Novosadska frizerka Radmila Vojnović kistom osvaja svet

0
80
Radmila Vojnović - salaš zimi

NOVI SAD: U najstarijem novosadskom naselju Podbara, nekadašnji frizerski salon poslednjih 15 godina je mesto na kojima nastaju umetničke slike. Frizerski atelje pretvoren je u slikarski atelje, a vešte ruke Radmile Vojnović koje su pravile frizure i punđe za svečane prilike danas stvaraju slike koje se mogu naći širom sveta. Strast prema slikarstvu osetila nakon napunjene 50. godine, a za deceniju i po koliko se druži sa platnom, štafelajem, četkicama i bojama nastalo je više stotina slika.
Imajući u vidu energiju i posvećenost koju pokazuje gospođa Vojnović, taj umetnički fond biće bogatiji u vremenu koje dolazi.

Frizerski salon kod Radmile u Tekelijinoj ulici bio je nezaobilazno mesto uoči svadbi ili nekih drugih prilika za frizuru. A svoje majstorstvo u frizeraju Radmila je usavršavala u Italiji i Velikoj Britaniji, pa i danas, kada je u penziji, nekadašnje mušterije nazovu da pitaju može li neka frizura na staro poznanstvo. Ipak, frizerski salon sada je mesto na koje dolaze ljubitelji umetnosti, ali i oni koji žele da vide kako neka slika nastaje. Jer Radmila, ako vreme dozvoli, slika pored otvorenih vrata i, kao frizer starog kova, uvek je raspoložena da popriča sa znatiželjnicima.

Što se tiče umetnosti, za to sam oduvek imala talenta. Još kada sam bila osnovac moje radove su slali na takmičenja na kojima sam pobeđivala. Ali, život me je odveo u drugom pravcu, objašnjava Radmila Vojnović.

Taj put, takođe je, na neki način, bio umetnički, jer je frizeraj posao na kome se takođe može iskazati kreativnost. Veliki broj poznanstava upravo je stekla u salonu, što joj je u sadašnjem zanatu izuzetno pomoglo, jer u mnogi domovima njenih nekadašnjih mušterija na istaknutom mestu stoje njene slike.

Kako kaže, ključni period kada je uz makaze dodala i slikarske četkice bila je majčina smrt 2005. godine. Taj događaj zbio se na njen rođendan i to ju je duboko potreslo. Par meseci kasnije, potpuno spontano; prolazeći pored radnje sa slikarskom opremom ušla je unutra i kupila sav pribor potreban za slikanje.

Kao da me nešto nateralo da uđem i kupim platno, terpentin, četkice, uljane boje… Došla sam kući i nisam znala šta s tim da radim. Nazovem drugara mog sina koji je akademski slikar da ga pitam šta treba da radim. On mi je ukratko telefonom objasnio. I onda sam našla fotografiju Petrovaradinske tvrđave i naslikala je. To je bila moja prva slika. Nazvala sam ponovo sinovljevog prijatelja da oceni moj rad. Došao je, dugo je gledao sliku i smejuljio se i rekao da sam vanserijski talenat. Tada sam imala 50 godina, priseća se Radmila.

Zahvaljujući dobroj stručnoj kritici želela je da upiše akademiju, ali ju je upravo akademski slikar odgovorio od toga uz opasku da mnogi svetski slikari nemaju akademiju, a mnogi sa diplomama nisu slikari.

Njena prva slika završila je u Beču. Petrovaradinska tvrđava, kao simbol Novog Sada, najčešći je motiv njenih slika i najviše naručuju upravo Novosađani koji su mesto prebivališta zamenili nekom drugom zemljom u potrazi za boljim životom i perspektivama. Takođe su tražene i vojvođanske zime kojih je sve više na slikama, a sve manje u stvarnom životu, ali i prizori salaša, neizostavnog obeležja vojvođanske ravnice. Najveća slika koju je izradila je replika „Seobe Srba“ Paje Jovanovića, koja krasi zid njenog frizersko-umetničkog ateljea.

Radmila Vojnović – salaš

Kako kaže, taj rad je slikala mesecima. On je ujedno i paradigma koliko su se njeni radovi selili na razne krajeva sveta.

Odlazeći odavde mnogi ljudi su želeli da sa sobom u svet ponesu nešto što će ih povezivati sa ovim krajevima. Otud i činjenica da su mi najtraženije slike Tvrđave, salaša i vojvođanske zime, kaže naša sagovornica.
Umetničko delo u na zidu direktora CIA

Najzanimljiviji put njene slike, kako kaže, dogodio se u Vašingtonu gde je dijaspora organizovala aukciju umetnina kako bi prikupili novac za izgradnju pravoslavne crkve u glavnom gradu Sjedinjenih Američkih Država.

Njena slika koja je predstavljala prizor novosadskog naselja Podbara u kojoj ulica deli stare kuće i stambene zgrade, a u dnu ulice se nalazi crkva. Pošto nije bila u mogućnosti da putuje sa svojim radom, njeni prijatelji javili su joj da je sliku kupio jedan od direktora CIA za Balkan.

Jedan stariji gospodin obilazio je izložbu. Dva puta se dugo zadržao ispred mog rada. Treći put kada je prijatelj pogledao nije video ni sliku ni starijeg gospodina. Kada je otišao do organizatora da se raspita za dedicu, oni su mu kroz smeh rekli da je dedica jedan od glavnih direktora CIA-e za Balkan i da je upravo kupio sliku o Novom Sadu. Nakon te informacije koja me je zatekla posle ponoći, ja sam ustala, skuvala kafu i od uzbuđenja nisam mogla da spavam, priča Radmila.

Dugo godina je uporedo radila frizure i umetničke slike, a nakon odlaska u penziju ima više vremena za druženje sa četkicom, bojama, platnom i štafelajem. U slikarstvu voli realiste, ali voli da slika i realizam i apstrakciju. Njen atelje je i izložbeni prostor, jer slike koje ne mogu da se smeste u taj prostor iznese ispred kuće kad je suvo, pa je svako popodne u Tekelijinoj ulici izložba radova Radmile Vojnović.

Svaki slobodan trenutak koristim za slikanje. Kao da me vodi neka energija. Mislim da je to moja mama. Ne može dan da prođe, a da na slikam. Imam neutaživu potrebu za tim i neću prestati da slikam dok me odavde ne iznesu s nogama unapred, kroz šalu će Radmila.

Iza sebe ima i dve samostalne izložbe, a jedna stalna se odvija upravo u njenom ateljeu. Kaže u šali da njene slike vrede više neko kod akademskih slikara, jer su oni naučeni, a ona je sama morala da se potrudi da savlada „cake“. Imajući u vidu da „vežba“ svakodnevno i sam konstatuje da su joj slike s početka i danas neuporedive.

Nešto naslikam za sat-dva, a nešto za dan-dva, dok na nekim slikama radim i po nekoliko meseci. Korona nije ništa naspram zaraze koju ja imam, zaključuje Radmila Vojnović.

Radmila Vojnović – salaš zimi

Tekst: A. Savanović/Dnevnik