NE DIRAJTE „DEJTON“ I NE PREKRAJAJTE granice na Balkanu – RUSIJA I KINA NISU ŠTO SU BILE DEVEDESETIH

0
77

Piše: Dušan PROROKOVIĆ

ODLAZEĆI predsednik Komiteta za spoljne poslove Kongresa SAD, deklarisani albanski lobista Eliot Engel, fokusirao se prilikom rasprave o budućim ciljevima američke diplomatije na kosovsko pitanje i poručio kako je vreme „da Srbija krene dalje i prizna nezavisnost Kosova jer blokiranje pristupa Kosova svetskim organizacijama samo usporava proces pristupa Srbije Evropskoj uniji.“

Ništa novo i ništa neočekivano. Kao što nije ništa novo i neočekivano pozivanje zvaničnog Beograda da u praksi prekine svoje kontatkte sa Rusijom.

Međutim, novo je što se sada, kao preporuka za dalje delovanje Stejt departmenta na Balkanu poteže u ovom kontekstu i Dejtonski sporazum.

Rekonfiguracija postjugoslovenskog prostora sada nije cilj sam po sebi, što je bio slučaj početkom dvehiljaditih, kada je jednostavno bilo neophodno da se taj posao, započet devedesetih okonča na jedini mogući način. Sada je cilj da se smanji uticaj Rusije i Kine u istočnoevropskom geopolitičkom rimlendu, pa preispitivanje postojećih odnosa i političkih okvira postaje sredstvo za ostvarivanje tog cilja.

Upadljivog izbegavanja povezivanja tema Kosova i Republike Srpske, prisutnog u nastupima predstavnika Obamine i Trampove administracije, te insistiranja na tezi kako je kosovski slučaj sui generis uz odlaganje svakog razgovora o međuentitetskim odnosima u Bosni i Hercegovini, izgleda da više neće biti.

Sva sredstva se stavljaju na sto, nijedno neće biti zaboravljeno. Logično, pošto vreme curi, nema se više prostora za čekanje, taktiziranje. Otuda i otprilike koordinirani stavovi Medlin Olbrajt, Januša Bugajskog i Danijela Servera kako „Kosovo mora da ima kompletnu nezavisnost“ dok „Dejtonski sporazum više nije dovoljan“.

Bugajski je izričit: „Neophodna je ustavna i izborna reforma u Bosni i Hercegovini.“

Svakako, ideja o nužnosti promene Dejtonskog okvira nije manjkalo ni prethodnih godina, svaka godišnjica dočekivana je uz prezentaciju argumentacije kako nešto valja menjati, jer je nefunkcionalnost izražena, reforme kasne, upitna je zbog toga integracija u evroatlantske strukture.

Iz nekog razloga, razni međunarodni zvaničnici voleli su metafore o vozovima, Havijer Solana je u tome prednjačio.

Kada bi govorili o Kosovu napominjali su da je „voz napustio stanicu“, aludirajući tako da su kosovsko-metohijski Albanci krenuli svojim putem. Ali, kada bi govorili o Bosni i Hercegovini, onda su naglašavali da „Dejton nije poslednja stanica.“ Ima tu još da se putuje, da se vozamo do konačnog odredišta!

Pregovori u Dejtonu bili su neophodni da se zaustavi rat, Ričard Holbruk je o tome jasno govorio, ali ostaje otvoreno – koliko se u Vašingtonu sa dugoročnošću Dejtonskog okvira uopšte računalo.

Današnji istupi Medlin Olbrajt ukazuju da je konačno odredište trebalo da bude na drugoj adresi!

Zašto se ranije stalo? Nekoliko je razloga.

Prvi je poslovična „inercija posrednika“, koji su tokom godina gubili interes ne samo za bosansko-hercegovačko, već generalno za balkansko pitanje, bavili su se za njih važnijim stvarima.

Ono vezano za Balkan ostalo je arhivirano kao rešena stvar, gotovo, nešto što će pre ili kasnije biti privedeno kraju.

Drugi razlog je što se menja struktura svetskog političkog sistema, što se, uprkos percepciji na „balkanskom lokalu“ u prvoj deceniji dvadesetprvog veka detektuje opadanje vojne, ekonomske i političke moći zapadnih aktera, koje je sada već postalo očigledno.

Jednostavno, ono što su mogli činiti sredinom devedesetih već deceniju kasnije bilo im je teže izvodljivo. U međuvremenu, neubedljiva su postala i obećanja o evroperspektivi.

Treći razlog je regionalnog karaktera i tiče se davanja prednosti kosovskom nad bosansko-hercegovačkim pitanjem.

