Guskova: Da li je moguće jedinstvo slovenskih naroda, može li budućnost pripasti Slovenima?

0
39

RUSIJA PREMA BALKANU: SARADNjA SA SVIMA, A PODRŠKA SRBIMA, CRNOGORCIMA I MAKEDONCIMA.
Staljin je odmah posle Drugog svetskog rata čak govorio o neophodnosti stvaranja saveza slovenskih naroda

Među mnogim zadacima koje je Zapad rešavao u toku jugoslovenske krize, bilo je razbijanje mogućeg zbližavanja slovenskih, a posebno pravoslavnih, naroda – drobljenje slovenskog pravoslavnog prostora

* Moskva treba da se suprotstavlja daljem rasparčavanju Srbije, Crne Gore, Makedonije, BiH. Lakše je raditi sa jednom državom, nego sa mini-teritorijama

* Ne menjati poziciju Rusije o Kosovu. Pojačati saradnju pomesnih pravoslavnih crkava

* Stvoriti ruski radio i TV na srpskom jeziku za Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju i BiH

___________________________________________________

Dr Jelena GUSKOVA, Institut Ruske akademije nauka za slovenske nauke

DANAŠNjA Evropa je poligon velikog eksperimenta. Na jednom ne mnogo velikom i ograničenom prostoru, pod istim krovom i po istim pravilima, pokušavaju da žive narodi nejednakog nivoa razvoja, različitih kultura, veroispovesti, mentaliteta, sa različitim odnosom prema svojoj istoriji.

Sloveni zauzimaju značajno mesto među evropskim narodima – oni žive u Belorusiji, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Makedoniji, Poljskoj, Rusiji, Slovačkoj, Sloveniji, Srbiji, Ukrajini, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Češkoj.

Kuda su usmereni vektori njihovog razvoja?

Može li se u savremenim uslovima govoriti o jedinstvu slovenskih naroda ili bar o tendenciji ka jedinstvu?
VIŠE decenija u nedavnoj istoriji Sloveni su se nalazili u drugačijem sistemu političkih koordinata nego drugi evropski narodi.

Geografski i politički, oni su bili u istom prostoru, gde su se istorijske, etničke, kulturne, pa čak i religiozne razlike nivelisale ideološkim zadacima, zajedničkim političkim interesima i ciljevima. Govoriti o slovenskoj povezanosti u tim uslovima je bilo lako.

Staljin je odmah posle rata čak govorio o neophodnosti stvaranja saveza slovenskih naroda.

Slovenski narodi Balkana – to su Srbi (Crnogorci), Bugari, Hrvati, Makedonci, Slovenci, Bošnjaci. Različite su im religije, ali zajednička istorija, različite kulture, ali zajednički koreni. Oni formalno posle 1948. nisu bili u socijalističkom lageru, ali Srbi i Makedonci su uvek bili privrženi Rusiji, pravoslavlju.

A kako je bilo u istoriji? U istoriji, po pravilu, nije bilo jedinstva, ali ono se ponekad pojavljivalo, kada su pred njima stajali teški zadaci, na primer 1918. (preživljavanje, očuvanje identiteta, teritorije, jezika) i 1941-1945. (radilo se o spasavanju zemlje od fašizma).

Period od krize 1990-ih do danas, pokazao je da je nejedinstvo slovenskog sveta – važna karakteristika savremenih odnosa u društvu o kome mi danas govorimo.

Izvlačeći zaključke iz krize na teritoriji bivše Jugoslavije, možemo pokušati da odgovorimo na pitanje: šta smeta jedinstvu?

1. Aktivnosti Zapada, koji se umešao i kontrolisao razvoj krize. Zašto su se u žiži svih zbivanja našle mala Srbija i još minijaturnija Crna Gora? Jedan od važnih zadataka, koji je formulisao Bžežinski još 1978, bio je da se ne dopusti zbližavanje Jugoslavije, i pre svega, Srbije, sa SSSR. Među mnogim zadacima koje je Zapad rešavao u toku te krize, bilo je razbijanje mogućeg zbližavanja slovenskih, a posebno pravoslavnih, naroda – razdrobiti slovenski pravoslavni prostor.
2. Odsustvo lidera pokreta.

– na Balkanu su uništili Srbiju kao lidera ideje slovenskog jedinstva;

– uništili su ideju jedinstva – jugoslovenstvo;

3. Odsustvo sopstvene strategije slovenskih zemalja, nesposobnost da se proceni situacija, odrede sopstveni interesi, predvide posledice događaja.

