Dr Dejan Mirović – Član 15

0
54
Foto jutjub printskrin

Da li se potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma Srbija odrekla prava da štiti svoj suverenitet na KiM?

Zbog preciznih rokova i pravno obavezujućih normi, član 15 predstavlja pravi predmet Vašingtonskog sporazuma. Zapadne države koje su sponzori kosovske nezavisnosti moći će javno da postave pitanje zašto se Moskva protivi članstvu takozvanog Kosova u UN ako se Beograd u članu 15 Vašingtonskog sporazuma tome ne protivi, kaže u nastavku razgovora za „Pečat“ prof. dr Dejan Mirović, autor studije „Vašingtonski sporazum“, koja se nedavno pojavila u izdanju IK „Katena mundi“.

 

U članu 15 Vašingtonskog sporazuma se navodi: „Kosovo (Priština) će pristati da primeni jednogodišnji moratorijum na podnošenje zahteva za članstvo u međunarodnim organizacijama. Srbija (Beograd) će pristati na jednogodišnji moratorijum na svoju kampanju povlačenja priznanja, i uzdržaće se od formalnog ili neformalnog zahteva bilo kojoj naciji ili međunarodnoj organizaciji da ne prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Oba dogovora odmah stupaju na snagu.“ Tvrdite da se pažljivim čitanjem vidi da se radi o odredbama koje imaju skriveno značenje. Kakvo?
Dakle, odrednica po kojoj se takozvano Kosovo obavezuje da godinu dana neće podnositi molbu za „članstvo u međunarodnim organizacijama“ ne odnosi se na EU (već je u postupku), UNESKO, SE, SZO, STO (objavili da neće tražiti), MMF, Svetsku banku, Evropsku banku za obnovu i razvoj (već je član) i Interpol (odbijeno članstvo). Prema tome, trenutni status takozvanog Kosova odnosi se, pre svega, na članstvo u UN. Kosovo se suštinski obavezuje da neće podnositi molbu za članstvo u UN u narednih godinu dana.
U drugom delu člana 15 Srbija se obavezuje da u roku od godinu dana neće lobirati za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova tj. „na jednogodišnji moratorijum na svoju kampanju povlačenja priznanja“. Ovakvo odricanje Srbije od prava da štiti svoj suverenitet povodom KiM lobiranjem za povlačenje priznanja tzv. Kosova je u direktnoj suprotnosti s Ustavom Republike Srbije.
Odricanje od lobiranja za povlačenje priznanja takozvanog Kosova nije samo neustavno, ono je u suprotnosti i s ruskom spoljnom politikom. U poslednjih nekoliko godina ruska diplomatija je uložila veliki trud, ugled i sredstva da bi 18 država povuklo priznanje nezavisnosti Kosova. Zapadni medij „Slobodna Evropa“ u tom smislu ističe da su pre povlačenja priznanja nezavisnosti tzv. Kosova države koje su priznanje povukle – zaključivale bilateralne sporazume s Ruskom Federacijom. Zapadni mediji navode da u tim državama Rusija ima veliki uticaj. U trećem delu člana 15, nakon zareza, Srbija se obavezala da neće sprečavati Kosovo da postane članica međunarodnih organizacija. Ova obaveza Srbije stupa na snagu odmah nakon zaključivanja Vašingtonskog sporazuma, tj. 4. septembra 2020.
Ima li još „skrivenih značenja“?
Član 15 je za takozvano Kosovo ugovor sa odloženim rokom od jedne godine. U takvim ugovorima od protoka vremena zavisi nastupanje prava. To pravo oni su dobili trećim delom člana 15 u kome se Srbija odriče prava da predstavlja svoju pokrajinu u međunarodnim organizacijama. U tom smislu, američki ambasador u Beogradu Godfri početkom oktobra 2020. izjavljuje da će rešenje za KiM biti postignuto za godinu-dve. Odnosno takozvano Kosovo će moći u roku od godinu dana (od dana potpisivanja Vašingtonskog sporazuma) da podnese zahtev za članstvo u UN. Srbija se obavezala da se tome neće protiviti. To je de iure ili „zaobilazno“ priznanje s odloženim rokom od godinu dana.
