Tanasković: Treba li se bojati Karla Bilta i kad darove donosi?

0
80

SA BAJDENOVIM DOLASKOM NA VLAST OGLASIO SE „ZAPADNI HOR“ POVEZAN SA BiH I KOSOVOM*

  • Bivši švedski premijer, koji je bio specijalni izaslanik EU za Balkan i visoki predstavnik za BiH, kao i kopredsednik Dejtonske mirovne konferencije, nedavno jena tridesetak strana podneo izveštaj Evropskom savetu za inostrane poslove, naslovljen „Bosna ka ratu, ka Dejtonu i ka sporom miru“
  • Taj Savet broji oko 35 članova, a Bilt, koji je jedan od trojice njegovih kopredsednika, ne gaji nikakve specifične antipatije prema Srbima. U njegovom izveštaju ipak je primetno odustajanje od traženja krivaca za ograničene domete ostvarivanja Dejtonskog sporazuma na samo jednoj, srpskoj strani, što je svakako pozitivan i obećavajući pomak, pogotovo ako nije (a verovatno nije) samo Biltovo lično opredeljenje
  • Ne treba negovati nikakav optimizam bez pokrića, ali, bez obzira na sva sumorna i nimalo neosnovana predviđanja predstojećeg jačanja pritiska na Srbe, nagoveštaja izmenjenog pristupa nesumnjivo ima
  • Treba biti oprezan, ali će tokom narednih četvrt veka, manevarskog prostora za ostvarivanje istinskih interesa građana BiH, bez dovođenja u pitanje njihovih nacionalnih prava, kako izgleda, ipak morati da bude. U suprotnom, ne samo da će Biltov dejtonski „plafon“ biti nedostižan, već će se na zajedničkoj kući provaliti i montažni krov

Piše: Darko TANASKOVIĆ

OD trenutka kad je postalo jasno da Donald Tramp nije uspeo da odoli strahovitom pritisku onoga što se često naziva „duboka država“, a koji je „demokratski“ i intenzivno trajao sve vreme njegovog četvorogodišnjeg mandata, oglasio se čitav hor onih koji su u međunarodnoj zajednici ne neki način povezani sa bivšim jugoslovenskim prostorom, a prvenstveno sa „Kosovom“ i sa BiH.

Sve se ustalasalo, probudili se pritajeni igrači, svako bi da se što bolje pozicionira u pretpostavljenoj novoj konjunkturi na koju će bitno uticati linija delovanja i modus operandi, za koje se opredeli novostara administracija u Vašingtonu.

Roje se razne spekulacije i predviđanja, uz opšte mišljenje da će do nekih promena svakako doći.

Kad je o „Kosovu“ reč, Džozef Bajden je ljubopitljivima pomogao delikatnom čestitkom Dana državnosti predsedniku Srbije, u kojoj hladno poručuje da pregovori između Beograda i Prištine treba da budu usredsređeni na krajnji cilj: „uzajamno priznanje“, što je od adresata već dobilo zvanični odgovor, tako da su stvari na tom planu (za sada i verovatno za duže vreme) u onom najbitnijem jasne.

Sledemanevrisanje, natezanje, pritisci, jednomrečju – Lajčak…business as usual.

Da se razumemo, „uzajamno priznanje“ je sasvim sigurno bilo konačna meta i na daljinskom nišanu Trampove administracije, ali su on i njegovo okruženje smatrali da do toga treba stići konstruktivnijim putem ravnopravnijeg uvažavanja obeju sučeljenih strana i jačanjem uzajamnih privrednih veza, odnosno realnom normalizacijom za građane i podizanjem njihovog bednog životnog standarda. Nije sigurno ni da će Bajdenova administracija od toga potpuno odustati, ali je odranije poznat i krajnji cilj američkog angažovanja, još od bombardovanja Jugoslavije, sada i sa najvišeg mesta izričito obznanjen.

U vezi sa (dejtonskom) BiH neizvesnost je veća i, reklo bi se, suštinska.

