ĐORĐEVIĆ: NOBELOVA NAGRADA ZA MRŽNjU

0
26

Predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, uručio je pre nekoliko dana Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena austrijskom književniku, dobitniku Nobelove nagrade za književnost, Peteru Handkeu – kao simbolički izraz zahvalnosti za Handkeov višegodišnji principijelni i na činjenicama i istini zasnovan stav kada su u pitanjuw mnogobrojni događaji iz naše najnovije istorije, ali i dokazano i iskreno Handkeovo prijateljstvo prema Srbiji i njenim građanima, posebno onima koji žive na teritoriji južne srpske pokrajne.

To je bio povod da se promptno jave raznorazne „moralne gromade“, „baštinici i tumači istine i istorije“, „borci za demokratiju, ljudska prava i pravdu“, rečju – najrazličitiji bašibozluk profesionalnih i iz inostranih centara moći dobro plaćenih srbomrzitelja, svesnih lažova i tobožnjih pripadnika „intelektualne i građanske elite“ – koji su, samo formalno se dotičući Handkea, iskoristili i ovu priliku da svoju mržnju i patološku opsednutost Aleksandrom Vučićem pretoče u nekakve –  „principima vođene i na objektivnim argumentima zasnovane“ verbalne bljuzgarije.

Javila se tako, prva, „časna i čestita“ Nataša Kandić, kojoj je uvek premalo srpske krvi i nesreće, da nam sa stanovišta bivše komsomolke i komunističkog aparatčika (što je bila dok je to bilo lukrativno i donosilo korist) još jednom „objasni“ da su Srbi genocidan narod i da zbog toga nisu (još) uvek dovoljno kažnjeni. Izgleda da joj, „časnoj i čestitoj“, ne stižu više apanaže iz inostranstva, ili –  bar ne u tolikom iznosu koji ona misli da svojim štetočinskim delovanjem zaslužuje, pa je zdušno požurila da svoje inostrane mentore podseti da ona još uvek zna, može, a i hoće, da zapljune – i Srbiju, i Vučića – i to naročito sada – kada čitav svet odaje priznanje, i Srbiji i Vučiću, na načinu koji se bori sa pandemijom i njenim posledicama.

Tom, prvom, glasu profesionalnih mrzitelja svoje države i svog naroda, brže-bolje su zatercirali i Staša Zajović (kapo nečega što sebe naziva nevladinom organizacijom pod kodnim imenom Žene u crnom, iako je, po svojoj suštini, to zapravo organizacija koja radi u interesu vlada nekih stranih država), i pisac Filip David (čija se poetika vremenom pretvorila u politiku, a ta politika ima za moto: Mrzim Vučića), kao i dvoje istoričara (ili, bolje rečeno, oni se sami tako predstavljaju – Dubravka Stojanović i (i on za sebe tvrdi da je istoričar) Milivoje Bešlin – koji su, svako sa svog stanovišta, shodno sopstvenoj pameti i obrazu, pokušali da oblate Handkea i da ospore njegovo, ljudsko i na demokratiji (u koju se oni kunu i za koju se „hrabro bore“) zasnovano pravo da ima sopstveni stav o svemu, pa i o Srbiji, kao i da takav stav javno iznese, zastupa i brani.

Komično bi bilo, da nije jadno, bedno i tužno – kada nekoliko umišljenih, taštih, i na novac iz stranih fondova alavih likova, pokušava da ospori značaj, ugled i delo jednog nobelovca, a još ogavnije je što to čine vređajući i prezirući sopstveni narod, bez obzira što im njihova politička ostrašćenost i bolesna mržnja prema Aleksandru Vučiću ne dozvoljava da bar na trenutak (ali stvarno i zaista, bez obzira na to što su plaćeni da pričaju laži) budu objektivni i skloni istini.

Osim, ako razlog nije to da se oni sami, na ovaj način, kandiduju za Nobelovu nagradu – koja bi im, da se slučajno dodeljuje, sasvim sigurno bila i dodeljena – za mržnju.

Zoran Đorđević

član Predsedništva Srpske napredne stranke 

&nbsp