PROPAGANDA NATO PROTIV RUSIJE sve više liči na HITLEROVU

0
64

Autor: prof. dr Mitar KOVAČ, Evroazijski bezbednosni forum

OKONČANjE Hladnog rata, samoraspuštanje Varšavskog pakta u julu 1991. godine i raspad SSSR, stratezi na Zapadu, pre svega u SAD i Britaniji, doživeli su kao veliku pobedu i učinili sve da očuvaju NATO pakt, pravdajući u međunarodnoj javnosti smisao i suštinu njegovog opstanka.

Kako racionalno objasniti da nakon 31 godinu od nestanka Varšavskog ugovora postoji NATO pakt i koji je njegov smisao u savremenom svetu?

Porastom ekonomske moći Zapada, NATO je postao još agresivnija vojno-politička organizacija, koju koriste neformalni centri moći multinacionalnih korporacija u potrazi za jeftinim resursima i novim tržištima, kroz proces nasilne globalizacije.

Krajnji cilj posthladnoratovskog širenja NATO, u skladu sa strateškim interesima SAD, jeste da završi vojno poluokruženje Rusije, tako da ona ostane izolovana od centralne Evrope, da izaziva lokalne ratove duž te linije podele, uz stalne sankcije, sve dok Rusija ne prestane da bude jedinstvena funkcionalna država i da se dezintegriše kroz unutrašnje socijalne protivrečnosti, krize i sukobe.

Razlog za to je što je Rusija jedina država čiji je strateški vojni arsenal sposoban da se suprotstavi interesima SAD i što ima ogroman životni prostor i poseduje ogromne prirodne resurse.

NATO je suviše „rastegnutˮ ciljevima i nerealnim snagama u odnosu na te projektovane ciljeve i na sreću čovečanstva, nestaće u tom procesu iracionalnog delovanja. Bitno je da se to desi sa što manjim posledicama po mir i bezbednost u svetu.

Posebno od 2015. godine, sve je agresivnija strategija NATO pakta u Evropi. Kontinuirano se povećava vojni kontingent, duž uspostavljene linije podele u Evropi prema Ruskoj Federacij, izgrađuje vojna infrastruktura, povećavaju finansije na nacionalnom nivou država članica, kao i izdvajanja za NATO pakt.

Ceo taj proces je praćen nerazumnom i sveobuhvatnom medijskom kampanjom, koja je u osnovi zasnovana na lažima i ključnim pojmovima koji Rusiju nastoje prikazati kao pretnju Evropi i NATO paktu. Ti ključni pojmovi o „ruskoj pretnji“ i „ruskom uticaju“ sve se intenzivnije ponavljaju u govorima političara vodećih zemalja NATO i govorima najviših komandnata i generala SAD, UK i nekoliko još država poput Poljske, Rumunije i baltičkih država.

Intenzitet i obim rusofobnih i propagandnih izjava NATO pakta se kontinuirano uvećava i neodoljivo podseća na obrnute i izopačene tendendenciozne laži koje je plasirala fašistička Nemačka u predvečerje Drugog svetskog rata. Danas to čine SAD i UK, uz dirigovano angažovanje bliskih država, članica NATO pakta.

Bajdenova administracija neskriveno saopštava da će učiniti sve da ojača NATO pakt i da ga instrumentalizuje u ostvarenju globalističkih interesa SAD. Rusiju treba „izolovati, kazniti, naterati da sluša, blokirati, demokratizovati, podeliti na više država, obezbediti da se povinuje interesima Zapada i sl.“

U tom cilju NATO pakt nastoji da drži stalnu vojnu tenziju prema Rusiji, da aktivira i pothranjuje „zamrznute konflikte“, prvenstveno u blizini ruskih granica. Istovremeno sveobuhvatno učestvuje u opremanju vojski država, koje vidi kao NATO ešalone u projektovanim ratovima sa Rusijom. U tom pogledu najviše su instrumentalizovane Poljska, baltičke države, Ukrajina, Rumunija i Gruzija.

Čine se napori da se i Moldavija pridobije za NATO pakt, kako bi se internacionalizovao problem Pridnjestrovlja i boravak Mirovnog kontigenta Ruske Federacije. NATO projektuje i modeluje različite krize i konflikte na granicama Rusije, počev od Arktika, Baltičkog mora, Crnog mora pa do Bliskog istoka i Sirije.

