Tanasković za Vidovdan: O nakaradnoj globalizaciji, turskoj geopolitici i najgoroj crnogorskoj i hrvatskoj mržnji prema Srbima

0
101

Naš današnji sagovornik je izuzetna i svestrana ličnost. Po zanimanju je orijentalista, islamolog i diplomata.

Na Filološkomfakultetu Univerziteta u Beogradu bio je upravnik Katedre za orijentalistiku, prodekan, predsednik Saveta i Upravnog odbora. Tokom profesorske karijere po pozivu je predavao na mnogim univerzitetima u regionu i svetu.

Darko Tanasković rođenje 4. januara 1948. godine u Zagrebu.

Od 1971. godine do penzionisanja (2018.) Tanasković je bio saradnik i nastavnik na Katedri za orijentalistiku Filološkog fakulteta. Predavao je, između ostalog, predmete Arapski jezik, Turski jezik, Uvod u orijentalnu filologiju, Persijsku književnost, a potom i Arapsku književnost i Osnove islamske civilizacije. Na posle diplomskim studijama (magistarskim i doktorskim) predavao je Uvod u uporednu gramatiku semitskih jezika, Lingvističku i Književnu arabistiku, Islam i hrišćanstvo, Islamski fundamentalizam i drugo. Bio je saradnik Beogradske otvorene škole (BOŠ), Instituta za geopolitičke studije u Beogradu i (od 2018.) saradnik Instituta za strateške studije pri Fakultetu za diplomatiju i bezbednost. Radio je i kao profesor po pozivu u ECPD Univerzitetu UN u Beogradu (od 2007.), gde je izabran za profesora emeritusa (2019.).

Od 1990. godine profesor Tanasković je član Izvršnog komiteta Evropskog univerziteta (Université Euro-ArabeItinérante) u Rimu, a od 1995. član Evropske akademije nauka i umetnosti (Academia Scientiarum Et ArtiumEuropea) u Salcburgu. Tanasković je takođe dopisni član društva za turski jezik (Türk Dil Kurumu) u Ankari (od 2000.) i inostrani član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske (od 2015.), kao i član Naučnog društva Srbije (od 2016.) i Srpske podružnice Rimskog kluba (od 2019.).

Profesor Tanasković član je Udruženja književnih prevodilaca, Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN-kluba, te ranije član Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije, Upravnog odbora SKZ i Upravnog odbora Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. Predsednik je Upravnog odbora Narodnog muzeja u Beogradu (od 2013). Bio je predsednik Saveta Diplomatske akademije „Koča Popović” 2013. godine. Od 2016. godine je počasni predsednik Društva srpsko-azerbejdžanskog prijateljstva.

Prof. dr Darko Tanasković bio je na dužnosti ambasadora Savezne Republike Jugoslavije u Republici Turskoj od 1995. do 1999. godine, a u Azerbejdžanu od 1998. do 1999. godine. Bio je ambasador pri Svetoj Stolici (u Vatikanu) i pri Malteškom viteškom redu od 2002. do 2008. godine. Obavljao je dužnost stalnog predstavnika Srbije pri Unesku od 2015. do 2018. godine.

Darko Tanasković je počasni član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kome se od 2017. godine nalazi njegov legat. Udruženju je poklonio i zbirku knjiga, časopisa i drugih materijala koje je sakupljao duže od četrdeset godina, a među knjigama iz njegove biblioteke posebno se ističu izdanja iz oblasti arabistike, turkologije i rečnici za učenje arapskog jezika. U biblioteci se nalazi i knjiga sa posvetom turskog nobelovca Orhana Pamuka koju je Tanaskoviću pisac lično potpisao tokom boravka u Beogradu 2006. godine.

Pored biblioteke, u legatu profesora Tanaskovića nalazi se i mnoštvo drugih predmeta: diploma, zahvalnica, fotografija sa značajnim ljudima koje je sretao tokom duge i uspešne karijere, poput fotografija sa patrijarsima, papama, kao i predsednicima nekolikih država.

Poštovani profesore, čast nam je što možemo da razgovaramo sa Vama i što ste prihvatili poziv za intervju uprkos brojnim obavezama.

  • Da li je ideja neosmanizma prvo korišćena od evroatlantskih centara moći da služi njihovim interesima na Balkanu i Bliskom istoku ali je sada Erdogan tu ideju preformulisao, da koristi pragmatičnim interesima jačanja Turske u svakom pogledu?

Ideja neoosmanizma je izvorno turska. Neoosmanizam je dubinska konstitutivna karakteristika turskog mentaliteta i konstanta ukupnog državno-nacionalnog nastupanja Turske na međunarodnom planu. U njenoj osnovi je (neo)imperijalna nostalgija, kakvu u manjoj ili većoj meri srećemo u kolektivnoj svesti svih nekadašnjih imperija. Neoosmanistička politika Turske i intervencionističko, objektivno antisrpsko, angažovanje Zapada na Balkanu tokom devedesetih godina prošlog veka bili su jedno vreme konvergentni, iako puno poverenje između evropskih zemalja i Turske ni u jednom trenutku nije bilo potpuno. SAD, svetska sila bez duže sopstvene istorije, koja ne baštini evropska iskustva sa Osmanskim carstvom i geografski je udaljena, imala je manje rezervi prema pravoj prirodi turskog angažovanja na “stabilizaciji Balkana” i do određenog momenta je doživljavala Tursku kao uzor muslimanske demokratije i pouzdanog saveznika u regionu. Erdogan nije “preformulisao” ideju i doktrinu neoosmanizma, već ju je dodatno (pan)islamistički obojio i obeležio ličnim autokratskim pečatom, tako da sam je u najnovijem izdanju svoje knjige o neoosmanizmu na engleskom jeziku nazvao “erdoganizmom”, što je termin koji se sve češće sreće u medijima, kao i u publicističkoj i politikološkoj literaturi posvećenoj Turskoj.