4. Pripadnost slovenskih naroda različitim religijama. Posebna uloga Vatikana.

Sam po sebi, problem jedinstva ima mnogo komponenata, koje su ujedno i dileme pri određivanju zadataka i prioriteta (ko da se ujedinjuje i na kom nivou):

– plemensko jedinstvo – svih Slovena,

– jedinstvo po principu religije – samo pravoslavni, ali onda će u tu grupu ući i nesloveni,

– jedinstvo po geografskom položaju, ali istočni i južni Sloveni imaju zajedničke interese,

– jedinstvo samo pravoslavnih Slovena, među kojima istočni Sloveni čine većinu.

U postsocijalističkom periodu slobodnog plivanja u svetskim političkim i ekonomskim vodama, u uslovima novih mogućnosti integracije u evropsku porodicu, Sloveni u bivšim socijalističkim zemljama su počeli da kao nikada ranije ističu osobenosti istorijskog, religioznog, duhovnog i kulturnog života svojih naroda, manje od svega obraćajući pažnju na slovenstvo.

Opadanje zainteresovanosti za slovensku ideju je postalo primetno.

Među Slovenima su se pojavile linije razgraničenja. Najpre je vododelnica počela da se ukazuje u religioznom i geografskom koordinatnom sistemu.

Devedesetih godina je unutar slovenske grupe jasno uspostavljena podela, pre svega na zapadne (Poljska, Češka, Slovačka), južne (Bosna i Hercegovina, Bugarska, Makedonija, Slovenija, Srbija, Hrvatska, Crna Gora) i istočne (Rusija, Ukrajina, Belorusija) Slovene.

Upravo tada su zapadni Sloveni civilizovano rešili svoje probleme i stali na put integracije u evropske strukture, ne prisećajući se svojih slovenskih korena.
Istočni Sloveni su potonuli u siromaštvo, nevešte reforme, korupciju i druge nesreće.

U južnoj grupi Slovena se jasno izdvojilo jugoslovenstvo (Sloveni na teritoriji bivše Jugoslavije).

Jugosloveni su 90-ih godina doživeli teška iskušenja – međusobne ratove, svađe, neprijateljstva, razbijanje na male etničke grupe. Upravo u to vreme u jugoslovenskoj grupi dolazi do podele, uslovno govoreći, na zapadne (Slovenija i Hrvatska) i jugoistočne (Srbija, Crna Gora, Makedonija) Jugoslovene. Pritom, kod zapadnih Jugoslovena na Balkanu se pojavljuje sklonost ka tradicionalnim zapadnim vrednostima. Važan zajednički faktor za njih je rimokatolicizam.

A jugoistočni Jugosloveni, pravoslavni, tokom krize su više težili ka Rusiji i istočnim Slovenima.

U veoma izmešanoj republici – Bosni i Hercegovini, do podele je takođe došlo po religioznom kriterijumu, na tri različito orijentisana dela – islamski, katolički i pravoslavni. Tako je nastala još jedna slovenska grupa – islamske veroispovesti.

Do početka HHI veka, podela Slovena na katoličku, pravoslavnu i malu muslimansku grupu, postala je vrlo izrazita, a razlike između njih, u sferi političkih ideja i ekonomskog razvoja, postale su veoma uočljive.

Na taj način, od kraja HH veka, mi posmatramo nekoliko procesa – drobljenje nekada jedinstvenog slovenskog prostora, a takođe pregrupisavanje ujedinjene evropske kuće, u koju su se ulili neki slovenski narodi. Pritom su prednost dobile katoličke zemlje.

Sa stanovišta zapadnoevropske civilizacije, među Slovenima su postojale privilegovane zemlje i narodi «druge kategorije», među kojima su većinom pravoslavni. Taj proces je posebno jasno vidljiv na primeru Srbije. Nekada najjači deo Jugoslovena, Srbi su danas razbacani u nekoliko država, oslabljeni politički, ekonomski, teritorijalno.

Proces drobljenja slovenskog prostora nije završen. On se jasno vidi u događajima na Kosovu i Metohiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Srbiji, Ukrajini, Belorusiji. Pritom, međunarodne organizacije nisu uvek igrale pozitivnu ulogu u tim procesima.

Njihovu delatnost su karakterisali dvostruki standardi prema subjektima u konfliktu, kršenje međunarodnog prava, korišćenje oružane sile protiv nefleksibilnih i neposlušnih Slovena.

Krupni primeri negativnog ponašanja u odnosu na neke slovenske narode su delatnosti Badenterove komisije (1991), Londonske konferencije (1992), pregovaračkog procesa u Rambujeu (1999), Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu itd. Do današnjeg dana od jedinstva jugoslovenskih naroda na Balkanu nije ostalo ni traga.