Smatrate takođe da je članom 12 Vašingtonskog sporazuma Srbija priznala nadležnost tzv. Kosova u oblasti nestalih lica i time derogirala tri sporazuma koje je SRJ potpisala s UNMIK-om. Čime se to može opravdati?
U drugom delu člana 12 nema pozivanja na UN pravo i Konvenciju o statusu izbeglica. „Obe strane se obavezuju da utvrde i primene dugoročna, trajna rešenja za izbeglice i interno raseljene. Obe strane se obavezuju da odrede osobu koja će predvoditi te napore u okviru ministarstava i biti zadužena za koordinaciju Beograda i Prištine, i dostavljaće ažurirane informacije na godišnjem nivou o broju rešenih i nerešenih slučajeva.“ U drugom delu člana 12 Vašingtonskog sporazuma pravi se veštačka simetrija kada se radi o izbeglicama. U praksi, albanske izbeglice su se vratile na KiM posle 1999. godine. Srbi s druge strane nisu proterivani samo 1999, već i 2004. godine, kada su uništeni i brojni istorijski i crkveni objekti iz srpske kulturne baštine na KiM. O tome nema ni reči u članu 12, iako je u periodu jun–decembar 1999. godine, usled bezvlašća, sistematskog i masovnog oružanog nasilja albanskih terorista i pripadnika paravojnih snaga nad srpskim narodom i pripadnicima nealbanskih manjina, s Kosova i Metohije prognano preko 242.000 lica najvećim delom srpske nacionalnosti.
U članu 13 Vašingtonskog sporazuma se navodi: „Obe strane će raditi na tome da u 69 zemalja u kojima je homoseksualnost kažnjiva dođe do njene dekriminalizacije.“ Šta je u pitanju?
Ovaj član je, po svemu sudeći, umetnut u Vašingtonski sporazum na inicijativu američkog diplomate Ričarda Grenela. On se javno deklariše kao pripadnik LGBT zajednice. U biografiji ističe da je bio prvi gej portparol kandidata na predsedničkim izborima 2012 (Metjua Romnija) i da živi s partnerom Metjuom Lašijem. Grenel je u septembru 2019, kao ambasador u Berlinu, najavio na tviteru da će se zalagati za globalnu prihvaćenost LGBT vrednosti. U tome ga je podržao i njegov predsednik Tramp.
Član 13 Vašingtonskog sporazuma se ne odnosi na unutrašnji srpski pravni sistem. Srbija ne progoni pripadnike LGBT zajednice. Naprotiv, ona je u regionu jedan od lidera po broju parada LGBT zajednice. Nakon Vučićevog dolaska na vlast 2012, one se redovno održavaju u Beogradu. Godine 2018. održane su čak dve LBGT parade. Deklarisani pripadnik LGBT zajednice i predvodnik ovih parada Ana Brnabić je u dva mandata birana za premijera Vlade Republike Srbije (2016–2020, 2020). Vučić je čestitao njoj i njenoj partnerki u februaru 2019. kada su „dobile dete“. U tom smislu, odredbe iz člana 13 Vašingtonskog sporazuma se formalno i faktički mogu odnositi samo na spoljnu politiku Srbije. Srbija bi, prema članu 13 Vašingtonskog sporazuma, trebalo da utiče na Iran, Saudijsku Arabiju, Jemen, UAE, Sudan, Uzbekistan, Mjanmar, Turkmenistan, Togo, Bruneje, Egipat, Maroko, Tunis, kao i na druge države da prihvate LGBT vrednosti na način kako ih tumače Ričard Grenel i njegov šef Tramp. Kako će se to odvijati u praksi, nije jasno. Da li će srpski ambasadori u prethodno navedenim zemljama ulagati protestne note? Ili se radi samo o srpskom pridruživanju ideološkom američkom bloku, koji osim političkih i ekonomskih sankcija suverenim i nesaglasnim državama vrši i agresivnu globalnu propagandu LGBT vrednosti? Na listi zemalja koje kriminalizuju LGBT zajednicu se, prema britanskom servisu Bi-Bi-Si, nalazi i jedina evropska država, Rusija. Ona je godinama na udaru zapadnih država pokrovitelja LGBT vrednosti, zbog zabrane homoseksualne propagande među maloletnicima.
Šta ćemo s Hezbolahom? U Vašingtonskom sporazumu piše: „Obe strane se obavezuju da će Hezbolah u njegovoj celini označiti kao terorističku organizaciju i da će u potpunosti sprovesti mere za ograničavanje poslovanja i finansijskih aktivnosti Hezbolaha unutar svojih nadležnosti.“
