Episkop bački Irinej: Intervju dat Politici

0
29

Ima li razloga za bojazan koju je u razgovoru s novinarima izneo arhijerej Ruske Pravoslavne Crkve, Mitropolit volokolamski Ilarion, da bi u sadašnjoj Evropi Biblija mogla da bude zabranjena kao „diskriminatorna“ jer uči o tome da je Bog stvorio muškarca i ženu, da su polovi određeni rođenjem, što je suprotno stavovima koje promoviše rodna ideologija?

Mnogi dobronamerni – a neupućeni – ljudi bi pomislili da je ugledni ruski arhijerej samo upotrebio snažnu hiperbolu da iz svog ugla opiše situaciju. Ali, u kulturnom dodatku „Politike“ pročitah jednostavnu rečenicu: „Sve što možete da zamislite već se dogodilo, da bi zaprepašćen bio i Džonatan Svift“. Iskaz američke satiričarke se odnosi na stanje duha u današnjoj Americi, ali se može primeniti i na Evropu, gde su progoni Biblije i zbog Biblije skoro tradicija, stara gotovo koliko i ona sama. Proganjani su hrišćani u prvim vekovima života Crkve Hristove. Stradali su potom oni koji poštuju samo prvi, stariji deo Biblije, Jevreji, isprva ubijani ili proterivani, a docnije gušeni u gasnim komorama. Mnogi su zbog svog tumačenja Biblije nestajali u pogromima i progonima („Vartolomejska noć”, inkvizicija, evropski verski ratovi…). Istovremeno, na Bliskom Istoku i na Balkanu surovo su mučeni i ubijani hrišćani od pripadnikâ tadašnje verzije islama, iako i njih, kao i Jevreje, Koran poznaje i poštuje kao „ljude Knjige”, što će reći kao ljude Biblije. Najzad, u novije vreme su milioni ljudi istrebljivani u Aušvicu, Jasenovcu i mnogim, premnogim drugim logorima smrti, u Kolimi i na mnogim drugim „ostrvima” Arhipelaga Gulag. Većina njih su stradali, između ostalog (ili pre svega drugog), zato što su sledili Bibliju, njeno učenje i njenu etiku, a samim tim i Crkvu, u kojoj i radi koje je Biblija bogonadahnuto napisana, sačuvana i tumačena.

Trenutno se u Evropi ne vrše fizičke egzekucije, ali duhovne – da. Za hrišćane, ali i za sve iskreno verujuće ljude, Jevreje i muslimane, pa i za pripadnike drugih velikih svetskih religija, takozvana rodna ideologija je potpuno neprihvatljiva. Sa stanovišta biblijskog učenja ideja da se dečačićima u vrtiću nudi da obuku haljinice umesto pantalonica kako bi sami mogli da odluče kog su pola, dok ih kod kuće čekaju „dvojica tata” ili „dve mame”, monstruozna je, čak demonska. Tragično je da se u poslednje vreme i kod nas štampaju knjige za školski, pa i predškolski uzrast kojima našu decu indoktriniraju u ovom duhu. Da li je preterano reći da je to duhovno ubistvo? Povrh svega, bez realnog uvida naroda i bez plebiscitarne provere njegovog raspoloženja i htenja nameću se i podmeću zakonski projekti koji, korak po korak, treba da dovedu do opštedruštvenog prihvatanja stava da je homoseksualnost samo stvar ličnog izbora, gde nema mesta ni za Tvorca ni za ljudsku prirodu, a vremenom i da dovede do usvajanja dece u takozvanim istopolnim zajednicama, zamišljenim kao alternativa braku i porodici. Čak se ponovo uvodi verbalni delikt. Ide se do namere da se sveštenicima zakonom zabrani da izvan hramova propovedaju učenje Crkve o svetosti braka. Demokratija, nema šta! Znači, i u Srbiji bez ikakve sumnje postoje krugovi koji bi da implicitno zabrane biblijsko učenje.

2. Sinod Srpske Pravoslavne Crkve je ocenio kao neprihvatljiv Predlog zakona o istopolnim zajednicama, ističući da je većina odredbi u suprotnosti sa vekovnim učenjem Crkve, predlažući da se imovinska, pravna i druga pitanja partnera u ovim zajednicama rešavaju kroz druge zakone. Šta je u Predlogu zakona za Crkvu najproblematičnije i da li su, prilikom sastavljanja primedbi na njegov tekst, uzeta u obzir i prava partnera u ovakvim zajednicama?

