Malo je ovakvih junaka da bi im glave sekli

0
53

Žuta štampa i partijski bilteni bivšeg režima u specijalnom ratu protiv Crkve ne mimoilaze ključnu ličnost i kod vernika omiljenog kandidata za novog mitropolita crnogorskog, vladiku Joanikija.

Piše: Mišo Vujović

Nove teme za talasanje javnosti i fabrikovanje laži o ugroženosti Države, su Temeljni ugovor između Srpske pravoslavne crkve i Vlade Crne Gore i izbor novog mitropolita Crnogorsko-primorskog. Temeljni ugovor je pravni akt ni po čemu različit od već potpisanih sa Svetom Stolicom i Islamskom zajednicom ili Jevrejskom verskom zajednicom, ali medijski atraktivniji i politički manipulativniji kao i sve što se, u Crnoj Gori, dovodi u vezu sa Srpskom pravoslavnom crkvom ili srpskim narodom, neodvojivim od suštinskog bića izvorne Crne Gore.

“Bojazan za Crnu Goru”, izrazio je Filip David, osnivač “Beogradskog kruga” i “Druge Srbije”, čovek sa velikim otklonom od svega što bi se moglo nazvati „srpskim svetom“, naravno, naklonjen Milu Đukanoviću, bolje rečeno jedan od otvorenih Đukanovićevih lobista.

Žuta štampa i partijski bilteni bivšeg režima u specijalnom ratu protiv Crkve ne mimoilaze ključnu ličnost i kod vernika omiljenog kandidata za novog mitropolita crnogorskog, vladiku Joanikija.

Vladika Joanikije

Namera aktuelnog predsednika Crne Gore i šefa familije, je da preko svojih veza i medijske satanizacije, spreči ili opstruiše njegovo postavljenje na čelo Mitropolije crnogorsko – primorske i tako produbi već postojeće podele prouzrokovane nesnalaženjem nove vlade i nedostatkom saglasja i jedinstva parlamentarne većine.

Takav epilog bi, uz obeshrabrenje verujućeg naroda, izazvao i ozbiljne turbulencije unutar same Crkve, uveren sam, dovoljno mudre da pravim izborom ojača sopstvenu poziciju na tlu Crne Gore.

Spekuliše se da, vladika Jaonikije nije ispunio želju Alaksandra Vučića da govori nad mitropolitovim odrom, što ga je konfrotiralo sa rukovodstvom Srbije. Spočitava mu se navodno svrstavanje na lokalnim izborima u Nikšiću na stranu Krivokapića i Bečićevih Demokrata.

Činjenica radi, vladika je prethodno primio i fotografisao se i sa liderima koalicije “Za bolji Nikšić” predvođene Demokratskim frontom, podržane od vlasti u Srbiji.

Upravo na toj liniji nije isključen određeni vid revanšizma, smatraju pojedini poznavaoci prilika.
Većina komentatora apostrofira i uplitanje zvaničnog Beograda u izbor novog crnogorskog mitropolita.

Takozvani verski i ostali analitičari, apostrofiraju navodne podele unutar same crkve naglašavajući da konfrontiranist sa “najmoćnijim episkopom – vođom pobedničkog tabora- vladikom bačkim Irinejem”, može biti odlučujući za izbor budućeg mitropolita.

Poznavajući mudrost, duhovnu i intelektualnu širinu, vladike Irineja, duboko sam uveren, da će se upravo, vladika Irinej zastupati najbolje rešenje – u interesu srpske crkve i srpskog naroda.

Kako trenutno tvrde upućeni, Joanikije nije po volji ni Beogradu ni Podgorici. Podgorici zbog izričito srpskih stanovišta i spremnosti da na bilo koji način brani interese srpske crkve i srpskog naroda, ne prihvatajući dvokomponentnu formulaciju nacionalng identiteta, dok zvanični Beograd iritira njegova nespremnost da se pokori bilo kom političkom autoritetu, tvrde komentatori po službenom zadatku, prenebregavajući činjenicu da je SPC živi više od bilo koje ideologije, te da je u umela adekvatno da reši i mnogo delikatnije izazove.

Dakle što se tiče podela unutar same priče “ maliciozni” osvrti ma sa koje strane dolazili, ostaju, kao i većina “ekspertskih” teza u domenu neostvarenih želja, naručioca pojedinih stavova.

“Podela nema niti će ih biti. Prilikom izbora patrijarha bilo je varnica. Izbori su završeni i crkva nastavlja da živi u punoći jedinstva u Hristu, što će pokazati i prilikom odlučivanja o novom mitropolitu”, ubeđen je jedan mlađi episkop.

Interes Srpske pravoslavne crkve da na tako trusnom i zapaljivom prostoru postavi uticajnog i energičnog episkopa koji uživa poštovanje verujućeg naroda, spremnog da u svakom trenutku adekvatno reaguje, što je do sada vladika Joanikije, svojom bezrezervnom odanošću srpskoj crkvi i srpskom narodu, u mnogim delikatnim situacijama potvrdio.

Ne smemo preumiti činjenicu da je i do sada međunarodne centre moći iritirao neprikosnoven rejting Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, zašta je veoma zaslužan, upravo episkop Budimljansko – nikšićki, koji je u prelomnim trenucima, umesto zatvaranja u hramove i služenje molebana, što je bila konačna opcija protesta, istupio sa stavom da je nužno pokrenuti litije da ne bi došlo do prosipanja ogromne energije naroda okupljenog oko Crkve.

vladika Joanikije

Vladika Joanikije je u odsudnim trenucima pokazao nepokolebljivu istrajnost, hrabro i dostojno noseći vladičansko žezlo na prostoru gde se intenzivno prekraja sopstvena istorija, gde je kamen spoticanja kulturno nasleđe, a najveći neprijatelj te novonastale konvertitske zajednice montenegrina – srpska crkva koja je duhovno formirala Crnogorce.