U celu tu lepezu kriza uvršteni su i tzv. Zapadni Balkan i suzbijanje „ruskog uticaja“.

Povećava se obim i raspored NATO snaga na istoku Evrope, pod plaštom izvođenja različitih vežbi, u blizini potencijalnih kriznih regiona.

U toku 2021. godine NATO će pojačavati pritisak na zapadne graniceRusije. U maju-junu, alijansa će održati najveće manevre nakon Hladnog rata – „Branilac Evrope 2021“.

Kakav simboličan naziv, koji ne odražava istinu i suštinu priprema NATO u Evropi. Suštinski bi odgovarao pravi naziv „NATO ofanziva 2021.“

Ruska Federacija je prinuđena da zbog takvih provokacija NATO pakta izvodi velike zajedničke vežbe Rusije i Belorusijepod nazivom „Zapad 2021“, zakazane za septembar. Ovaj naziv vežbe jasno ukazuje jasno na uzrok problema i nemira u Evropi.

Za razliku od prethodnih godina, jedan broj vežbi posvećen je i tzv. zapadnom Balkanu. Posebna pažnja biće posvećena zajedničkim vežbama u Crnoj Gori, na tzv. Kosovu i u Albaniji. Vežbe PVO i sa raketama zemlja-zemlja održaće se u Bugarskoj i Rumuniji, a Mađarska će služiti kao operativna dubina u drugom ešalonu.

U odnosu prema Kosovu i Metohiji jasno se vidi da se radi o NATO okupaciji i da je mirovna misija KFOR-a davno odstupila od Rezolucije SB 1244 i od Kumanovskog sporazuma. Ceo proces se odvija u skladu sa instrukcijama SAD, pa se zato dozvoljava i podstiče proces izgradnje tzv. Kosovske vojske.

Amerikanci će, kroz pripreme vežbi, prebaciti značajne snage u Evropu. Vojska SAD će verovatno planski ostaviti neke borbene sisteme u Evropi, u skladu sa ofanzivnom strategijom koju zagovaraju prema Rusiji.

Na ovaj način Pentagon, iz godine u godinu, povećava svoje ofanzivne sposobnosti u regionu, pa čak i razmešta nove nuklearne projektile kratkog i srednjeg dometa.

Sve to potvrđuje predviđanje da će se povećati tenzije u Evropi i da će se odnosi između Rusije i NATO-a pogoršavati, u bliskoj budućnosti.

Generalni sekretar NATO Jans Stoltenberg kontinuirano lažno optužuje Rusiju da jača svoju vojnu moć na Krimu i u Crnom moru. Često ističe da “Alijansa na to uzvraća svojim većim prisustvom u tim kriznim oblastima“.

„Razmotrili smo bezbednosnu situaciju u Crnom moru koje imas trateški značaj. Rusija nastavlja da narušava teritorijalnu celovitost Gruzije i Ukrajine, da jača svoju vojnu moć naKrimu i da sve aktivnije razmešta snage u regionu Crnog mora. NATO na to odgovara jačanjem svog prisustva na kopnu, na moru i u vazduhu“, rekao je šefAlijanse po završetku dvodnevnog sastanka ministaras poljnih poslovadržava-članica.

On je dodao da su ministri usaglašavali dalje korake u cilju jačanja dijaloga saGruzijom i Ukrajinom. Ranije je iz sedišta NATO saopšteno da Rusija nastavlja „energičnu politiku i agresivna dejstva“, te da će najverovatnije do 2030. godine ostati glavna vojna pretnja.

Kako se navodi u strateškom izveštaju NATO, to ometa konstruktivni dijalog.

Teško je zamisliti da i on sam veruje u laži koje medijski širi u funkciji satanizovanja Rusije.

Za NATO konstruktivni dijalog je dobrovoljni pristanak na razbijanje države, kao što su to uradili sa bivšom SFR Jugoslavijom i što čine sada sa R. Srbijom.

U okviru NATO, SAD žele i dalje da dominiraju i da preko tog saveza afirmišu i štite, pre svega, svoje nacionalne interese i ciljeve. Od tzv. odbrambenog saveza, stvoren je agresivan vojnopolitički blok, koji pokušava da se nametne kao „svetski žandarmˮ i instrument multinacionalnih korporacija i vodećih država Zapada.