Sinod se po ovom pitanju oglasio Saopštenjem za javnost koje je odmereno, ali jasno i nedvosmisleno. Prethodno je Vladi upućen odgovarajući predlog. Nismo želeli da podižemo temperaturu u javnosti zbog ovoga. Crkva je poslednja koja želi da, po bilo kom osnovu, deli narod, inače vešto uskraćen za mogućnost da se dobro upozna sa predlogom i da se o njemu izjasni. Naravno da ne želimo da bilo ko bude diskriminisan u ostvarivanju svojih prava zbog svojih uverenja, ličnih sklonosti i tome slično.

Nikoga ne odbacujemo niti proskribujemo zbog ličnih sklonosti ili problema bilo koje vrste. Naprotiv, spremni smo da pružimo duhovnu pomoć i potporu svakome. Nismo, međutim, spremni da pozdravimo, i to, kako neki očekuju, sa oduševljenjem, propagiranje i reklamiranje greha kao poželjnog. Naše služenje Bogu i ljudima predstavlja kult života, a ne kult smrti. Uvereni smo da zakon o istopolnim zajednicama, u ponuđenom obliku, ne treba da dođe pred Narodnu skupštinu niti da bude izglasan.

3. Kako, kao nekadašnji dekan i dugogodišnji profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, gledate na primedbe dela akademske zajednice da se narušava autonomija Univerziteta predloženim izmenama Zakona o visokom obrazovanju, kojima se predviđa da Sveti Arhijerejski Sinod daje (ali i uskraćuje) blagoslov profesorima za predavanje na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, što je, inače, i do sada bio slučaj?

Hvala vam što govorite o dêlu akademske zajednice, a ne o akademskoj zajednici. Istina je: ne radi se o svima niti o monolitnoj grupi. Pojedinci, nedovoljno obavešteni, stvarno misle da brane demokratska načela i evropske vrednosti, ma šta se pod njima podrazumevalo. Ali mnogi su u međuvremenu shvatili o kakvoj se zamci – striktno govoreći, podmetačini – radi, te se javljaju profesorima našeg Bogoslovskog fakulteta i kažu im da su uvideli koliko su bili izmanipulisani. U prvim redovima kampanje protiv Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta i protiv Srpske Pravoslavne Crkve, sve u ime ili pod izgovorom odvojenosti Crkve i države, sekularnog karaktera našeg društva i autonomije univerziteta, nalaze se, po pravilu, bivši (da li samo bivši?) marksisti i ateisti koji su svoju nekadašnju frazeologiju zamenili „evropejskom”, čisto „demokratskom” frazeologijom, a među njima postoji i najmanje jedna osoba koja je svojevremeno nosila odeću na podobije maoističke odeće, tipa uniforme, iz vremena kineske „kulturne revolucije”. Iskreno govoreći, meni, na neki način, čak imponuje njihova doslednost, vernost svojim idejama, koje inače u mojim očima nisu drugo do zablude. Kada bi mogli, oni bi danas, čini mi se, bili u stanju da rade isto što su njihovi dedovi i očevi radili od 1945. godine pa nadalje (kožni mantili, noćne posete, presude „po kratkom postupku”…).

U odnosu na Pravoslavni bogoslovski fakultet, fakultet koji je jedan od osnivača beogradskog Univerziteta, sigurno bi ponovili neslavni postupak iz 1952. godine, kada je on, nezakonitom odlukom tadašnje vlade, izbačen sa Univerziteta ili, kako se u svom aktu izrazila Mitra Mitrović, likvidiran (taj izraz je, očigledno, u ono vreme kod vlastodržaca bio asocijativno popularan). Današnji nosioci ovakvih zamisli nisu, razume se, tako direktni: oni su slatkorečivi, usta su im puna umilnih „evropskih” i „demokratskih” fraza; oni se pretvaraju i prenemažu; oni su, zaboga, gospoda, a ne tamo neki drugovi po Titu i Partiji. Oni tvrde da nemaju ništa ni protiv Srpske Pravoslavne Crkve ni protiv pripadnosti Bogoslovskog fakulteta Univerzitetu; samo predlažu da on bude van bilo kakvog malignog uticaja Crkve, jer je ona, po njima, nestručna za vlastitu teologiju, dok su profesori prirodnih nauka stručni, pogotovu ako su ateisti. Jednoj osobi iz te branše ipak odajem priznanje za iskrenost i otvorenost: ona, naime, izjavljuje da Bogoslovski fakultet treba prosto-naprosto izbaciti. To se zove Mitra rediviva! (rediviva je ponovo živa, ne vaskrsla jer to zvuči nenaučno i teološki, a ni povampirena jer to zvuči sujeverno i uvredljivo).

