiljno primiti k znanju. Odmah su krenule spekulacije, s nekih strana radosni poklici: „Eto Sandžaka u BiH!“, a sa drugih ogorčena odbacivanja najnovije Palmerove antisrpske „provokacije“. Ima ko da nas brani od Janšine podle drskosti, seire pojedinini bošnjački blogeri…

Ali, kako se ne bi otišlo predaleko u još jednu ispraznu mistifikaciju, da pogledamo šta je Metju Palmer stvarno rekao u razgovoru sa novinarima TV N1:

«I ja sam pročitao mnogo izvještaja o tom ‘non-paperu’. Nisam vidio kompletan dokument. Ja ga iskreno ne uzimam ozbiljno, jer niko neće da kaže da je autor toga. Za mene to nije zvanični dokument. Ne znam odakle je došao. Ideje koje se iskazuju su opasne. I pogrešno su usmjerene. I te ideje su odavno odbačene kao potpuno nevažne za Balkan. /…/ Sjedinjene Države čvrsto, i bezuslovno, podržavaju teritorijalni integritet BiH. To se neće promeniti. Podržavamo napore da se identificiraju kompromisi među političkim liderima i strankama da BiH postane funkcionalnija. Da se radi transparentnije i odgovornije. I da BiH može sebe predstaviti kao vjerodostojnu kandidatkinju za članstvo u Evropskoj uniji. Ja odbacijem priču o tom ‘non-paperu’. Meni to ništa ne znači. /…/ SAD ne podržavaju ni veliku Srbiju, ni veliku Hrvatsku niti veliku Albaniju. Mi smo to sve prošli pre 20-25 godina. Ono što podržavamo je velika Bosna i Hercegovina. Definiram to ‘velika’ ne kao geografski pojam… Nego kao zemlju koja predstavlja dobru upravu. Transparentnost. Odgovornost. Prosperitet. Vladu koja isporučuje narodu Bosne i Hercegovine ono što mu treba. To je vizija velike BiH koja ima čvrstu podršku SAD-a. I mi smo tome predani“.

Ima li, u odnosu na ono što se o BiH u raznim varijantama rutinski već godinama može čuti od vašingtonskih časnika, ičega stvarno novog i posebno provokativnog u ovoj Palmerovoj izjavi?

Ništa. Gde je tu „Sandžak iz vremena Bosanskog ejaleta“? Nema ga.

Štaviše, kad je o tajanstvenim „non-pejperima“ reč, Palmerova reska izjava mogla bi se smatrati i korisnom. Manite se ljudi tlapnji i gledajte od čega se živi!

Hoćemo li ikada uspeti da se okupimo oko nekog „yes-paper“-a umesto što se nas drugi zamajavaju i što se sami zamajavamo svim zamislivim i nezamislivim negativnostima, uključujući i ove fatamorganske?

A i bez njih, jedva držimo glave iznad vode…

Sve o Srpskoj