Uzmuvao se Valentin Incko, oglasio se i vremešni veteran jugoslovenskih smutnji Stjepan Mesić, nagoveštavaju se prioriteti novog visokog predstavnika, naravno Nemca, domaći političari povišavaju ton i pojačavaju galamu, eksperti (a još više „eksperti“) utrkuju se u predviđanjima na osnovu iskustva i „pouzdanih izvora“… zavladala je opšta gužva u političkoj areni, a ne manje i na tribinama ovdašnje neslavne čaršijske i mahalske arene.

Mnoga od ovih oglašavanja ne zaslužuju naročitu pažnju niti donose neke značajnije novine u postavljanju dosadašnjih aktera u bosanskim poslovima i rabotama, već su više animiranje pratećih vokala u iščekivanju nastupa glavnih solista, a svakako i dirigenata koji još uvek biraju svoje palice. Međutim, jedan odavno prisutan, od početka jugoslovenske krize takoreći dežuran glas političara i diplomate koji je u svim njenim fazama igrao aktivnu ulogu ne bi, ipak, trebalo prečuti i olako preći preko poruka koje u ovom trenutku nalazi za shodno da saopšti.

Reč je o Karlu Biltu, bivšem švedskom premijeru i ministru inostranih poslova, ali i specijalnom izaslaniku EU za Balkan i visokom predstavniku za BiH sredinom devedsetih godina, a pre toga kopredsedniku Dejtonske mirovne konferencije.

Bilt je, naime, nedavno na tridesetak strana podneo izveštaj Evropskom savetu za inostrane poslove (ECFR), naslovljen „Bosna ka ratu, ka Dejtonu i ka sporom miru“.

Ovaj Savet, čiji je Bilt jedan od trojice kopredsednika, a koji broji oko 35 članova, okuplja uglavnom bivše visoke evropske zvaničnike, diplomate, predstavnike nevladinog sektora, eksperte i tzv. nezavisne intelektualce. Među članovima su, recimo, i Miroslav Lajčak, a i Marti Ahtisari. Da se zna.

Kao što mu i naziv kaže, ECFR ima savetodavnu ulogu u utvrđavanju spoljne politike EU i nije bez uticaja, a u svakom slučaju odražava ideje koje su u opticaju pri sagledavanju i procenjivanju političke situacije i kretanja u oblastima i u vezi sa pitanjima za koje je EU zainteresovana.

Balkan i prostor bivše Jugoslavije nesumnjivo spadaju u evropske prioritete, ne toliko zbog maglovite perspektive proširenja, o kojoj se stalno debatuje i u koju se svečano zaklinje, već usled intenziviranja migrantske krize, koja je dramatično upozorila Brisel na nefunkcionalnost dejtonske skalamerije, zatim zbog zabrinutosti za opštu stabilnost regiona, a i najavljivanja ambicioznijeg američkog nastupanja u obnovljenoj koordinaciji sa EU. U tom kontekstu treba posmatrati i najnoviji Biltov „Izveštaj“.

Taj dokument iziskuje sveobuhvatnu i svestranu analizu onih koji se u nekadašnjim jugoslovenskim zemljama, a posebno u BiH, bave spoljnom politikom, pa i politikom uopšte. Takva analiza u okviru našeg kratkog osvrta nije moguća, a potpisnik ovih redova za nju i nije stručno najpozvaniji.

Ukazivanjem na neka svojstva Biltovog teksta nastojaću, stoga, samo da ilustrujem zbog čega smatram da njegov pledoaje za smislenije evropsko angažovanje u Bosni nema rutinski ili prevashodno prigodni karakter obeležavanja 25. godišnjice Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Period od četvrt veka od postizanja sporazuma kojim je zaustavljen rat u BiH Bilt je prošle godine ovako sažeto ocenio: Tokom tri sedmice mirovnih pregovora 1995. godine u Dejtonu postignut je jedan mirovni sporazum koji je jedinstven u skorijoj istoriji Evrope, kompromisni mir iz nužde“.