Profesorska peticijaška ekipa, kolektivni autor više peticija sa desetinama potpisa, kaže da je posredi odbrana autonomije Univerziteta. Ta autonomija im je stalna mantra. Ali šta ćemo sa autonomijom i pravima pojedinačnih fakulteta, o čemu takođe ima reči u Statutu Univerziteta i u fakultetskim statutima? Da li su fakulteti ispostave Univerziteta ili Univerzitet predstavlja zajednicu i porodicu autonomnih i slobodnih visokoškolskih ustanova? Šta ćemo, dalje, sa ustavnim i zakonskim pravima Crkava i verskih zajednica u domenu prosvete i obrazovanja? Šta ćemo sa odlukom Ustavnog suda Srbije koji je svojevremeno presudio u korist Bogoslovskog fakulteta, a odbacio tužbu zasnovanu na istim argumentima koje nude i današnji branioci autonomije Univerziteta? Ustavni sud je, štaviše, ističući kooperativnu odvojenost Crkve i države, ne samo smatrao da je i Crkva pozvana i nadležna da reguliše život i rad Bogoslovskog fakulteta koji se nalazi u sastavu Univerziteta, iako je njegov osnivač država, nego direktno dozvoljava i odobrava Crkvi pravo da postavlja uslove i za sâmo studiranje i za vršenje nastavničke službe na Bogoslovskom fakultetu. Pritom Ustavni sud koristi međunarodni tehnički termin missio canonica, tojest odobrenje za vršenje nastavničke službe. To, naravno, izaziva mistički užas kod naših tumača načela sekularnosti države.

Pa zašto onda ne otidu u ambasade Nemačke, Austrije, Španije, Poljske, Rumunije, Bugarske, Mađarske, Slovačke, Hrvatske, garantovano sekularne Francuske i drugih zemalja i uruče im protestnu peticiju zbog kršenja načela sekularnosti države i autonomije univerzitetâ u njihovim zemljama? Kakvi su oni liberali i demokrate kada brane samo Univerzitet u Beogradu? Od njega su, jamačno, u daleko većoj opasnosti mnogo stariji i poznatiji univerziteti, čak i Sorbona, budući da i u njihovoj praksi postoji missio canonica. Uzgred budi rečeno, taj termin našim doslednim demokratama i ortodoksnim sekularistima zvuči benigno ili, po starinski, dobroćudno, te ga sistematski izbegavaju i zamenjuju izrazom blagoslov. U želji da budu duhoviti, prave se nevešti i ironično pitaju: otkud na Univerzitetu kategorija blagoslova? Gde to ima? Evo nam pravog oksimorona: pojam koji ima samo i isključivo pozitivan sadržaj – blagoslov znači dobru reč nastalu iz dobre želje (sravnimo grčko evlogia i latinsko benedictio) – za njih je samo i isključivo negativan pojam, zloćudan koliko i Crkva na koju nužno asocira.