Na Balkanu su prisutni: politička nestabilnost; gubitak dela političkog suvereniteta; teški odnosi titularnih nacija i nacionalnih manjina; nepoštovanje ljudskih prava; nerešen problem izbeglica; sporo sprovođenje ekonomskih reformi; zavisnost ekonomskog razvoja od dotacija; neregulisan status država; širenje kriminala po čitavom regionu i drugo.

I sve se to dešava pod patronatom SAD, NATO, EU. Upravo oni nose odgovornost za drobljenje slovenskog prostora, za podršku suprotstavljenih pravaca razvoja slovenskih država, za nizak ekonomski nivo i politiku rusofobije.

Bez obzira na izabrane različite puteve političkog razvoja, u svakoj slovenskoj zemlji su ostale i snage, koje teže očuvanju slovenskog identiteta. Praktično u svim zemljama su obnovljene i deluju slovenske organizacije. U Belorusiji je to Beloruski slovenski komitet, u Bugarskoj fond „Slavjane“, kod Lužičkih Srba društvo „Domovina“, u Poljskoj „Poljski narodni savez“, u Slovačkoj „Društvo slovenske uzajamnosti“, u Sloveniji društvo „Triglav“, u Ukrajini – Slovenska partija, u Češkoj – Slovenska unija, u Srbiji – društva „Sveslav“, „Slovenski sabor“.

Mnoge od njih ulaze u Međunarodni savez „Sveslovenski sabor“, koji je na međunarodnoj konferenciji, posvećenoj 50-godišnjici Beogradskog slovenskog kongresa, postao pravni naslednik Sveslovenskog komiteta.

U Pragu je 1998, posle 50-godišnjeg prekida, održan Sedmi međunarodni slovenski kongres, posvećen 150-godišnjici Prvog slovenskog kongresa iz 1848. Tada je stvoren Međunarodni slovenski komitet i nacionalni slovenski komiteti u svim slovenskim državama.

Za vreme NATO agresije protiv Jugoslavije, Slovenski komitet je osnovao Međunarodni slovenski tribunal. Održana su četiri zasedanja tribunala: 14. decembra 1999. u Jaroslavlju, 23. januara 2000. u Kijevu, 23. marta 2000. u Beogradu i 4. juna 2000. u Berlinu. Za ratne zločine optuženi su Bil Klinton, Medlin Olbrajt, Havijer Solana, Toni Bler, Vesli Klark i drugi.

Sledeći važan događaj bio je Kongres slovenskih naroda Belorusije, Rusije i Ukrajine, održan 1-2. juna 2001. u Moskvi.

Poslednjih godina se pojačala tendencija slovenskog zajedništva, a pojavio se i lider među Slovenima. To je ponovo Rusija. Još mnogo treba uraditi, ali već danas veliku ulogu igraju Međunarodni fond slovenske pismenosti i kulture i aktivnosti koje on organizuje, među kojima i Dan slovenske pismenosti i kulture.

Ozbiljan naučni oslonac slovenskog pokreta je Institut slovenologije Ruske akademije nauka.

« Lenjingradu i Moskvi su 1991-1992. godine održana tri kongresa Slovenskog sabora. Na poslednjem od njih učestvovalo je 897 delegata iz 134 organizacije Rusije, Ukrajine, Belorusije, pribaltičkih zemalja, Kazahstana, Moldavije, Poljske, Slovačke, Srbije, Bugarske, Kanade, SAD, Francuske i Crne Gore.

Među Slovenima je veoma popularan Međunarodni filmski festival slovenskih i pravoslavnih naroda «Zlatni vitez». Svake godine, umetnici iz slovenskih i drugih zemalja se okupljaju na Međunarodnom festivalu umetnosti «Slovenski bazar».

Veliki doprinos zbližavanju Slovena daje i Državna akademija slovenske kulture (fakultet u Moskvi – prim. prev.). U više zemalja su osnovani slovenski univerziteti. Svojim stvaralaštvom, talentom, mladalačkom energijom, žarom, čistotom, iskrenošću i nesebičnošću studenti nenametljivo pletu venac slovenskog jedinstva i saradnje.

Ako se time bavi omladina i ima rezultate, onda i slovenski narodi imaju budućnost i postoji šansa da očuvamo naš slovenski rod.
Osetivši oživljavanje ideje slovenskog jedinstva, SAD su započele agresivnu aktivnost protiv glavnog stuba te ideje – Rusije. Događaji u Ukrajini i Belorusiji – to je udar na Rusiju. I prvi put za poslednjih 25 godina, Rusija je, čini mi se, počela da postaje svesna svoje misije.

Niko u Evropi se ne suprotstavlja procesima globalizacije, osim Rusije. Sa njom, rame uz rame, stoji Belorusija. A na Balkanu poslednjim snagama odoleva Srbija.

