Izložba „Totalni genocid“ ipak je u SANU bila zabranjena

0
157

ČAK JE IZ AKADEMIJE BILO OBJAVLjENO VREME I MESTO – OD 7. JUNA DO 20. JULA 2017. U GALERIJI SANU.

 

* Odeljenje istorijskih nauka SANU saopštilo je da izložba nije bila zabranjena: „Naprotiv, u akademiji i u Odeljenju učinjeno je sve da se stvore materijalni i svi potrebni naučni i stručni uslovi za otvaranje izložbe pod nazivom Totalni genocid, ali ona je morala biti odložena pošto nije bila pravovremeno pripremljena“

* Tragao sam za razlozima otkazivanja postavke, tražio razjašnjenja i usmeno i u pisanoj formi… Moji napori nisu imali efekta, ali sam nezvanično doznao od dvojice akademika da su krajem maja ili početkom juna (2017.) kod rukovodstva SANU bili dvojica ambasadora (Nemačke i Hrvatske). I da je domaćinima ljubazno predočeno da će Srbiji trebati podrška od Hrvatske na njenom putu ka EU pa bi otvaranje izložbe bilo nepovoljno primljeno u Zagrebu! Prema istim saznanjima, pored predsednika Vladimira Kostića bio je prisutan i akademik Vasilije Đ. Krestić!

* Ne stoji ni tvrdnja da je Odeljenje pomoglo u pripremi izložbe jer je istina sasvim drugačija: Odeljenje je zabranilo izložbu! Autor projekta – akademik Dinko Davidov – preminuo je nepunu godinu dana posle planiranog otvaranja izložbe

* Ministarstvo kulture i informisanja odobrilo je traženi novac za postavku i pripremu i štampanje prateće publikacije, pa je red da kao saorganizator i saučesnik u projektu upitam: na šta ste potrošili odobreni novac?

_______________________________________________

Autor: Prof. dr Veljko ĐURIĆ MIŠINA, direktor Muzeja žrtava genocida

NAŠA stara poslovica „Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag“ – kao da se potvrdila i kroz slučaj predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti koji je uzdrmao javnost svojim izjavama o Kosovu i Metohiji, jer su se onako, usput, pojavile i neke druge stvari.

Reč je o izložbi „Totalni genocid“ koja je pomenuta u komentarima o izvesnim negativnim zbivanjima unutar te stare nacionalne institucije.

U saopštenju Odeljenja istorijskih nauka SANU odbačena je tvrdnja da je svojevremeno zabranjena i jedna izložba: „Naprotiv, u akademiji i u Odeljenju istorijskih nauka učinjeno je sve da se stvore materijalni i svi potrebni naučni i stručni uslovi za otvaranje izložbe pod nazivom Totalni genocid, ali ona je morala biti odložena pošto nije bila pravovremeno pripremljena. Izložba, nažalost, nikada nije održana jer je njen autor ubrzo preminuo“ – navedeno je u pomenutom saopštenju (integralna verzija saopštenja može se naći na sajtu SANU: sanu.ac.rs).

U ovih nekoliko rečenica napisano je više poluinformacija i dezinformacija. Budući da sam, kao saučesnik projekta, obavezan da javno iznesem svoje viđenje pomenutog projekta, nudim sledeći tekst koji obuhvata period od ideje o izložbi do blokade otvaranja postavke.

Autor projekta je akademik dr Dinko Davidov, istoričar umetnosti, koji je iza sebe ostavio nekoliko kapitalnih dela koja će uvažavati i pripadnici narednih generacija, naročito oni koji budu zainteresovani za stradanje srpske civilizacije na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske u Drugom svetskom ratu.

A naše poznanstvo nije bilo od juče!

Dinka Davidova sam upoznao oko 1985. godine, prilikom jedne od njegovih poseta Istorijskom muzeju Srbije, u kome sam radio kao kustos. Drugo „upoznavanje“ bilo je kroz njegovu knjigu Ogrešenja. Ovom prilikom namerno pominjem jedan bizaran događaj koji ukazuje da je početak njegove akademske karijere bio obeležen i zabeležen u papirima Službe državne bezbednosti.