Podsetio je tada na tri i po godine brutalnog rata koji je odneo više od stotinu hiljada života, prouzrokovao genocid, prisilio milione ljudi da pobegnu iz svojih domova, te prouzrokovao enormnu materijalnu štetu, istakavši da je postignut “mir koji niko nije mogao da slavi, ali je svako morao da prihvati”.

Pomenuo je i izjavu Alije Izetbegovića iz tog vremena da to nije bio najbolji mogući sporazum, ali je u datim okolnostima bio najviše što se moglo postići. Nastavio je rečima da je“Dejtonski sporazum dao Bosni temelj, a ne plafon”, razočaran time što politički lideri nisu iskoristili mogućnosti koje nude Dejtonski sporazum, Ustav BiH i proces evrointegracije.

“Odviše njih su predugo doživljavali taj mir više kao nastavak rata drugim sredstvima”, primetio je švedski diplomata i pozvao građane da gledaju prema budućnosti i rade zajedno u BiH, u regionu i u Evropi.

Na kraju je zaključio: “Treba da se sećamo svega što se dogodilo i da izvučemo lekcije iz toga kako bismo mogli početi graditi mir za sve u Bosni, na Balkanu i u Evropi. To je ostavština Dejtona“.

„Izveštaj“ za ECFR predstavlja razradu nevedene sažete ocene u svetlu aktualne opšte međunarodnopolitičke i regionalne kodnjunkture i Biltovog predviđanja budućnosti prema kojoj bi valjalo da svoje poglede usmere građani BiH.

Sagledan u okviru ideoloških i vrednosnih koordinata iz kojih se ne može očekivati da će jedan evropski političar poput Karla Bilta ikada biti kadar i spreman da iskorači, ovaj „Izveštaj“ doživljava se kao uravnotežen i konstruktivan, a sa nekim njegovim ocena posledejtonskog razdoblja teško je ne složiti se.

Ovo je važno istaći kako bi se njegovom tekstu što objektivnije pristupilo, uz maksimalno otklanjanje opterećenja hipotekom nepoverenja koje su u očima Srba, ali i Bošnjaka i Hrvata, ovom visokom međunarodnom zvaničniku i činovniku donele godine angažovanja na bivšem jugoslovenskom prostoru.

Kad je o Biltovom odnosu prema Srbima reč, na osnovu njegovog ukupnog dosadašnjeg držanja, a i iz nekolikih ličnih susreta sa njim, rekao bih da se, uz sve rezerve, može zaključiti da on ne gaji nikakve specifične antipatije prema njima, a Srbi su, ne zaboravimo, u „politički korektnoj“ percepciji krugova kojima švedski poklisar i posrednik pripada, stigmatizovani kao glavni vinovnici svih zala koja su se obrušila na prostor bivše Jugoslavije.

Bilt je ubeđeni, čak strasni evroatlantista i žestoki rusofob, uz šta ide i negativno mišljenje o pravoslavlju, pa se takav idejno-mentalni sklop neminovno i preneseno u određenom opsegu odražava i na stavove prema Srbima. Sa druge strane, kod Bošnjaka nije omiljen, jer je u pregovorima radi zaustavljanja rata u BiH povremeno bio brutalno realističan.

Nije bio naročito prijemčiv za njihova viktimizacijska očekivanja privilegovane blagonaklonosti na osnovu pozitivne diskriminacije prema „žrtvi agresije, etničkog čišćenja i genocida“, a zapamćena je ostala i procena muslimanske situacije iz Biltove knjige „Misija mira“: „Ako se stvar pojednostavi, oni (tj. Muslimani/Bošnjaci) mogli su da biraju između toga da imaju 30 posto vlasti na 100 posto Bosne ili 100 posto uticaja na 30 posto Bosne… Alternativa 100 posto kontrole nad 100 posto teritorije Bosne nije postojala i nije smela postojati“.

