Танасковић: Изетбеговић спада међу најделотворније савезнике већине Срба

0
118

ДЕМОКРАТСКА БОСНА ЈЕ УТОПИЈА У ЋОРСОКАКУ МРЖЊЕ

  • Сталне нове потврде снажних и дуготрајних мржњи најуверљивији су аргумент за тврдњу да истински демократска и тзв. „грађанска“ држава Босна и Херцеговина, за коју се мрзитељи Срба програмски залажу, једноставно није могућа
  • Изетбеговић објективно, премда му то вероватно није намера, спада изгледа и међу савезнике Хрвата који не прихватају бошњачку идеју и визију „функционалне“, демократске и грађанске БиХ, у којој би се одлучивало на основу принципа „један човек – један глас“, у којој би конститутивност народа и сви уставни и правни механизми који је гарантују били укинути, а националне припадности се „раствориле“ у надетничком „инегралном босанству“, са Бошњацима као „темељним народом“
  • Одвише Срба је остало на слободи или, тачније, изборило се за слободу, државно-правно потврђену Дејтонским споразумом. Пошто им се и даље приписују особине „лошег народа“, чији представници воде „сирову политику“, како са њима створити демократску, грађанску, централизовану и безентитетску БиХ из џенетских визија вођства њихових бошњачких комшија? Никако! Мржња није продуктиван државотворни принцип
  • Oктобра 1969. године био сам као пратилац и преводилац помоћнику министра образовања Египта, Фериду Газију током посете Југославији. Посетио је и Сарајево, чему се веома радовао… Промисао је хтео да у просторијама ИВЗ наиђемо на чувеног алима и веома љубазног и приступачног човека, хаџи Хусеина ефендију Ђозу, који му је све полако и стрпљиво објашњавао. У једном тренутку је рекао: „Сви смо Вам ми исти народ, исте горе лист, али су нас религије и историја раздвојиле и удаљиле. Кад боље размислим, иако су мени силно наудили, ови комунисти и нису тако лоши, само што не верују у Бога. Јер, без њихове диктатуре коју зову ‘братство и јединство’ вероватно не би било ни Југославије, ни Босне у њој“
  • Ђозо је био и један од првих читалаца Исламске декларације. Бакир би могао да прочитаи неки текст тог очевог пријатеља и истомишљеника, рецимо из књиге „Ислам у времену“. Можда би престао да снује о „демократском џихаду“ против комшија из „лоших народа“

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

НА ОСНОВУ чувене Андрићеве приповетке „Писмо из 1920“, о Босни се често може чути да је „земља мржње“.

Такво уопштавање је заводљиво, али свакако претерано, као и свако инструментализовање снажних и згуснутих литерарних исказа у неуметничке, превасходно идеолошке сврхе. Поготово кад се ауторитетом таквих поука/порука прикрива духовна лењост и комотно надомештају способност и труд властитог промишљања и разматрања сложених тема и питања.

Није Босна само „земља мржње“, јер је у њој вазда било и много љубави. Али, тешко је порећи да њоме од вајкада повремено урличу праве олује и  свеудиљ потмуло гмижу змије мржње и нетрпељивости.

Као и у свакој земљи преко које је и кроз коју је столећима пролазило сувише тешке историје, на њу се из ближег и даљег окружења грабљиво гледало, у њу се са разних страна долазило, али не увек и одлазило, а домаће становништво се у телу и у духу делило и раслојавало.

У новије време јавност у БиХ се поново уверила да се и у раван декларативно конструктивног политичког говора, који би логично требало да је одмерен и обазрив, све чешће пробијају и из њега избијају пропламсаји тешко суздржаване понорничке мржње и додатно загађују и онако затровану атмосферу „демократије на босански начин“.

Конкретно, изричито неизречен, али више него јасно сугерисан суд лидера СДА Бакира Изетбегивића о Србима као о лошем народу који би се морао запитати откуд у његовим редовима толико злочинаца, као и поређење, од стране министрице вањских послова Бисере Турковић, председавајућег Председништва БиХ Милорада Додика са Хитлером, само су најновији одрази једног стања духа које, кад је о њиховим комшијама Србима реч, прожима мисли и осећања знатног дела бошњачког народа, а нарочито је заступљено у редовима њихове политичке и интелектуалне елите, односно „елите“.

Ове изјаве изазвале су, и у БиХ и ван ње, лавину реакција и коментара, којима се не бих бавио. Довољно је речено, а све је и јасно. Ја бих баш о нечему што је јасно, а заточници и сејачи мржње никако не могу или не желе да виде.

У многим реаговањима на Изетбеговићев испад подсећа се на српско порекло  његове породице, о чему је својевремено, наводно, говорио и његов отац, помиње се и синдром конвертитског комплекса, а износе и упоредне оцене историјских путева српског и бошњачког народа… Све је то занимљиво, у одређеном смислу и оправдано, па и корисно, али држим да није најважније.