Ukoliko pak ne žele ili ne smeju da se obrate ambasadama dokazano demokratskih i nesumnjivo sekularnih zemalja, zašto pismom makar ne skrenu pažnju svojim kolegama na zapadnim univerzitetima na opasnost koja im vekovima preti, a oni je, nažalost, i ne primećuju? Da bi se izvukli iz nelagodnog položaja u koji su sami sebe doveli, kažu nam: davanje crkvenog blagoslova onima koji studiraju teologiju i onima koji im predaju predstavlja praksu i tradiciju katoličkih zemalja; prema tome, ona za nas kao zemlju pravoslavne tradicije ne važi (gle, setili se ljudi Pravoslavlja, a ja ih podsećam na narodnu mudrost izraženu u ovim stihovima: „Oj Turčine, za nevolju kume; aoj Vlaše, silom pobratime!”). Ovo je, međutim, puki sofizam i pokušaj vrdanja. Ustvari, ovo je neistina. U Zapadnoj Evropi donedavno nije bilo mnogo pravoslavnih, pa nisu ni mogli biti zastupljeni na univerzitetima institucionalno nego samo individualno ili grupno. Danas nije više tako. Na univerzitetu u Minsteru, naprimer, postoji katedra pravoslavne teologije, a na univerzitetu u Minhenu odsek pravoslavne teologije, i ista načela i pravila važe i za rimokatolike i za pravoslavne. Selektivni zakoni i propisi ne postoje nigde, te su dvostruki pravni aršini nezamislivi pre svega u zapadnim zemljama.

Koristim sada priliku da se, poređenja radi, osvrnem i na praksu i tradiciju Rusije. Tamo postoje duhovne akademije, u nadležnosti Ruske Pravoslavne Crkve, i teološki fakulteti – ili bar teološke katedre i odseci – u okviru raznih univerziteta (ne svih, naravno). Na duhovnim akademijama sve je pod blagoslovom i pod staranjem Crkve, dok, po prirodi stvari i po ruskoj akademskoj tradiciji, Crkva nema nikakvu ingerenciju na univerzitetima. Ali ima, ipak, pravo i dužnost da proverava i odobrava ili ne odobrava bogoslovske programe na univerzitetima koji ih imaju. Univerziteti koji imaju bogoslovske fakultete ili programe dužni su da traže dvojnu akreditaciju, državnu i crkvenu. Sledstveno, i u Rusiji se bogoslovlje predaje sa blagoslovom i odobrenjem Crkve. Razlika između zapadnog i ruskog modela sastoji se u tome što se na Zapadu odobrenje (missio canonica) daje unapred, sa mogućnošću da iz doktrinarnih ili etičkih razloga bude uskraćeno, dok se u Rusiji daje na kraju, akreditacijom ili priznavanjem stečenog akademskog stepena. Potpuno ravnopravan status na ruskim univerzitetima imaju i islamski bogoslovski fakulteti, koji postoje u sredinama sa znatnim procentom muslimanskog stanovništva i u većinski muslimanskim oblastima. Sviđalo se to ili ne sviđalo domaćim teoretičarima sekularne države, i savremena Rusija je demokratska i sekularna država, ali se iz njenog modela kooperativne odvojenosti Crkve i države imamo čemu naučiti. Ukratko, naši teoretičari o kojima je ovde reč žive u ovom veku, ali nisu iz ovog veka. Ja ih ne prezirem, ali ih žalim. Oni donkihotski jurišaju na pogrešnu vetrenjaču. Oni su recidiv nepovratne prošlosti.

4. Uz veliku medijsku buku, Srpska Pravoslavna Crkva, mirno i bez buke, izabrala je novog poglavara, Vaše duhovno čedo, patrijarha Porfirija. Danima pre toga, što je postalo manir pred crkvene Sabore, pisalo se o podeljenosti u Srpskoj Crkvi, strujama, suprotstavljenim stranama. Kakav je Vaš utisak: da li su glavni izvori takvih ocena van Crkve ili unutar nje?

Svakako van Crkve, uz izvesno učešće minornih grupa unutar Crkve. Činjenica da je Patrijarh na glasanju u prvom krugu dobio više nego dvotrećinsku podršku članova Sabora dovoljno govori da podele u Crkvi nema. Episkopi su po izboru, uključujući i one koji nisu glasali za njega, snažno i sa radošću uzviknuli: „Aksios! Dostojan!” Prirodno je što su neki od arhijereja, svako iz svojih razloga, imali druge „favorite”. Ali i oni su, već pre Sabora, bili svesni toga da mitropolit Porfirije ima najviše osobina koje treba da krase onoga ko se nalazi na tronu Svetoga Save. Zato je i Sâm Bog blagoslovio Sabor, našu Crkvu i naš narod, žrebom potvrdivši glasovima iskazano mišljenje episkopata.