Ugled među narodom je stekao na mnogim izazovima u duhovno izobličenoj Crnoj Gori, gde je skoro pola veka trajala neviđena represija nad crkvom i religijom. U toj antiverskoj histeriji, prednjačilo je Cetinje, nekada najsrpskije mesto, u kome su stolovali vladika Danilo, Sveti Petar Cetinski, Petar Petrović Njegoš, knjaz Danilo, kralj Nikola…
Svi viđeni i najprestižniji Srbi. Ponosni svojim nacionalnim bićem i svetosavskim duhom.

Vladika Joanikije

Na Cetinju je štampan Oktoih prvoglasnik, a samo mesto smatrano je Pijemontom srpskog naroda u 18. i 19. veku, o čemu svedoče mnogi zapisi, putopisi, pesme, priče i dokumenti.

Dolaskom komunista na vlast Cetinje je intelektualno, duhovno i biološki razoreno. Ubijani su sveštenici, učitelji, činovnici,lekari, trgovci, inženjeri…

Sa lica zemlje je zbrisano nekoliko generacija uglednih građana pod optužbom da su državni neprijatelji. Znatan broj je emigrirao, tako da je Cetinje posle Drugog svetskog rata postalo komunistički grad-heroj, kao satisfakcija za izmeštanje glavnog grada u Podgoricu, što je dodatno promenilo strukturu stanovništva, naročito ekspanzijom pridošlica sa severa i okolnih brda u tek otvorene fabrike.

U takvom, komunizmom inficiranom Cetinju, gde se nalazi sedište Mitropolije crnogorsko primorske i Bogoslovija, počivši mitropolit Amfilohije je počeo obnovu hramova i duhovnog života. Pred izazovima nije uzmicao ni naočiti jeromonah Joanikije, profesor i rektor Bogoslovije Sveti Petar Cetinjski.

Nije ustuknuo ni kada su ga opkoljavale huliganske bande na Cetinju, ni režimske hunte u Nikšiću, ni pokušaji paljenja Dedejićevih badnjaka u Beranama, ni kada su mu iz “dobro obaveštenih” krugova sugerisali da mora prihvatiti novu političku realnost i da je reformisanje crkve u CG neminovnost. Nije ga uplašio ni hapšenje u Nikšiću, ni snajperski hitac u Beogradu, ispaljen sa jasnom porukom i duplom metom.

Privođenje vladike Joanikija

Sećam se smernog i otmenog Jovana. Sreo sam ga u nekoliko navrata sa ocem Radovanom Bigovićem. Visok, naočit, gospodstven. Studirao je filosofiju i bogosloviju. Devedesete godine se zamonašio u manastiru Ćelija Piperska.

Sledeće godine rulja cetinjskih fanatika i kriminalaca, pokušala je da nasilno upadne u Cetinjski manastir.
Nahuškani od ekstremnih političara, lokalni huligani su kamenicama jurišali na ovo drevno zdanje dok su učenike bogoslovije, često presretali i zlostavljali. Mladi jeromonah – rektor bogoslovije nije strecao pred nasilnicima.

Hrabro je branio svoje đake spreman da ukrsti i argumente i na tradicionalan način. Njegova mirnoća je na napadače delovala obeshrabrujuće i po pravilu su uzmicali.
“ Vi ste se prije turčenja prezivali Jabučani”, rekao je mirno jednom od vođa cetinjskih huligana, i nastavio ne obazirući se što je okružen razgoropađenom gomilom uličara:

” I kada ste se vratili ponovo u vjeru prađedovsku postali ste Bogdanovići da bi se Bogu približili. Sad pljujete po svemu”, obratio se, smireno glavnom jurišniku na manastir.

“ Ua pope! Neće nas više jahati Srbi”, urliknu rulja!
“ Vas je odavno đavo uzjaho,”smeškajući se mirno uzvrati vladika.

Vladika Joanikije; Printskin/Jutjub/Ivangrad studio

Pišući ovu kolumnu setio sam se priče o vojvodi Mirku Alaksiću i Njegošu, čija se mudrost često rvala sa plahovitošću kolektivnog mentaliteta.

Neustrašivi junak i vojvoda uskočki Mirko Aleksić, najzaslužniji za smrt turskog zulumćara Smail age Čengića, biva oklevetan kod Gospodara pod optužbom da se sa svojim Uskocima sprema na odmetanje od Crne Gore i saradnju sa nikšićkim Turcima.

Njegoš, iznerviran naređuje hitnu odmazdu nad Uskocima i kažnjavanje “odmetnutog” harambaše.

Naslućujući veliku nevolju kao oparen je skočio vojvoda Rašović iz Kuča, slučajno prisutan na Cetinju:

“ Aferim Gospodaru. Niko Turke do danas nije obradovao kao što ćeš ih ti usrećiti skidajući glavu Mirkovu koju bi dukatima platili da im je neko donese“, ironično se obraratio vojvoda Rašović, Njegošu.

Vladika je na trenutak zastao, tražeći da pozovu Mirka kako bi se izmirio sa Novicom Cerovićem, čiju je sujetu pogodila slava vojvode Mirka Aleksića.

“Malo je ovakvih junaka da bi im mi glave sekli”, rekao je vladika, zagrlivši vojvodu Rašovića.

IN4S