Da li su nam zgrade sigurne u slučaju zemljotresa?

0
75

Potresi koji su zadesili Hrvatsku ponovo su aktuelizovali pitanje kvaliteta gradnje objekata na ovim prostorima. B92 je istražio koliko su zgrade u Srbiji otporne na zemljotrese i došao do zaključka da veliku pretnju za bezbednost stanovnika u ovakvim situacijama predstavlja stara srpska boljka – nelegalna gradnja.

Potpredsednik Privredne komore građevinske industrije Srbije Goran Rodić tvrdi da su nakon zemljotresa u Skoplju, naši propisi izmenjeni kako bi zgrade bile otpornije na potrese: “Propisi gradnje su predviđali da objekti mogu da podnesu zemljotres jačine do 6 stepeni Rihterove skale i ti propisi su kvalitetni, a poslednjih godina zagovara se praksa da se ta granica pomeri na 7 Rihtera”.

On kao zanimljivost navodi da su američki stručnjaci svojevremeno konstatovali da, recimo, ako se dogodi zemljotres kod Istanbula, na potezu Bosfor – Dardaneli, koji može biti jačine 9 Rihtera, kod nas bi se dogodio potres od upravo pomenutih 7 stepeni Rihterove skale.

“To je važno jer kada se potresi dešavaju u Turskoj, sasvim je izvesno da će oni biti jaki i kod nas, dok, na primer, kada oni zadese Grčku, Italiju ili Hrvatsku, u Srbiji se oni ne prenose tolikom jačinom”, pojašnjava on.

Da nam je regulativa ove oblasti dobra potvrđuje i v. d. direktora Privredne komore Beograda Aca Popović.

“Problem je što se ona ne poštuje, stanje na terenu se ne kontroliše i ne sankcioniše, a neki zemljotres će doći kad – tad”, napominje on.
Od čega uopšte zavisi otpornost na potrese?

Rodić navodi da mnogo faktora utiče na stabilnost zgrade – od terena (tvrda/meka podloga), preko podzemnih voda, armature, do nosećih zidova, stepeništa…

Kako Popović pojašnjava, starije višespratnice nisu građene armiranim betonom koji se danas koristi pri izradi stepeništa, liftovskih kućica i spoljašnjih zidova. Radi se o armirano-betonskim platnima – antiseizmičkim platnima koja su danas zakonski obavezni element.

“Toga na ovim prostorima sigurno nije bilo do Drugog svetskog rata, a ni nakon toga nije se odmah krenulo sa uvođenjem tih antiseizmičkih procesa. U inostranstvu postoji praksa ojačavanja takvih starih objekata – to su najčešće zdanja koja su od velikog kulturno-istorijskog značaja i zbog toga postoji potreba da se ona sačuvaju, ali podrazumevani radovi su prilično skupi, teško je zamisliti da bi se to moglo raditi kod nas u nekom masovnijem obimu”, pojašnjava za B92 čelnik Privredne komore Beograda.

Uz to, sve i kad je objekat sazidan valjano, po savremenim pravilima, Rodić ističe da njega treba održavati, a to, ukupno uzevši, iziskuje više novca nego gradnja nove višespratnice.

“Znate, zidanje traje u određenom vremenskom roku, izgradi se zadato, isplate se sve strane i to je to, a nakon toga slede decenije stanovanja, trošenja i obnove te iste zgrade. Naravno, nije realno očekivati da će sami stanari da pokreću takve stvari, da ispituju stanje svojih stambenih prostora i popravljaju ga – za to su potrebni stručni ljudi i smatram da bi, naročito zbog masovnog nadziđivanja u Beogradu, gradska vlast trebalo da okupi stručnjake i predloži mere po tom pitanju”, tvrdi on.
Kako građani sami mogu uočiti potencijalne bezbednosne rizike?

Popović navodi nekoliko potencijalnih znakova opasnosti koje bi građani, čak i onima kojima građevinarstvo nije struka, mogli sami da uoče.

“Stanari mogu da obrate pažnju na eventualne pukotine ili sleganja oko zgrade, na trotoarima. Znak da nešto nije u redu mogu biti i česta pucanja cevi u zgradi ili u njenoj blizini”, savetuje on.

Treba imati u vidu i to da svaki kraj naše zemlje pripada određenoj seizmičkoj zoni i u zavisnosti od toga nosi veći ili manji bezbednosni rizik. Kao neke od jačih seizmičkih zona u Srbiji Popović navodi lokacije poput Rudnika, Kopaonika, Kraljeva…
Nelegalna gradnja

Sem prirodne uslovljenosti, kvaliteta propisa gradnje i očuvanja sigurnosti objekata tokom godina korišćenja, sagovornici ovog portala su saglasni u tome da značajnu pretnju bezbednosti predstavlja nelegalna gradnja – možda i najveću od svih faktora.

“Nadziđivanje, zidanje na klizištu, gusta naseljenost, nekvalitetni projekti koji ne odgovaraju propisima i gde se gleda samo da se prođe što jeftinije… Tu je veliko pitanje kakva je seizmička zaštita takvih objekata, a podsećam da je nelegalna gradnja od 2015. godine krivično delo”, naglašava potpredsednik Privredne komore građevinske industrije Srbije.

Procene su, ističe, da u Beogradu postoji više od 24 miliona kvadratnih metara stambenog prostora, 18 miliona poslovnog i još 10 miliona kvadrata divlje gradnje.

“Verovatno najkritičnije područje u tom pogledu predstavljaju obodna naselja Beograda, a urbanistički haos počeo je 90-ih godina prošlog veka. Sa druge strane, blokovski objekti na Novom Beogradu koji su podizani uz poštovanje propisa pokazali su se kao dobri i sigurni, uprkos tome što su građeni na pesku i močvarnom tlu, za razliku od starog dela grada gde dominira tvrda podloga”, ocenjuje Rodić.

Kako dodaje Aca Popović problematične su i padine Save i Dunava na kojima može da dođe do klizanja. Kao primer poigravanja sa prirodnim zakonima navodi i Višnjičku banju gde ima divljih objekata koji su u zoni klizišta. On poručuje da se sporni objekti, zapravo, mogu videti širom prestonice.

“Nelegalne gradnje ima i u širem centru Beograda, gde upravo fali pomenuta zaštita u vidu platna. Stubovi nisu dovoljni, zidovi od cigle, odnosno tih šupljih blokova jednostavno nisu zamena za antiseizmička platna. Takođe, treba napraviti razliku između individualnih objekata – to je jedno, a višespratnice su nešto drugo, one zahtevaju daleko strožu kontrolu. Tu se zaista mora apelovati na državnu upravu, na inspekcije koje pokazuju da nemaju ni znanja, ni kapaciteta, ni volje da intervenišu. Korupcija je ogroman problem”, zaključuje on.

Biznis i finansije