Nažalost, ima još – i biće – medija koji pošto-poto hoće da vide sukobe među episkopima, ne legitimne i neizbežne razlike u mišljenjima, ne nesporazume i nesuglasice svojstvene ograničenoj ljudskoj prirodi, nego samo i isključivo oštre podele i sukobe. Bilo da su instruisani od krugova koji nisu medijski bilo da pišu po svojoj volji i pameti, takvi poslenici javne reči su za žaljenje. Verujem da bar nekima od njih nije lako kada stanu pred ogledalo svoje savesti. Radi takvih ću ponoviti drevno i mudro pravilo života i delanja u Crkvi: u onome što je neophodno – jedinstvo, u onome što je neizvesno – sloboda, a u svemu – ljubav.

5. Da li ima nagoveštaja da bi mogli početi razgovori sa arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve o rešavanju statusa „Makedonske Pravoslavne Crkve“? Navodno je premijer Severne Makedonije Zoran Zaev, čestitajući izbor u tron srpskih prvojeraraha patrijarhu Porfiriju, zamolio da se srpski Patrijarh založi za dijalog i traženje rešenja kanonskog statusa MPC, dok su prethodnih godina takvi zahtevi sa ove adrese upućivani, više iz političkih nego iz kanonskih razloga, Vaseljenskom Patrijarhu Vartolomeju, pa i Bugarskoj Pravoslavnoj Crkvi…

Njegovu Svetost Patrijarha i nas, ostale arhijereje Srpske Pravoslavne Crkve, niko, pa ni g. Zaev, ne mora da podseća i podstiče na dijalog. Dijalog i jeste jevanđelski i jedini mogući put i način da bude prevaziđen raskol koji traje, evo već više od pola stoleća, između jednog broja episkopa u Severnoj Makedoniji, s jedne strane, i Srpske Pravoslavne Crkve i svih ostalih pomesnih Pravoslavnih Crkava, sa druge strane. Naša strana, tako da je nazovemo, ne samo da je ulagala sve napore da problem raskola iz 1967. godine reši dijalogom, a ne kanonskim svrgnućima (raščinjenjima), ekskomunikacijama i anatemama, nego je dijaloškom načelu bratoljubivo ostala verna i tada kada su sagovornici nastupali „sa pozicijâ sile” (inače fiktivne) govoreći da oni priznaju, unapred, samo jednu svrhu i samo jedan ishod dijaloga, a to je, po njima, bezuslovno priznanje njihovog samoproglašenog autokefalnog statusa. Zar nas ovaj stav ne podseća na stav samoproglašene „države Kosovo” da briselski i svaki drugi dijalog sa Srbijom ima samo jednu svrhu i samo jedan ishod, a to je, po njoj, bezuslovno priznanje njene državnosti i nezavisnosti?

Jedini uslov naše strane iskrsao je u toku dijaloga: ne može se voditi dijalog dok traje državna represija nad kanonskim Arhiepiskopom ohridskim g. Jovanom i čitavom kanonskom Ohridskom Arhiepiskopijom, jedinom svepravoslavno priznatom Pravoslavnom Crkvom u Severnoj Makedoniji, pri čemu jerarhija u raskolu ne samo da nije osudila represiju nego ju je i odobravala. Nažalost, umesto da, po relativnom prestanku represije, nastavi dijalog, jerarhija u raskolu je pokušala da, kao što ste umesno zapazili, okolo-naokolo, preko Carigradske Patrijaršije i Bugarske Pravoslavne Crkve, ostvari, bar delimično, svoj cilj. Carigradska Patrijaršija je na molbe iz Skoplja reagovala veoma oprezno i uzdržano, Bugarska Crkva takođe. U ovom kontekstu bih – iskreno, istinski bratoljubivo – jerarhiji u skopskom raskolu postavio pitanje: da li išta zaključujete iz crkvene situacije u Ukrajini? Da li shvatate šta je Moskovska Patrijaršija dala svojoj Crkvi u Ukrajini, a šta joj je dala – i oduzela! – Carigradska Patrijaršija? Da li shvatate šta vam je Niškim sporazumom dala Srpska Crkva, a šta će vam ponuditi Carigradska Patrijaršija? Da li shvatate da ćete i vi morati da neke svetinje predate Carigradu kao stavropigije, jer realno i jesu grčke, vizantijske svetinje, poput manastira Nerezi kraj Skoplja, kao i neke druge, uključujući i nemanjićke, srpske svetinje? Da li, najzad ili najpre, shvatate da ćete sve svoje eparhije i crkvene opštine u rasejanju morati da ustupite Carigradu? (Napominjem da vam Niški sporazum, odnosno ljubav i razumevanje Srpske Crkve, priznaje i nadležnosti u dijaspori.)