To postepeno izaziva zabrinutost civilnog društva u moćnijim i „starim“ članicama Evropske unije, jer je ugrožen evropski mir. Problem sve više eskalira dolaskom Bajdenove administracije

Javnost u Evropi sve se više pita: Zašto postoji NATO, danas kada nema protivtežu drugog bloka?

Dobro je što deo javnosti i u SAD ne vidi opravdanost postojanja NATO, pogotovo ne opravdava način njegovog funkcionisanja i delovanja u savremenim međunarodnim odnosima.

NATO se već potvrdio kao organizacija koja stvara konflikte, razara mnoge tradicionalne države i često podržava oružane pobune, „obojene revolucijeˮ i ekstremne pokrete koji razbijaju suverenitet pojedinih država.

Primera za takvo delovanje je previše, počev od razbijanja bivše SFR Jugoslavije, pa do haosa izazvanog na severu Afrike i na Bliskom istoku.

Shvatajući svoju nezavidnu poziciju, pojedine članice EU žele da se oslobode zavisnosti od SAD-a i NATO saveza, kako bi EU prerasla u samostalnog igrača u međunarodnim odnosima, u vojnoj i spoljnopolitičkoj sferi. Međutim, pored dobrih namera, očigledno je da EU, u ovom periodu, nije postigla ni politički konsenzus da izgrađuje autonoman bezbednosni i spoljnopolitički sistem koji nije pod dominacijom SAD-a.

Izlaskom Velike Britanije iz EU, dodatno su poljuljani bilo kakvi eventualni pokušaji samostalnosti EU u procesu donošenja strateških odluka.

Vodeće države EU su danas više zabrinute zbog svoje budućnosti nego zbog lažne pretnje od Rusije, koja je iskonstruisana od strane SAD u procesu izgradnje konflikata i sukoba u Evropi. Ovakva EU nije više po meri većine slobodnih građana i naroda Evrope.

Lažnim pretnjama na istočnim granicama NATO pakta, za bivše sovjetske republike se, po „preporukamaˮ SAD, izgrađuje predstava da su čak vojno ugrožene, te da NATO tamo treba da koncentriše snage i izgrađuje tzv. protivraketni štit i da bazira rakete, nakon jednostranog povlačenja SAD iz sporazuma o raketama kratkog i srednjeg dometa.

Zbog svoje rezervisanosti prema Rusiji, mnoge evropske države sve češće su u situaciji da ih SAD stavljaju u ulogu taoca, da ih uvlače u sukob preko ekonomskih sankcija, a u budućnosti bi to mogle činiti i kroz oružane sukobe. Posebno je to očigledno za nove članice NATO-a i EU na istoku. U tom smislu, najisturenije su Poljska, Rumunija i baltičke države. U red ovih zemalja, SAD nastoje da uključe Ukrajinu i Gruziju.

Te države, zajedno sa Turskom, predviđene su da budu prvi ešalon duž linije sukobljenosti. Zbog svih navedenih političkih dešavanja, Evropom se širi rasprava o tome šta je zapravo NATO danas, ali o ovoj značajnoj raspravi unutar EU mediji iz poznatih razloga uporno ćute.

Kroz upravljanje krizama na evroazijskom prostoru, SAD preko NATO pakta i EU nastoje umanjiti sposobnosti Ruske Federacije i njen sve veći značaj u međunarodnim odnosima.

Istovremeno, SAD nameravaju da preko smanjenja prihoda Ruske Federacije od izvoza nafte i gasa, izazivaju socijalne tenzije i nezadovoljstvo u većim gradovima Rusije, kako bi to unutrašnje nezadovoljstvo raslo i postalo plodno tlo za unutrašnje protivrečnosti, sukobe, pa i smenu aktuelne vlasti.

Pod plaštom konflikata u Evropi i Ukrajinske krize, NATO, a pre svega SAD i Velika Britanija, nastojaće da povećaju baziranje svojih vojnih snaga u Poljskoj, Nemačkoj, baltičkim državama, Rumuniji, Bugarskoj i na celom Balkanu. To govori u prilog tezi da je vrlo verovatno da takav razvoj situacije jeste posledica suprotstavljenosti interesa i različitog sistema vrednosti bivših i novih centara moći u međunarodnim odnosima.

Intermagazin