Мрзитеље ништа од тога неће ослободити мржње у којој готово сладострасно уживају и  мисле да њеним јавним изношењем задобијају, поред јачања самопоуздања, некакво морално достојанство, уз срачунати политички профит, наравно.

Битно је разумети да су сталне нове потврде снажних и дуготрајних мржњи најуверљивији аргумент за тврдњу да истински демократска и тзв. „грађанска“ држава Босна и Херцеговина, за коју се мрзитељи Срба програмски залажу, једноставно није могућа. То је прави contradictio in adjecto, логичка и животна апорија.

Зато господин Изетбеговић објективно, премда му то вероватно није намера, спада међу најделотворније савезнике већине Срба, а богме изгледа и Хрвата, који не прихватају бошњачку идеју и визију „функционалне“, демократске и грађанске БиХ, у којој би се одлучивало на основу принципа „један човек – један глас“, конститутивност народа и сви уставни и правни механизми који је гарантују били укинути, а националне припадности се „раствориле“ у надетничком „инегралном босанству“, са Бошњацима као „темељним народом“.

Није тешко претпоставити како би се у таквом грађанском рају осећали и пролазили грађани проглашени припадницима „лошег народа“, са наводним ендемским фашистичким склоностима и геноцидном хипотеком. А то товарење греха није нешто ново нити, пак, пролазно, штавише, прелази у хронично оптерећење, па и рутинско постављање оних који су за себе произвољнио присвојили апсулутну неопозивостморалног суда.

Ево једног навода из парадигматичне „теоријске“ књиге „Феноменологија српске геноцидне свијести“ (1995) Расима Муминовићачовека кога многи Бошњаци доживљавају као истакнутог филозофапа би у Санџаку чак и да му дају улицу: „Није тешко утврдити да је тај хоризонт припадао људима 13. и 14. ст.  Па би се дало закључити да је тај народ неупућен или болестан, због чега је неспособан да схвати оно што је изван тог хоризонта. Истина је да је тај народ не неупућен у оно што му треба, те стога декадентан. Али у тој декадентности он је толико искључив да се може сматрати по томе болесним, према томе он је декадентно искључив, а ментално толико индоктиниран националистички да се то може сматрати патологизираним, те отуда веома опасним“.

А Изетбеговић и његови „пробосански“ истомишљеници би хтели да са представницима тих опасних патологизираних националиста, о којима јамачно деле Муминовићеву дијагнозу, ваљда њиховим преваспитавањем уз помоћ са стране, граде демократску, грађанску БиХ.

Та идите, молим Вас, где то може?

Ево нешто и о легитимности српских представника, овога пута из пера литерарног обрађивача српског малигнитета, бившег Србина/Црногорца „покајника“ Марка Вешовића, из књиге записа „Смрт је мајстор из Србије“ (1994): „Али бих нешто дометнуо. Тачно је да су ти представници легално изабрани, али то је једина политичка врлина која им је данас преостала. Но, не заборавимо: и Адолф Хитлер је био још легалније изабрани представник њемачког народа. Толико о легалитету. А што се тиче легитимитета, поставио бих једно питање: људи који су починили базакоња од којих људска памет стане, а уста се скамене, јесу ли још увијек легитимни представници српског народа? Ако заиста јесу, онда се мора закључити да се ради о разбојничком народу. На тај закључак, дакако, мој разум не може да пристане. Стога, или су Срби достојни најдубљег презрења, или Караџић, Кољевић и тута компанија нису више легитимни представници Срба. Нек изаберу једно од двоје“.

Као што недавно чусмогоспођа Бисера Турковић је аналогију са Хитлером имплицитно протегла на легитимитет садашњег српског члана Председништва БиХпа је на Србимакако још 1992. записа Вешовићда бирају или такво руководство или најдубље презрење.

Није ли, уосталом, СДС од стране СДА још почетком деведесетих проглашена терористичком организацијом? А била је већинска српска странка. Шта онда остаје „лошем народу“, Србима, у складу са Вешовићевом логиком, која је очито на снази и данас, сем најдубљег презрења, јер упорно бирају нелегитимне представнике.

Марко Вешовић

Шта онда са таквим неизлечиво болесним народом?

Можда је одговор дао извесни Мујо Ибрица, „васпитач“ у озлоглашеном тарчинском силосу, кад је, према сведочењу Мила Братића у књизи „Крик иза зидова тамнице“, на питање српске мајке зашто јој одводе, ни кривог ни дужног, сина, „подругљиво и с висине добацио: ‘Водимо га зато што је Србин. Ниједан Србин не смије остати на слободи“.