Pored otvorenosti za dijalog i dobre volje potrebno je da i „druga strana” bude slobodna, bez pritisaka i instrukcija svetovnih vlasti, i spremna da prihvati rešenje koje bi bilo isključivo u duhu kanonskog crkvenog poretka i imalo za cilj jedinstvo i dobrobit Crkve. Dobrodošao je svaki razgovor dobre volje, bez unapred spremljenih ili naručenih ucena i ultimatuma, razgovor koji bi mogao da obezbedi uslove za vaspostavljanje crkvenog jedinstva. Ne treba da zaboravimo da je današnji arhiepiskop ohridski Jovan za to jedinstvo pretrpeo velika stradanja i žrtve, ne uplašivši se višegodišnjeg tamnovanja radi očuvanja slobode u Hristu. U svom ispovedničkom podvigu nije bio usamljen: episkopi, sveštenici, monasi, monahinje i vernici kanonske Ohridske Arhiepiskopije takođe su bili izloženi šikaniranjima, pretnjama, zastrašivanju, čak i hapšenjima, i nisu poklekli. Danas su, verujem, okolnosti bitno drugačije: nikom u Severnoj Makedoniji ne preti više gonjenje ili ponižavanje zbog njegove crkvene pripadnosti. I niko nema izgovora ako mu Crkva nije na prvom mestu. Ako pak jeste, to će biti blagoslov i na svim drugim poljima i pobeda nad mnogim iskušenjima kojima smo svi izloženi.

6. Ovih dana mogle su se čuti najave iz Ruske Pravoslavne Crkve, ali i iz Jerusalimske Patrijaršije, da se razmišlja o novom sastanku predstavnikâ pomesnih Pravoslavnih Crkava, poput onog održanog u Amanu, na kojem je učestvovala i Srpska Crkva, kao i ocena Moskve da više nije neophodno održavati praksu da takva sabranja saziva vaseljenski Patrijarh jer je zbog podrške ukrajinskim raskolnicima izgubio status prvog među jednakima. Kako gledate na ove pozive, ali i opasku koja se tiče vaseljenskog Patrijarha?

Razgovori o prevazilaženju ovog problema su nužni. Treba ih voditi u različitim formatima, bilateralnom i multilateralnom, a najcelishodniji i najplodotvorniji format bi bio onaj saborni, svepravoslavni. Svepravoslavno savetovanje odbija, međutim, do daljnjega, da sazove carigradski patrijarh jer, prema njegovom tumačenju, on i ovako i onako, kao prvi po rangu episkop Pravoslavne Crkve, ima pravo da po pitanjima jurisdikcije i autokefalije pomesnih Crkava postupa samostalno i samovlasno, ne obazirući se na njihovo mišljenje, čak i kad je većinsko ili sveopšte. Zvuči poznato, zar ne? Nažalost, ovakva retorika sa obalâ Bosfora isuviše podseća na retoriku sa obala Tibra u Italiji. „Novi Rim”, Konstantinopolj, Carigrad, danas Istambul, kao da želi da u crkvenom smislu bude verna kopija „starog Rima”, i to kopija njegovog papskog izdanja iz drugog hiljadugodišta hrišćanske ere koje Pravoslavna Crkva, predvođena upravo Carigradskom Patrijaršijom, nazvanom s pravom „Velika Hristova Crkva”, nikad dosad nije prihvatila, a uveren sam da ni u budućnosti neće prihvatiti.