Za NATO i Evropsku uniju Kosovo je daleko bitnije, i strateški, i geopolitički, i posmatrano sa stanovišta međunarodnog javnog prava, i posmatrano sa stanovišta planova političkih elita o budućem uređenju svetskog političkog sistema. Kosovo se tu za njih nameće kao odličan primer, slučaj koji će koristiti drugde po svetu, zaobilazeći Ujedinjene nacije, nepoštujući dotadašnja načela i principe.

Što se Kosova tiče, „voz je napustio stanicu“, što se trebalo završiti promenom Rezolucije 1244 i prihvatanjem „nove realnosti“.

U fazi kreiranja te „nove relanosti“ nije bilo oportuno provocirati srpski korpus, već baš naprotiv, anestezirati javno mnjenje pričom o unikalnosti kosovskog slučaja, pa se i o „reformama u Bosni i Hercegovini“ više govori kao o procesu koji treba da „nadogradi Dejtonski okvir“.

Prudski sporazum, kao i duga priprema Butmirskog procesa uglavnom se obrazlažu na takav način. Ali, suštinski, i pored svih mera koje se preduzimaju, uz povećavanje ovlašćenja Visokog predstavnika, ukidanje pojedinih entitetskih nadležnosti, jezivih mera koje sprovodi Pedi Ešdaun protiv pojedinaca, zvaničnog pokretanja teze kako „Dejtonski sporazum više nije dovoljan“ – ipak nema.

Sa ovom merom se zakasnilo, nakon 2008. godine ona više nije ni bila moguća.

Dejtonski okvir sa dvoentitetskim uređenjem preživeo je sva iskušenja i nasrtaje tokom četvrt stoleća, duže traje od svih ustavnih rešenja u dvadesetom veku, jedino sa čim se u tom kontekstu može porediti jeste „privremena mera“ ustanovljena na Berlinskom kongresu.

Izgleda da ono što je planirano kao „privremeno“ samo i može na dugi rok opstati, pošto su svi „trajni planovi“ brzo propadali, a neki od njih ostavljali iza sebe i dramatične posledice.

Što je najvažnije, Dejtonski okvir je, uz sve manjkavosti, koje su brojne i o kojima je sa raznih strana mnogo pisano, doneo mir i stabilizovao Bosnu i Hercegovinu, učinio međusobni dijalog mogućim, uspostavio zajedničke institucije, doprineo održavanju tenzija i napetosti pod kontrolom.

Dejtonski okvir je izdržao test vremena, bez obzira što sa njim niko nije zadovoljan, uprkos tome što su ga skoro svi shvatali kao privremeno rešenje.

Zbog toga se i može zaključiti da, posmatrano iz sadašnje perspektive, Dejtonski okvir nema alternativu.

Svaki pokušaj razgradnje ili dekonstrukcije ove strukture može ugroziti dostignuto i uzrokovati potpuno resetovanje odnosa, kako unutar Bosne i Hercegovine, tako i u regionalnom okviru.

Bez Dejtonskog okvira neće biti ni postojeće stabilnosti, niti dijaloga u formatu kakav danas egzistira, ni funkcionisanja zajedničkih institucija.

Rizik „raspakivanja“ onoga što traje ovako dugo, što je zasnovano na konsenzusu nezadovoljnih, jeste da neki postanu zadovoljniji od drugih, ali da nestane konsenzusa. Istorija nas uči da u takvim prilikama svaka prognoza postaje neizvesna, svaki plan upitan, nije moguće kontrolisati tenzije i napetosti.

Mantre Engela i Olbrajtove, uz terciranje Bugajskog i Servera, nisu se promenile za proteklih dvadesetpet godina. Iako se svet promenio, iako su okolnosti drugačije, iako je vreme za takvu politiku davno prošlo.

To je stara priča kako „Dejton nije poslednja stanica“.

Ako je neophodno tražiti alternativu Dejtonskom okviru, onda se u taj posao moraju uključiti svi zainteresovani akteri, kako unutrašnji, tako i spoljni. Ako je neophodno tražiti alternativu, onda se moraju namiriti interesi različitih strana, u određenoj meri i stvaranjem političke ravnoteže. Što u ovom trenutku nije realno.

Isto kao što nije realno da se istovremeno pokreću kosovsko i bosansko- hercegovačno pitanje. Povezivanje ta dva slučaja, dijametralno suprotna po primenjenoj metodologiji i završnim predlozima predstavljaće uvod u krizu koja će se ticati traženja odgovora na načelnija pitanja.

Bez obzira što to kreatorima zapadne politike izgleda malo verovatno, bez obzira što i na Kosovo i na Bosnu i Hercegovinu oni gledaju kao na puka sredstva za borbu protiv „malignig ruskog uticaja“ i još opasnijeg „činfluensa“ – jednostavno je tako.

Da je drugačije, oni bi do sada završili posao, priveli bi planirano kraju.

Sve o Srpskoj