Hezbolah se u „njegovoj celini“ proglašava za terorističku organizaciju. Takvu generalizaciju nije sprovela čak ni Evropska unija. Ona je uvela sankcije samo za vojni deo Hezbolaha. Da bi ova formulacija bila još nelogičnija, Hezbolah je bio deo vladajuće koalicije u Libanu u vreme potpisivanja Vašingtonskog sporazuma u septembru 2020. Nekoliko ministara iz redova Hezbolaha su deo vlade Libana u trenutku potpisivanja Vašingtonskog sporazuma. Na taj način je, u posrednom smislu, članom 14 srpski predsednik vladu Libana proglasio za terorističku ili za njihove pomagače.
Dolazimo do priznanja Jerusalima za glavni grad Izraela. Koliko je to bilo uputno za Srbiju?
U osnovi sukoba muslimansko-arapskih država oko Jerusalima je što obe strane smatraju isto mesto u Jerusalimu za svoje svetilište. To je Hramovna gora ili Brdo Hrama u starom delu grada. Jevreji smatraju da se tu nalazio Drugi hram. Sukobi u Jerusalimu traju i nakon završetka Druge intifade 2005. U avgustu 2019. izbili su neredi upravo na Brdu Hrama u okolini džamije Al Aksa. Povod je bio obeležavanje dana Tiša beav za jevrejske vernike i Kurban-bajrama za muslimanske vernike. U kontekstu jednog takvog svetskog verskog sukoba u čijoj je osnovi status Jerusalima, srpski predsednik prihvata odredbe člana 16 Vašingtonskog sporazuma. U njima on neodgovorno uvlači Srbiju u najveći svetski verski sukob. U članu 16 se navodi: „Srbija (Beograd) pristaje da otvori kancelariju privredne komore i državnu kancelariju u Jerusalimu 20. septembra 2020. i da prebaci ambasadu u Jerusalim do 1. jula 2021. godine.“ Dakle, pravi predmet Vašingtonskog sporazuma se nalazi i u članu 16 jer se u njemu Srbija obavezuje na priznanje Jerusalima u preciznom roku, do 1. juna 2021. Dakle, dispozicija je jasno vremenski određena, za razliku od onih u članovima 7–14, i nije deklarativne prirode kao one u članu 1–6. Upoređivanje različitih odredaba člana 16 u srpskoj i secesionističkoj verziji pokazuje da je srpski predsednik otišao korak dalje od Hotija u ispunjavanju američkih zahteva. Srbija se, za razliku od takozvanog Kosova, u članu 16 obavezala da će premestiti ambasadu u Jerusalim. Osim SAD i Gvatemale to nije uradila nijedna država u svetu. S druge strane, takozvano Kosovo se pismeno nije obavezalo na otvaranje ambasade u Jerusalimu, iako je Netanijahu izjavio da će se i to desiti.
Tako dolazimo do vaše osnovne teze – američka imperija se bavila Kosovom, a mislila na Bliski istok.
Tekst člana 16 Vašingtonskog sporazuma pokazuje da su bliskoistočna i balkanska kriza u pravnom smislu povezane jer predmeti su im status Jerusalima i međusobno priznanje tzv. Kosova i Izraela. Takozvano Kosovo je, na osnovu člana 16, imenovalo izvesnu Ines Demiri za otpravnicu poslova u Izraelu početkom oktobra 2020. Imenovanje je usledilo nakon telefonskog razgovora izraelskog ministra spoljnih poslova Gabrijela Aškenazija s tzv. koleginicom Haradinaj Stublom. Dakle, i razmena nota između dve strane, Prištine i Tel Aviva, pokazuje da je Izrael priznao tzv. Kosovo. Zato su neistinite tvrdnje srpskog predsednika od 4. septembra 2020. da je on odbio u Vašingtonskom sporazumu da pozove Izrael da prizna Kosovo i da Srbija neće prebaciti ambasadu u Jerusalim ako Izrael prizna tzv. Kosovo: „Vodila se velika bitka između nas i domaćina… smatrali su da mi treba da pozovemo Izrael da prizna Kosovo… ovo je bila šahovska minijatura… takođe smo rekli Izraelu da ako budu poštovali Srbiju (i ne budu priznali Kosovo) onda će naša zemlja prebaciti ambasadu u Jerusalim.“ Kada su početkom februara 2021. Izrael i Kosovo uspostavili diplomatske odnose, srpski predsednik nije ponovio ovu tvrdnju.

Pečat