Neki carigradski teolozi zastupaju, štaviše, tezu da svepravoslavne ili pak međupravoslavne sabore niko osim Vaseljenskog Patrijarha i nema pravo da saziva. Ova teza, naravno, nije utemeljena ni u teologiji ni u istoriji Crkve. Većinu vaseljenskih sabora iz prošlosti nije sazvao carigradski patrijarh, a činjenica je da je na vaseljenskim saborima i pojedinim rimskim papama i pojedinim carigradskim patrijarsima bilo suđeno za jeres ili krivoverje. Da Carigradska Crkva stvarno ima vaseljensku ili univerzalnu jurisdikciju i monopol sazivanja pomesnih i sveopštih sabora, nikad i ne bi bio sazvan nijedan sabor na kojem neki papa ili neki carigradski patrijarh sedi na optuženičkoj klupi, i to ne za disciplinski ili moralni prestup već za najteži dogmatski prestup, za otpadništvo od prave vere. Stoga jerusalimski patrijarh, sa svojim autoritetom episkopa svetoga grada Jerusalima i autoritetom svoje Crkve kao najstarije apostolske Crkve koja čuva najveće svetinje Svete Zemlje, ima mogućnost i pravo da sazove druge patrijarhe i ostale predstojatelje Crkava radi prevazilaženja iskrslih problema i očuvanja jedinstva Crkve – kad već prvi po rangu patrijarh neće da ih sazove.

U ovoj tački se suočavamo sa pitanjem: kakve je prirode prvenstvo prvog po rangu episkopa? Da li je to prvenstvo vlasti ili prvenstvo časti? Da li je Vaseljenski Patrijarh prvi ex sese (po sebi), de iure divino (po božanskom pravu), ili voljom Crkve, pritom na osnovu istorijskih, a ne striktno bogoslovskih činilaca? Da li je on iznad Sabora episkopâ ili je predsednik Sabora, dakle njegov član? Na sva ova pitanja Pravoslavna Crkva ima samo jedan odgovor, eksplicitan i nedvosmislen: u Crkvi ne postoji prvenstvo vlasti; prvi po časti episkop je to voljom Crkve, uslovljenom istorijskim razlozima; najzad, on nije iznad Sabora. Jednom rečju, on je primus inter pares (prvi među jednakima), a nikako primus sine paribus (prvi bez jednakih), kako glasi nova, neopapistička teorija izvesnih teologa. I pored svega rečenoga, Arhiepiskop Konstantinopolja, Novoga Rima, i Vaseljenski Patrijarh, kako mu glasi puna zvanična titula, nije izgubio status prvog među jednakima, odnosno prvenstvo časti. Ne može ga, štaviše, ni izgubiti osim na nekom novom vaseljenskom saboru, ukoliko bi, razume se, taj sabor eventualno doneo takvu odluku. Jer, to prvenstvo je on dobio odlukom Drugog vaseljenskog sabora, održanog godine 381. u Carigradu, čiji 3. kanon glasi: „Episkop pak Konstantinopolja da ima prvenstvo časti jer je ovaj grad Novi Rim.” Ovaj kanon je potvrđen i osnažen 28. kanonom Četvrtog vaseljenskog sabora, održanog godine 451. u Halkidonu kraj Carigrada, u kojem se kaže: „…Određujemo i izglasavamo prvenstvo najsvetije Crkve istoga Konstantinopolja, Novoga Rima (…), prosudivši da se grad koji je počastvovan prisustvom cara i Senata u njemu, i koji uživa prvenstvo jednako preimućstvu Staroga carskoga Rima, i u crkvenim stvarima veliča kao onaj, budući drugi posle njega.”