Неке злочине су, изгледа, починили и потомци добрих Бошњана, па је, ето, и ова сентенција остала забележена…

Ипак, одвише Срба је остало на слободи или, тачније, изборило се за слободу, државно-правно потврђену Дејтонским споразумом. Пошто им се, како видимо, и даље приписују особине „лошег народа“, чији представници воде „сирову политику“, како са њима створити демократску, грађанску, централизовану и безентитетску БиХ из џенетских визија вођства њихових бошњачких комшија?

Никако!

Мржња није продуктиван државотворни принцип, што је и балканска и светска историја много пута доказала. Они који се из ових или оних разлога не воле и истрајавају у дубинској мржњи према припадницима народа са којима им је задато да живе на истом простору, привремено могу о(п)стати заједно са њима само уз примену државне силе и диктатуре, што и повест Босне и Херцеговине убедљиво потврђује.

Тога су били свесни поједини умни Срби и Бошњаци, али је диктат духа времена, тока светских и регионалних збивања и доминантних идеологија некако увек надјачавао и производио илузију о томе да су разлике, међусобице и мржње срећно и трајно превладане.

Луцидни и цинични Борислав Михајловић Михиз констатовао је једном приликом да су идеје Југославије и демократије инкомпатибилне, јер кад би Југословени добили прилику да се слободно изјасне о томе шта стварно желе, њихова заједничка држава постала би немогућа.

Борислав Михајловић Михиз

Доживели смо, али сви, заједно са Југославијом, не и преживели тај „тренутак демократске истине“.

Да наведем и једно подсећање које потиче из бошњачке/муслиманске средине и времена много удаљенијег од оног у коме се својом дијагнозом/прогнозом огласио Михиз.

Било је то октобра 1969. године. Као пратилац и преводилац био сам додељен помоћнику министра образовања Египта, господину Фериду Газију, да му помажем током посете Југославији. Посетио је и Сарајево, чему се веома радовао, знајући да ту живи много његових истоверника и да је Шехер значајно историјско, духовно и културно средиште исламске Умме.

Наравно, у складу са тадашњим поретком, службени програм посете није предвиђао обилазак исламских сакралних објеката, верских институција и културних знаменитости. Предложио сам му да одемо до Бегове џамије, где је гост озарено клањао намаз, а затим смо прешли до просторија ИВЗ, да видимо има ли кога с ким би гост могао да поразговара.

Промисао је хтео да наиђемо на чувеног алима и веома љубазног и приступачног човека, хаџи Хусеина ефендију Ђозу, у том тренутку вероватно најауторитативнијег исламског мислиоца у БиХ.

Ђозо се са изненадним мусафиром из драгог му Каира, уз кахву преко коцке шећера, задржао у дужем разговору, током којег се овај, поред осталог, занимао за односе верског и националног у Југославији, као и за положај ислама и муслимана у једној комунистичкој држави, у којој је вера протерана у приватну сферу и у којој се на њу не гледа са симпатијама.

Хусеин ефендија Ђозо

Ђозо му је све полако и стрпљиво објашњавао, а и мени су његова разлагања била више него занимљива и поучна. У једном тренутку је прекинуо казивање, мало се замислио, па рекао: „Сви смо Вам ми исти народ, исте горе лист, али су нас религије и историја раздвојиле и удаљиле. Кад боље размислим, иако су мени силно наудили, ови комунисти и нису тако лоши, само што не верују у Бога. Јер, без њихове диктатуре коју зову ‘братство и јединство’ вероватно не би било ни Југославије, ни Босне у њој“.

Нисам тада до краја схватио шта је умни алим хтео да каже, али сам наслутио да је нешто важно, и необично, па сам одмах по повратку у хотел све од речи до речи записао. И сачувао.

Алија Изетбеговић у „Сјећањима“ пише: „Ђозо је био мој пријатељ. Са њим сам сарађивао и уз његову помоћ објављивао чланке и свесци исламског календара Таквим. Текстове сам потписивао са Л.С.Б. (иницијали имена моје дјеце – Лејла, Сабина, Бакир). То је био низ чланака под насловом ‘Проблеми исламског препорода’. О овим питањима Ђозо и ја смо били истомишљеници“.

Хусеин Ђозо је био и један од првих читалаца Исламске декларације. Бакир, који је преко иницијала свога имена још давно са бабом ушао на странице Ђозовог Таквима, поред Исламске декларације, за коју је поверио да му је стално на радном столу, могао би прочитати и неки текст очевог пријатеља и истомишљеника, рецимо из књиге „Ислам у времену“.

       Можда би онда боље разумео смисао историјском времену прилагођеног иџтихада и престао да снује о „демократском џихаду“против комшија из „лоших народа“.

Извор: sveosrpskoj.com