Uzgred, i na kraj njegove karijere uticali su saradnici sličnih službi, doduše, preko izvesnih akademika!

Rukopis „Ogrešenje“ je završen 1985. godine ali je zbog političke nepodobnosti autora izvesno vreme bio odbijan da bi konačno 1986. bio objavljen pod znakom šabačkog izdavačkog preduzeća „Glas Crkve“ a knjiga predstavljena 15. decembra iste godine u sali Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve.

Posle predstavljanja, pripadnici Službe državne bezbednosti presretali su slušaoce a neke kasnije saslušavali u Stanici milicije Stari Grad. Među njima bila su dvojica mladih bogoslova – Dragić Ilić, danas sveštenik u Kruševcu, i Mladen Durić, danas episkop Grigorije.

Drugi naslov koji pamtim glasi Zlodela i gresi (Eparhija sremska, 1990) – zbog predgovora Dinka Davidova. Reč je, u stvari, o skraćenom elaboratu Milana P. Kostića „Zločini na kulturno-istorijskim spomenicima i predmetima u Vojvodini u Drugom svetskom ratu“ sačinjenom još 1946. godine.

Davidov je mene „upoznao“ kroz knjigu Ustaše i pravoslavlje – Hrvatska pravoslavna crkva (Beletra, Beograd 1989.) pa je sledeće godine lako pristao da bude član komisije za moj doktorat.

Posle moje prijave za rad na doktoratu podnete 1990. godine Nastavno-naučnom veću Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu formirana je komisija za ocenu doktorske disertacije. Jedan od njenih članova bio je dr Dinko Davidov! Nešto kasnije, Odeljenje za istoriju nije dalo saglasnost za doktorat.

Prema pravilima, odluku sa obrazloženjem je trebalo dostaviti kandidatu. Ja, međutim, nikada nisam u pisanoj formi dobio obrazloženje negativnog stava ali sam shvatio, a vremenom dobio i potvrdu, da je tema bila politički nepodobna! Jedan od tadašnjih profesora na Odeljenju za istoriju bio je dr Vasilije Krestić koji, doduše, nije imao bitnu ulogu u odbijanju ali je prisustvovao sednici! Ja sam, ipak, 1996. odbranio doktorat „Srpska pravoslavna crkva 1941–1945. godine“, doduše na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu!

Povremena i slučajna viđenja sa Davidovim dešavala su se kod Slobodana Mileusnića, upravnika Muzeja Srpske pravoslavne crkve a razgovori su trajali i po sat-sat i po.

Konkretna saradnja započela je krajem 2016. godine. Gospodin Davidov pozvao me je iz kancelarije u SANU i predložio da ga posetim i razgovaramo o saradnji. Sastali smo se dan-dva kasnije. Pričao mi je o projektu koji je prihvatila SANU u svom programu za 2017. godinu. Kazao mi je da će projekat biti vidljiv u formi izložbe„Totalni genocid“ i kataloga pod istim naslovom.

Rado sam pristao i ponudio da se u projekat uključi i Muzej žrtava genocida. Uskoro je saradnja dignuta na viši nivo – na dogovor direktora galerije i direktora Muzeja žrtava genocida. Potom su usledili razgovori o koncepciji izložbe, saradnicima, muzejskom i arhivskom materijalu, finansiranju, izradi pratećeg kataloga…

Posao je ušao u uobičajenu kolotečinu. Lično sam radio na prikupljanju materijala u institucijama, putovao u Novi Sad, Sremsku Mitrovicu, razgovarao sa predstavnicima Vojnog muzeja, Vojnog arhiva…

Generalni sekretar SANU 4. maja 2017. u intervjuu novinama Blic istakao je: „u saradnji sa Muzejem žrtava genocida u Beogradu, u pripremi je izložba „Totalni genocid“ autora Dinka Davidova i koautora Veljka Đurića Mišine, koja će od 7. juna do 20. jula u Galeriji SANU, kroz dokumente i fotografije, predstaviti stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj državi Hrvatskoj od 1941. do 1945. godine, kao i uništavanje kulturnog nasleđa“.

Otvaranje izložbe bilo je u međuvremenu odloženo za kraj juna.

