Šta gledam, šta sanjam i šta nam se događa…

0
79

Lutajući tako lavirintima ju-tjub kosmosa, nailazim na seriju intervjua sa Slavkom Perovićem. Da, onim Slavkom Perovićem.

Tražeći da razumijem ono što sam doživio, a tada mi je izmicalo razumijevanju, često se, umno odmarajući a emotivno potpuno trošeći, okrećem dokumentarnom video materijalu koji nam je danas dostupan na elektronskoj mreži. Naročito se vraćam u devedesete: u njima ne tražim samo sate koje je otac proveo dok smo ga mi čekali. Tražim ljude kojih se sjećam iz poznatosti, lica moga djetinjstva. Tražim brkove Mome Bulatovića – čovjeka, koliko se dalo vidjeti, toliko nalik na moga ujaka, takođe Moma, Dragaša. Tražim da bićem razumijem, da u televizijskom teatru doživim, ono što sam proživio, da spoznam bar dio korijena onoga što sanjam i što nam se događa. U cijeloj Otadžbini. Naročito u Crnoj Gori (Srbija i Srpska su bile nešto prisutnije u tv materijalima i tada i danas).

Lutajući tako lavirintima ju-tjub kosmosa, nailazim na seriju intervjua sa Slavkom Perovićem. Da, onim Slavkom Perovićem. Godina je, ako se ne varam, 1991. Slavko Perović više liči na „Guzu“ iz Boljeg života koga je maestralno igrao sada već pokojni Boris Komnenić. Relativno mlad i blaziran čovjek pravilne dikcije srpskog jezika (bez napadnih lokalizama niti u naglasku, niti u leksici), intelektualnog izgleda i relativno staloženog političkog stila. Trudi se da svojim argumentima podari racionalan izgled, ako ne i strukturu. Ističe da mu je po majci predak i prota Savo Nakićenović – čuveni pravoslavni (on i tada ne može da izusti „srpski“) „pop“ i pisac. Po svemu: zanimljiv i staložen čovjek. Njegovi argumenti za nezavisnost Crne Gore su dominantno (kvazi)racionalni: ekonomska predanost preduzetništvu i kapitalizmu, ekološka država. Sve na fonu naivne društvene eshatologije devedesetih kojom se komunistička srednja klasa samoprojektovala u kapitalističku buržoaziju. No najzanimljiviji njegov odgovor je onaj koji se tiče crnogorske posebnosti, kako je on vidi. Na pitanje novinar, mladi Perović odgovara da je crnogorska posebnost stvar jednog posebnog doživljaja stvarnosti (možda najuspješniji izraz koji bih mogao upotrijebiti ovdje jeste onaj A. Tutuša: u pitanju je svojevrstan „regionalni habitus“). „Kao što je nekoga formirala šljiva i ravnica i Sava i Dunav, mene je krš, planine, Crnojevići, Petrovići. Jednostavno: mi nismo istog mentaliteta, nismo isti svijet“ – parafraziram, mislim, prilično tačno.

I sve zvuči onako kako danas ponekad zvuče moji prijatelji, ponekad čak i Srbi iz Crne Gore, Hercegovine i Krajine. Pejzaž našeg kraja ontologizovan kao mezafizička različitost. Kao uzvišenost duha i misli. Uzvišenost, kao i u Perovićevom slučaju, toliko različita od stvarnosti naših krajeva: toliko daleka od želje toliko nas, 100 kilometara od Durmitora da iz Cetinja odemo na Vračar, iz Kalinovika u Istočno Sarajevo, iz Andrijevice u Novi Sad. Taj mentalni pejzaž od koga neprekidno bježimo i kome se samo vikendima i odmorima vraćamo, da u njemu nađemo bijeg od stvarnosti, jednog uzvišenijeg a nikada bivalog sebe. Taj mentalni pejzaž – željeni kraj i uzrok naše inteligencije, a još više: naš nostalgični san i prauzrok naše ničim opravdane gordosti.

Taj obožavani kamenjar koji, kada nas opjani, ne da nam da vidimo, u svom zavičajnom ludilu, da je za svaki pedalj Bežanijske Kose ginulo čitavo selo u Šumadiji, kamenjar koji, pomiješan sa našim ličnim neuspjesima i projekcijama, u nama stvara od Srbina – užarenog Srbina. Od užarenog Srbina – zelenaša. Od zelenaša – Duknjanina. Od mentalne geografije, od idolatrije regionalnog habitusa- uvijek onog „svog“ – bezdušnog prezirača svih regionalnih habitusa. Upravo zato – zato što se i sam sa sobom borim, sa manjkavostima Hercegovine i Crne Gore, sa našom manijakalnom gorodnošću – ne mogu sebe više nikada da doživim samo u jednom regionalnom habitusu. Moji su i Nemanjići i Kotromanići i Balšići (evo, dok ovo pišem, čitam im sjajne povelje: znamo li da, osim što sebe pišu kao Srbe, svi oni započinju svaki svoj posao prizivom „Velemožne sile Presvetoga Duha…“?) Moji: i Jankovi junaci na Mojkovcu i Stepini i Mišićevi na Kolubari i Kajmakčalanu. Moji i šljiva i čempres, i Crnojevići i Petrovići i Karađorđevići i Obrenovići. Čiji li su Dučić i Šantić, Andrić i Selimović? Koji li je njihov regionalni habitus? Nismo li – upravo kada smo bivali najbolji – bivali svesrpski, pa time i kosmički ljudi? Nismo li sve greške u politici i identitetu učinili upravo ne razumijevajući cjelokupno Srpstva, zaboravivši sve rane roda i Otadžbine?

Pišem. A pred oči mi opet izlazi prva uspomena na Cetinje. Mogla je biti upravo ta 1991. Parkirali smo „jugića“, obišli grad, srećni što smo došli tamo gdje su (bili) naši. Kada sam, petnaest godina poslije šetao tim istim gradom, 2006, pričao mi je o. Kozma, Čeh, da njemu i Pajsiju Makedoncu redovno psuju srpsku majku.

Jer možda je Slavko Perović u tom intervjuu djelovao kao dobronamjerni „Guza“ i racionalni objasnitelj jedne regionalne posebnosti, ali već tada je znao da ispod onog blaziranog i reprezentativnog kriju se tamni vilajeti ljudske duše. U Dinarcu, možda i najkraći putevi kojima srpska gordnost postaje dukljanska agresija, kolektivno ograničenje – postaje identitet, pizma – (kvazi)načelo.

Sanjam tako, ponekad, Cetinje. Sanjam ga kao Sarajevo.

Dovoljno je da njime prođem. Toliko tražim. Jer, kao taj koji sam – Srbin i sveštenik – ja u oba ova grada tražim moje upokojene, koji su mi nekada bili zajednički sa ovom „rajom“ i „bogovima“, sa, u svojim očima, najboljima ljudima na svijetu koji problem imaju samo sa onim ko jesam. Možda je još jedino dopustivo da njima, osim u snovima, prođem u anonimnosti, u sveopštoj turističkoj sakrivenosti ili u poluidentitetu kojim ću sebe ubijediti da nisam odustao od sebe a njih da sam bar malo i nekako njihov. U onom „regionalnom habitusu“ koji se već odavno otrgao i postao i razlog i način da svi izvan njega dožive kao stranci i tuđini.

Možda da prestanem da sanjam.

 

IN4S