Tako je – na osnovu državno-političkih datosti (Novi Rim, grad cara i Senata), a ne na osnovu dogmatskog, eklisiološkog imperativa, kako umuju naši novopečeni sledbenici rimokatoličkog zvaničnog poimanja prvenstva – maloj eparhiji sa sedištem u gradiću Vizantionu, sufraganoj episkopiji podređenoj Iraklijskoj mitropoliji, na najvišem nivou priznat rang prve Crkve Istoka tako što je prvenstvo Rima prošireno i na Novi Rim. U državno-pravnoj teoriji i ideologiji Rimskog Carstva oba grada su zapravo smatrana za dve polovine iste prestonice. Objašnjavajući smisao primata (prvenstva) u Crkvi, blaženopočivši vladika Atanasije (Jevtić) piše da prvenstvo u Crkvi nesumnjivo postoji, i treba da postoji, ali da ono nikada ne sme da povredi sabornu punoću svake Pravoslavne Crkve. Prvenstvo, sledstveno, ne znači vlast nad Crkvama nego bitan elemenat njihove saborne prirode. Pokušao sam – ne znam sa koliko uspeha – da na što jednostavniji i što razumljiviji način približim čitaocima „Politike” makar neke važnije doktrinarne dimenzije naše vere „u Jednu Svetu Sabornu i Apostolsku Crkvu”, vere koju, evo, mi sami kao da izneveravamo kada kroz magluštinu sujete, ambicijâ, predrasudâ, geopolitičkih (necrkvenih) angažmana i drugih nematerijalnih idola ne možemo ili ne želimo da ugledamo nezalaznu svetlost božanske istine, koja nas jedina može osloboditi naših tragičnih zabluda i strasti.

 

Da rezimiram odgovor na drugi deo vašeg pitanja. Niža instanca ne može da ospori, akamoli da ukine, odluke najviše instance. To je u Crkvi vaseljenski sabor ili, preciznije rečeno, ona sama posredstvom svoga sveopšteg sabora. Stoga Vaseljenski Patrijarh – uprkos svom promašaju prilikom nekanonske intervencije na kanonskom prostoru Moskovske Patrijaršije, čime je raskol u Ukrajini produžen, produbljen i proširen na mal᾿tene svekoliko Pravoslavlje – nije izgubio svoje realno, od svih Pravoslavnih Crkava priznato prvenstvo časti i one ingerencije koje iz njega kanonski proističu, ali je, nažalost, kod mnogih u Pravoslavlju u većoj ili manjoj meri stavio na kocku ugled i poverenje koje je donedavno uživao i po položaju i kao ličnost. I jedno i drugo, i ugled i poverenje, po mom najdubljem ubeđenju, može da za tren oka ponovo stekne – i ne samo da stekne nego i da neslućeno poveća – ako javno saopšti činjenicu da je bio žrtva dezinformacijâ ukrajinskih raskolnika i manipulacijâ ukrajinskih vlasti, pa povuče priznanje takozvane Pravoslavne Crkve Ukrajine, vaspostavi jedinstvo Pravoslavlja i podstakne dijalog svih sa svima. Takav njegov gest bi svima u svetu pokazao šta je sadržaj prvenstva po pravoslavnom shvatanju: to je beskompromisno služenje jedinstvu Crkve, pri čemu prvoprestona Crkva ima ulogu inspiratora, posrednika i koordinatora, a ne samca naredbodavca.

Gospod Hristos nas uči, Sobom i Svojim rečima, da oni koji su dobrovoljno i iz ljubavi poslednji postaju pred Bogom prvi, a da oni koji bi da po svaku cenu budu prvi neizbežno postaju i pred Bogom i pred ljudima – poslednji. Kao jedan od mnogogodišnjih skromnih saradnika Njegove Svetosti patrijarha Vartolomeja na polju međupravoslavnih i svepravoslavnih poslova (između ostalog i na polju prevazilaženja raskola u Bugarskoj Pravoslavnoj Crkvi na Velikom Saboru kojim je u Sofiji on predsedavao i izvršio veliko, istorijsko delo isceljenja duhovnih rana i pomirenja među braćom), usuđujem se da ova razmišljanja – možda neskromno, ali u svakom slučaju iskreno, sa ljubavlju i poštovanjem prema njegovoj ličnosti i službi – zaključim vapajem ka Bogu i apelom na njega, Vaseljenskog Patrijarha, da i sada, kao nekada, bude na visini svoga zadatka i svoje odgovornosti, da izvrši izbor dostojan njegovih svetih i velikih prethodnika, da ukloni svaku stenu sablazni i svaki kamen spoticanja i da ubriše svaku suzu izazvanu bolom zbog raskola i patnju zbog raskolničkog nasilja u Ukrajini, ali i ne samo u Ukrajini. Ako hoće, on to može. Sije že budi, budi! Daj Bože da tako bude!

Izvor: http://www.spc.rs