Krajem maja, u vreme mog službenog boravka u svojstvu direktora Muzeja žrtava genocida u jednom gradu u Srbiji, saznao sam od službenice SANU da je izložba otkazana a da se za više detalja obratim akademiku Davidovu.

U međuvremenu, sa operativnom autorkom postavke (na ovom mestu ime nije bitno) razmatrani su detalji postavke, pomoćna sredstva, boje koje će se koristiti, formati fotografija. Sa ženama koje su radile na grafičkom prelomu prateće publikacije posao je tekao glatko, nedostajalo je nekoliko sitnica pa da ide u štampu.

Tragao sam za razlozima otkazivanja postavke, tražio razjašnjenja i usmeno i u pisanoj formi, naglašavajući da smo Muzej i ja drugi deo ekipe koja je pripremala izložbu. Moja napori nisu imali efekta, ali sam nezvanično doznao od dvojice akademika (imena u ovom slučaju nisu bitna) dve-tri sitnice: krajem maja ili početkom juna kod rukovodstva SANU bili su dvojica ambasadora (Nemačke i Hrvatske).

Domaćinima je ljubazno predočeno da će Srbiji trebati podrška od Hrvatske na njenom putu ka Evropskoj Uniji pa bi otvaranje izložbe bilo nepovoljno primljeno u Zagrebu! Prema istim saznanjima, pored predsednika Vladimira Kostića bio je prisutan i akademik Vasilije Đ. Krestić!

Sredinom juna razgovarao sam sa akademikom Ljubodragom Dimićem, inače mlađim kolegom sa studija, i saznao da je Odeljenje istorijskih nauka (Vasilije Đ. Krestić?) zadužilo njega da napiše stručno mišljenje o tekstu publikacije i sinopsisu postavke. S obzirom na to da je Dimić znao moju ulogu u projektu izložbe i publikacije, pristao je da mi dostavi svoje mišljenje koje je predao Odeljenju istorijskih nauka.

Akademik Dimić je u svom tekstu zaključio: „Navedene sugestije upućene su autoru kataloga i izložbe sa najboljom namerom da eventualno pripomognu kako bi uloženi trud rezultirao što uspešnijom izložbom i trajnijom stručnom vrednošću (upotrebljivošću) kataloga. Mišljenja smo da bi njihovim eventualnim uvažavanjem bio otklonjen deo očekivanih „udara“ instruiranih i dežurnih dušebrižnika namernih da sitničavom i zajedljivom kritikom obesmisle temu izložbe i njen sadržaj (vid osporavanja postojanja genocida nad srpskim narodom u NDH i revizije istorije), svesno ruše ugled SANU i dovode u pitanje naučni autoritet autora. Izrečene sa najboljom stručnom namerom, poštovanjem i odgovornošću navedene sugestije ni na koji način ne obavezuju uvaženog akademika Davidova i SANU kao izdavača kataloga.“

Mada Dimić nije napisao gotovo ni jednu negativnu reč koja bi značila i zaustavljanje, već je davao sugestije (koje autori mogu a i ne moraju da prihvate, što im pravila posla omogućavaju), nekome je to poslužilo kao argument pa je izložba otkazana!

Davidov je sve to primio s velikim bolom u duši, povukao se i gotovo osamio u šta sam se uverio prilikom slučajnih i jednog dogovorenog susreta.

Umro je maja 2018. godine.

Moje pretpostavke i nezvanična saznanja o ulozi akademika Krestića (i podrška koju je morao da ima od predsednika SANU Vladimira Kostića) imaju dobre osnove.

Jedna od njih je i sledeća činjenica: na jednom od radnih sastanaka i prilikom razgovora o traganju za arhivskim materijalom, rekao sam da bi bilo od koristi da se zatraži od Vasilija Krestića, direktora Arhiva SANU, da se pregleda fond Viktora Novaka i eventualno pozajmi određeni broj dokumenata, sagovornici su mi kazali da zaboravim na bilo kakvu saradnju sa akademikom Krestićem!