To je bila evropska pravda za bosanske muslimane“, rezignirano je ovu proporcionalnu računicu u „Sjećanjima“ prokomentarisao Alija Izetbegović, zapitavši se: Zašto 30 posto? Zašto je skoro 50 posto Bošnjaka (oni kažu muslimana) imalo pravo samo na 30 posto Bosne?“.

Hrvati, pak, ne samo da nisu marili Karla Bilta, već su ga čak proglasili za persona non grata, jer je izjavljivao da bi Franju Tuđmana trebalo pozvati na odgovornost za ratne zločine.

Na portalu „Dnevno HR“ to je ovako formulisano: Kod nas zapamćen uglavnom po naklonosti srpskoj strani za vrijeme rata i poraća“.

Evo kako, primera radi, Bilt u „Izveštaju“ ukratko rezimira stanje na ratištu u BiH 1995. godine: „Leto 1995. godine postalo je najintenzivniji period rata od njegovih početnih meseci 1992. Osećalo sa da bi to moglo biti poslednje leto borbi: svi su bili iscrpljeni i odlučni da obezbede teritorije pre završetka rata.Videli smo konačno neuspešan pokušaj Bosanskih Muslimana da probiju opsadu Sarajeva; zauzimanje Srebrenice od strane Bosanskih Srba i genocid koji je usledio; hrvatsku operaciju „Oluja“ koja je izazvala pojedinačno najveći akt etničkog čišćenja u ratu; i, najzad, ofanziva protiv Srba u Zapadnoj Bosni“.

U vezi sa Srebrenicom, nikakvo iznenađenje za Srbe, ali Hrvatima navođenje „Oluje“ kao najmasovnijeg etničkog čišćenja u celom ratu, i to od jednog visokog evropskog zvaničnika, sigurno nikako ne prija… Na svoj način i u granicama svoga svetonazora, Bilt je dosledan, što naravno ne znači i da je u svemu i u pravu.

Pošto ovde nema uslova za detaljnije predstavljanje i raščlanjavanje Biltovog „Izveštaja“, možda će najbolje biti da navedemo, i ukratko prokomentarišemo, šest tačaka iz sažetka koji prethodi tekstu: (1) Međunarodna zajednica ja bila teško nepripremljena za sukob koji usledio posle rastakanja („dissolution“ – termin Badinterove Komisije). Posebno je zanemaren izazov koji je predstavljala Bosna.

U osnovi tačno, uz napomenu da je ta nepripremljena međunarodna zajednica u mnogome doprinela onome za šta je tendenciozno pronađen termin „rastakanje“, kao da je reč o samogenerisanom hemijskom procesu.

(2) Evropa sama nije bila dovoljna da donese mir, a SAD su prvo bile nezaintersovane, potom remetilački i, najzad, odlučujući faktor za ulaženje u kredibilan mirovni proces. Rusija je u to vreme bila konstruktivan akter.

I ovo je u biti tačno, s tim što Biltova ocena tadašnje „konstruktivnisti“ Rusije dovoljno govori o tome kakva je Rusija za ovog švedskog političara, i većinu na Zapadu, jedina poželjna i prihvatljiva.

(3) Rat u Bosni je duže trajao većma usled razilaženja među spoljnim silama nego zbog podela unutar zemlje i regiona.

Tačno. Može li se to, u mirnodopskim uslovima, primeniti i na ulogu visokog predstavnika, kao zastupnika problematičnih stranih interesa?

(4) Osnove na kojima počiva Dejtonski sporazum iz 1995. godine nisu se suviše razlikovale od onoga o čemu se raspravljalo, ali se od rasprave odustalo, pre izbijanja rata. Usvojeno rešenje bliže je realnosti Belgije nego Kipra. Opet tačno!

Da je kod svih sučeljenih strana i svih međunarodnih posrednika bilo spremnosti i istinske volje za nastavak dijaloga i postizanje kompromisa,do rata možda ne bi ni došlo.

