„Pusto tursko“ – Uticaj sile sa Bosfora na Aziju, Evropu i – Balkan

0
39

Dve decenije od kada je Redžep Tajip Erdogan došao na čelo Turske, ova zemlja je prešla put od koncepta neoosmanizma, preko čistog erdoganizma. O tome, ali i o uticaju Turske u Aziji i Evropi, a posebno na Balkanu, govori nova knjiga srpskog orijentaliste i diplomate Darka Tanaskovića „Pusto tursko“, koja je promovisana u Narodnom muzeju u Beogradu.

Knjiga „Pusto tursko“ zbirka je radova, naučnih i publicističkih, koje je Darko Tanasković o Turskoj pisao poslednjih desetak godina. Iz knjige možemo da saznamo kako se u Turskoj gleda na Balkanske i Prvi svetski rat, ali i kako savremena Turska, putem serija i muzike sprovodi meku moć na Balkanu.

„Pusto tursko“ – od neoosmanizma do erdoganizma

Prema temi Turske, kako kaže, Tanasković ima duboko lični i ljudski odnos, ne samo naučnički ili diplomatski.

„To je, naravno, prednost, ali u izvesnom smislu i hendikep. Teško je biti objektivan onda kada ti je nešto blisko i kada nešto voliš; a meni je Turska bliska i ja je volim. Zbog ove knjige i tekstova koje pišem optuživali su me za antitursko raspoloženje, turkofobiju čak, što je veoma daleko od istine i ne bi bilo moguće. To proizilazi iz činjenice što se pisanje o jednoj određenoj karakteristici turske spoljne politike, jednoj konstanti u državno-nacionalnom nastupanju Turske, o nečemu što je dubinski svojstveno turskom mentalitetu, doživljava kao neprijateljstvo prema tom narodu. To je vrlo kratkovidno, površno i mislim, pogrešno“, kaže Tanasković.

 

U diskursu, natopljenom političkim sadržajem stvari se često posmatraju manihejski, crno-belo, dodaje Tanasković, koji se Turskom, kako je rekao, bavi od 1966. – prvo kao predavač na fakultetu, a kasnije i kao diplomata – ambasador u Turskoj bio je između 1995. i 1999.

Prema Tanaskovićevim rečima, neoosmanizam je dubinska konstanta, ne samo turske spoljne politike, već ukupnog državno-nacionalnog nastupanja turske države i suštinski element turskog mentaliteta.

„To nikako ne znači negativan vrednosni sud u smislu potrebe da uvek i svuda budemo protiv Turske, da mrzimo Turke, da nećemo da sa Turskom imamo što bolje međusobne odnose, već jedino, da je potrebno uvek znati da je strategijska projekcija turske spoljne politike, bez obzira na promene, uvek i neoosmanistička“, naglašava Tanasković.

Neoosmanizam i Erdoganovi zaokreti

O knjizi su govorili i pisac predgovora, direktor Instituta za evropske studije Miša Đurković i profesor geopolitike na Univerzitetu Istočno Sarajevo Srđan Perišić.

Knjiga „Pusto tursko“ je sinteza onoga što je Darko Tanasković radio, objavljivao i pratio o razvoju Turske u poslednjih deset godina, ali, istovremeno i vrlo vredan dokument o tome kako se unutrašnja i spoljna politika Redžepa Tajipa Erdogana menjala.

U unutrašnjoj politici, Turska je doživela nekoliko ozbiljnih preloma od kada je 2003. Erdogan došao na vlast, objašnjava Đurković. Raskid sa Fetulahom Gulenom, pokazao se kao ključan za razvoj Turske, a koji je rezultirao konačnim obračunom nakon neuspešnog državnog udara iz 2016.

„Kao hroničar svih tih unutrašnjih dešavanja, profesor Tanasković daje veliki naglasak na ustavne promene koje su usledile oko 2017. i činjenicu da je centar moći u tom trenutku prebačen na nivo predsednika i da je Erdogan tada ušao u novu fazu koju, čini mi se, profesor Tanasković sa pravom naziva erdoganizmom“, kaže Đurković.

Đurković erdoganizam objašnjava kao oblik lične vlasti Redžepa Tajipa Erdogana koji se gradi na pokušaju odbrane od onoga što turski predsednik naziva terorizmom i da, sa druge strane, napukline u sopstvenoj partiji i drugim strukturama moći suzbije na načine koji nisu povezani sa demokratskom tradicijom.

O spoljnopolitičkim zaokretima Turske govorio je Srđan Perišić. Prema njegovim rečima bilo je četiri takva zaokreta. Prvi se dogodio nakon raspada SSSR, kada je Turska pokušala da ostvari uticaj među srednjoazijskim državama. Taj pokušaj je propao.

Početkom dvehiljaditih, kada je Erdogan došao na vlast, Turska počinje saradnju sa Rusijom. Od 2011, Turska se okreće od svoje evroazijske politike i udaljavanje od Rusije i okreće se neoosmanizmu, čiji je vrhunac dosegnut obaranjem ruskog aviona u Siriji. Sledeći preokret u spoljnoj politici Turske dolazi 2016, tokom pokušaja držanog udara u Turskoj. U kom se pravcu kreće turska spoljna politika, ima li u njoj još primesa neoosmanizma, pita se Perišić.

„Mislim da se Turska sa Erdoganom kreće u pravcu erdoganizma – to su primese neoosmanističke politike, ali su u njoj izbačene SAD i atlantistička geopolitika, što je dobro za nas. U poslednjih pet godina gledamo dobre odnose između Turske i Srbije“, kaže Perišić.

Sputnik