Tom prilikom nisam shvatio šta to znači (reč je o sujeti koja je porasla zbog toga što on nije učesnik u projektu niti pisac predgovora)! Shvatio sam, međutim, tek posle čitanja prikaza Krestićevih memoara Zapamćenja, koji su objavljeni u časopisu Srpske studije (broj 7, Beograd, 2017).

Nekoliko detalja o Krestićevoj karakterologiji a naročito odnosu prema neistomišljenicima, zapamtio sam u kratkoj polemici vođenoj u Politici (o memorijalnom kompleksu na Ušću) a posebno posle njegovog napada na mene, Muzej žrtava genocida i episkopa Jovana Ćulibrka. U odgovoru na njegov izliv reči, koje ne priliče jednom univerzitetskom profesoru, kojima spočitava neznanje jednom doktoru istorijskih nauka koji je pohvalio napore Dušana Nikodijevića i njegovu knjigu Jasenovac između broja i žrtve (Muzej žrtava genocida, 2019), napisao sam i ove reči: „Zašto Krestić nije napisao ime tog doktora istorijskih nauka pa moram ja: Srđa Trifković je doktorat o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj odbranio u Velikoj Britaniji! Nepominjanje imena me podseća na Krestićevu lošu osobinu da izbegava direktna sučeljavanja jer, odavno smatra da je lakše to uraditi u hodniku, iza leđa, preko drugih (na primer, u slučaju skandalozne zabrane izložbe uglednog i priznatog akademika Dinka Davidova Totalni genocid, ili u zabrani odbrane doktorata svom kumčetu iz straha da sin Jovana Milićevića ne ugrozi karijeru njegovog sina. Uzgred, iza Jovanovog sina ostaće brojni radovi, a iza sina Vasilijevog?“ (Veljko Đurić Mišina: Vasilije Đ. Krestiću, prošlo je vreme inkvizicije, lomača i komesara, sajt „Stanje stvari“, 31. oktobar 2019).

Sada je vreme za povratak na početak teksta: Kada je ovih dana izložba pomenuta u kontekstu anacionalne politike rukovodstva SANU usledilo je objašnjenje Odeljenja istorijskih nauka u kome je naglašeno: „Očevidno je da se radi o jednom veoma angažovanom pristupu Akademije, naročito poslednjih godina. Zbog toga je osporavanje tih napora i postignuća potpuno neopravdano, isto onako kao i sasvim maliciozno i neosnovano spočitavanje SANU da je neko u njoj zabranio održavanje izložbe o Jasenovcu. Naprotiv, u Akademiji i u Odeljenju istorijskih nauka učinjeno je sve da se stvore materijalni i svi potrebni naučni i stručni uslovi za ostvarenje izložbe pod nazivom Totalni genocid, ali ona je morala biti odložena pošto nije bila pravovremeno pripremljena. Izložba, nažalost, nikada nije održana, jer je njen autor ubrzo preminuo.“

Moja priča i određene tvrdnje iz pomenutog saopštenja su u koliziji: izložba nije bila posvećena Jasenovcu već totalnom genocidu nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj; Odeljenje istorijskih nauka nije učestvovalo u obezbeđivanju novca potrebnog za realizaciju izložbe već je to bio posao administracije SANU i Muzeja žrtava genocida!

Ne stoji ni tvrdnja da je Odeljenje pomoglo u pripremi izložbe jer je istina sasvim drugačija: Odeljenje je zabranilo izložbu! Akademik Davidov preminuo je nepunu godinu dana posle planiranog otvaranja izložbe.

Ovo napisah jer o svemu postoje svedoci i dokumentacija koja je nastala u uobičajenom poslu rada na projektu. Sačuvana dokumentacija u Muzeju žrtava genocida lako može da potvrdi učešće Muzeja i mene lično.

Akademik Davidov nije dočekao štampanje publikacije koja je trebalo da bude prateća uz izložbu a koju je posthumno štampao Žarko Čigoja.

PS: Posle svega, kada je reč o izložbi „Totalni genocid“, red je da podsetim da je Ministarstvo kulture i informisanja odobrilo traženi novac za realizaciju postavke i pripremu i štampanje prateće publikacije, red je da kao saorganizator i saučesnik u projektu upitam: na šta ste potrošili odobreni novac?

Fakti