Da li je lekcija naučena? I da, Belgija je komplikovana dvonacionalna država, dok je Severni Kipar nastao vojnom intervencijom Turske, dakle agresijom sa strane, čega u BiH, uprkos svim nastojanjima da se dokaže suprotno, nije bilo.

(5) Posle rata, mnogi politički lideri u Bosni dočekali su mir kao nastavak rata drugim sredstvima, što je ozbiljno zakočilo privredni i društveni napredak.

Pojavno, to tako izgleda, premda je formulacija „mnogi politički lideri“ netransparentno i evazivno uopštavajuća.

Valjalo bi smoći snage i prozvati one „političke lidere“ koji nisu napustili ratnu retoriku i koji, uvijenije ili otvorenije, prete mogućnošću izbijanja sukoba, ukoliko ne budu prihvaćeni njihovi stavovi i uslišeni zahtevi.

Zatim, i u tome je Bilt simptomatično dosledan, u njegovom „Izveštaju“ ne pominju se konstitutuvni narodi, već „mnogi politički lideri“. A problem, kao što znamo, nije i ne može biti isključivo u slabostima političkog vođstva, već i u polažaju u koji se proizvoljnim nepoštovanjem i derogiranjem odredaba Dejtonskog sporazuma nastoje dovesti dva konstitutivna naroda.

No, već je veliki napredak to što Karl Bilt, u skladu sa uobičajenom praksom, ne proziva samo jedan narod i njegovog sadašnjeg političkog prvaka.

(6) Najzad, biće teško održati napredovanje Bosne ili regiona bez uverljivog i jasno definisanog procesa pridruživanja EU.

To i vrapci na grani znaju, pogotovo oni balkanski, ali nije loše da se taj sud čuje i od svakako kompetentnog i iskusnog švedskog diplomate.

U Biltovom „Izveštaju“ ima još mnogo zanimljivih i indiktivnih ocena i tvrdnji, pa ga svakako treba pomno proučiti. Ono što je, na kraju ovog (pre)kratkog osvrta još potrebno reći, a što se može naslutiti i iz anotirne prezentacije tačaka iz njegovog sažetka, jeste primetno odustajanje od traženja krivaca za ograničene domete ostvarivanja Dejtonskog sporazuma na samo jednoj, srpskoj strani, što je svakako pozitivan i obećavajući pomak, pogotovo ako nije (a verovatno nije) samo Biltovo lično opredeljenje.

Izgleda da su neki činioci i u tzv. „međunarodnoj zajednici“ (sintagma-skrivalica za najuticajnije zemlje Zapada) racionalno došli do toga da ne može biti nikakvog napretka ili relativnog uspeha u očuvanju „dejtonske Bosne“, ako se ne uspostavi (bar pristojna) ekvidistanca prema trima unutrašnjim subjektima njenog društvenog i državnog bića.

Ne treba negovati nikakav optimizam bez pokrića, ali, bez obzira na sva sumorna i nimalo neosnovana predviđanja predstojećeg jačanja pritiska na Srbe, nagoveštaja izmenjenog pristupa nesumnjivo ima.

Samo da sada ne budu svi, a ne samo Srbi, bez pominjanja konstitutivnih naroda, ocenjeni kao podjednako odgovorni za zastoj u razvoju i napredovanju BiH, „nekooperativni“ politički lideri polako uklanjani sa scene i, u ime opšteg interesa, na novi način proizvođene „održivost“ i „funkcionalnost“ nadnacionalne zajednice!

Treba biti oprezan, ali će tokom narednih četvrt veka, manevarskog prostora za ostvarivanje istinskih interesa građana BiH, bez dovođenja u pitanje njihovih nacionalnih prava, kako izgleda, ipak morati da bude. U suprotnom, ne samo da će Biltov dejtonski „plafon“ biti nedostižan, već će se na zajedničkoj kući provaliti i montažni krov.

Da su na okupu i da su malo mlađi, nezaboravni sarajevski „Nadrealisti“ iz devedestih mogli bi i danas imati neiscrpan izvor nadahnuća.

Sve o Srpskoj