Kao što vidimo, Rusija nema drugog puta, osim da se ponovo bori i pobedi neprijatelja, koji se ustremio na pokoravanje cele planete.

Prelaz od razdrobljenosti ka ujedinjenju zahteva ozbiljne napore, posebno u savremenim uslovima, kada se tome protive SAD, evropske zemlje i NATO. Ali, važno je da se takva tendencija pojavila.

Za Rusiju ne postoji drugi put, zato što su samo slovenski narodi sposobni da spasu svet od nasilja, bezduhovnosti i porobljavanja.

Koji su naši ciljevi?

– Štititi slovenski prostor u njegovom jezičkom, kulturnom, tradicionalnom jedinstvu, učiniti ga bezopasnim po Rusiju, i po mogućnosti, savezničkim.

– Ne dozvoliti da u Rusiji i Belorusiji budu primenjene metode smene vlasti, primenjene u Jugoslaviji i Srbiji.

– Ne dozvoliti „amerikanizaciju“ i „vatikanizaciju“, uz raspirivanje rusofobije, prostora naseljenog pravoslavnim Jugoslovenima.

– Ne dozvoliti širenje vojne kontrole NATO na celu teritoriju bivše Jugoslavije; ne dozvoliti formiranje vojnih baza u Srbiji i Crnoj Gori.

– Obnoviti poverenje jugoslovenskih naroda prema Rusiji.

Danas, kada ideja slovenskog jedinstva još nije postala prioritetna za rukovodstva slovenskih zemalja, posebno je važno uložiti ogromne napore u razradu programa zasnivanja neophodnosti jedinstva, kao i u konkretne aktivnosti. Pojačano raditi u svim pravcima:

– parlamentarna saradnja,

– saradnja u oblasti kulture, nauke, obrazovanja,

– crkvena saradnja,

– ekonomska saradnja,

– saradnja društvenih organizacija itd.

Rusija i Balkan – šta da se radi?

Najvažnije: Rusija mora da ima strategiju spoljne politike na Balkanu.

U dugoročnoj strategiji Rusije po pitanju Balkana moraju jasno biti definisani interesi naše zemlje po sledećim pitanjima:

– Saradnja sa svima, a podrška Srbima, Crnogorcima, Makedoncima?

– Da li smo za jedinstvo ili nejedinstvo slovenskih teritorija? Za odvajanje od Srbije Kosova, Sandžaka, Vojvodine?

– Da li smo za razmeštanje vojnih baza NATO na teritoriji pomenutih zemalja?

– Da li smo za jačanje uticaja Vatikana i rimokatoličke crkve u tom regionu?

– Definisati odnos prema Haškom tribunalu i njegovim presudama.

Taktika uključuje različite oblike rada.

1. Razraditi i početi sa ostvarivanjem jedinstvene strategije ekonomske saradnje sa balkanskim zemljama, učešća u privatizaciji i investicijama, preteći zapadne partnere u njihovoj ekspanziji na privredu `Jugoslavije`. Pružiti toj strategiji državnu podršku.

2. Pokušati da se blokira „vojna dinamika“ NATO na Balkanu.

3. Suprotstaviti se stvorenoj praksi nasilnog razbijanja jedinstva teritorije i državnog suvereniteta.

4. Suprotstaviti se daljem rasparčavanju Srbije, Crne Gore, Makedonije, BiH. Lakše je raditi sa jednom državom, nego sa mini-teritorijama.

5. Ne menjati poziciju Rusije o Kosovu.

6. Pojačati saradnju pomesnih pravoslavnih crkava.

7. Razraditi i realizovati program parlamentarne saradnje sa zemljama regiona.

8. Stvoriti ruski radio i TV na srpskom jeziku za Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju, BiH.

9. Na TV pripremiti dugoročni program snimanja specijalnih emisija o istorijskim vezama Rusije, Srbije, Crne Gore, Makedonije, o kulturi, tradicijama srpskog, crnogorskog, makedonskog, bugarskog naroda, organizovati na TV „okrugle stolove“ naučnika o problemima Balkana, povećati broj jugoslovenskih filmova na TV, iznositi istinu o krizi 1991-2000. na Balkanu, reportaže iz Srbije učiniti redovnim itd.

10. Koristiti mehanizme narodne diplomatije – saradnju škola, fakulteta, organizovanje takmičenja…

(izlaganje na konferenciji «Istočnoslovenska civilizacija: traganje za jedinstvom» održanoj u Moskvi)

Preveo: V. Kršljanin


 

Izvornik: http://www.voskres.ru/bratstvo/gusykova.htm/ Fakti