  • Nova turska strategija i politika sa Ergodanom – posle propalog atentata 2016. turska politika je napravila otklon od slepog sleđenja anglosaksonskih interesa, ali je daleko od toga da je antizapadna i antiamerička. Kako vidite politiku Turske u Siriji na Bliskom istoku u Africi, to jest u Libiji i na Balkanu?

Reč je o složenom i dinamičnom međuodnosu. Premda je to moglo tako izgledati, Turska nikada nije slepo sledila ničiju politiku. Čak i u vreme kad je bila veoma značajan i disciplinovan izvršilac zadataka u ulozi osiguravanja istočnog bedema NATO-a prema zemljama Varšavskog ugovora, Turska je promišljeno vodila računa i o svojim nacionalnim interesima. Od kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka, nakon pada Berlinskog zida i urušavanja komunizma i tzv. “realnog socijalizma”, Ankara je, od vremena predsednika Turguta Ozala, počela da vodi neuporedivo samostalniju regionalnu i globalnu politiku u skladu sa sopstvenim viđenjem svojih dugoročnih interesa. Tada je došlo i to uzleta dotle prigušenih neoosmanističkih pretenzija dominacije na prostorima koji su nekada bili u sastavu Osmanskog carstva – Bliskom istoku, Balkanu i Kavkazu, kao i patronata nad turkijskim republikama bivšeg SSSR. U zavisnosti od toga za šta proceni da u datoj široj međunarodnoj i regionalnoj konjunkturi može ponajviše doprineti perspektivnom ostvarivanju strategijskih, neoosmanističkih ciljeva, turska politika taktički određuje svoje konkretne poteze, neretko relativizujući principe za koje se Ankara sama prethodno svečano zalagala i menjajući savezništva. U tom smislu, ona nije ni antizapadna ni antiamerička, ali bi se sa dosta razloga moglo reći da su pod Erdoganom, pogotovo u poslednje vreme, do vidljivijeg izraza došli suštinsko razilaženje, pa i suprotstavljenost trajnih turskih i evropskih spoljnopolitičkih koncepcija i interesa u regionima u kojima Turska nastoji da se pozicionira kao makroregionalna sila. To važi i za tursko-američke odnosi, ali oni su podložni i nekim dodatnim kriterijumima procenjivanja, kako u Ankari tako i u Vašingtonu.

  • Odnos Turske prema Izraelu od proizraelske politike do umereno anti izraelske – gde je sada klatno tursko-izraelskih odnosa i u kom pravcu ide?

Pod “američkim kišobranom”, kao ključni segment zamišljenog bezbednosnog trougla za Bliski istok Turska-Izrael-Egipat, sa logistikom Saudijske Arabije u pozadini, Turska i Izrael izgrađivali su krajem prošlog veka strategijsko partnerstvo. Ono, međutim, nikada nije bilo sa odobravanjem prihvatano u široj turskoj javnosti i većma verski orijentisanim sredinama, pa se može reći da je bilo oktroisano. Opštim komplikovanjem situacije na Bliskom istoku, koja se uglavnom nije odvijala u skladu sa američkim planovima, tursko-izraelski odnosi su brzo napustili predele partnerske idile. Povremeno je dolazilo i do većih kriza, pa pokušaja iznuđenog mirenja i ispoljavanja pragmatične konstruktivnosti, ali su duhovne, vrednosne i ideološke razlike koji udaljavaju ove dve važne bliskoistočne države duboke. Ovo pogotovo s obzirom na Erdoganov naglašeni (pan)islamizam i u više navrata nediplomatski izrečene teške optužbe na račun Izraela, koje su za neke na granici antijevrejstva, a tu su i sukobljeni privredni, prvenstveno energentski interesi. Sve to upućuje na predviđanje da će izraelsko-turski odnosi ići silaznom putanjom, bez obzira na to što bi na nekim pravcima ove dve države u bliskoistočnom kolopletu, logično posmatrano, mogle produktivno sarađivati.

  • Kako gledate na izmeštanje srpske ambasade u Jerusalim i da li to narušava odnose nas i Palestinaca?

Svakako da ta iznenada preuzeta obaveza ne doprinosi održavanju najboljih odnosa sa Palestincima, ali ih, u koordinatama realpolitike, ne mora ni bitno unazaditi. Uostalom, pitanje je i da li će i kada će ambasada biti premeštena i kakav će biti formalni modalitet tog diplomatskog preseljenja. Mnogi procenjuju da posle Bajdenove pobede na predsedničkim izborima čitav Vašingtonski sporazum “visi”, premda ne bi trebalo potcenjivati ni kontinuitete u diskontinuitetima, koji u državnoj politici sređenih država po pravilu selektivno prate sve velike promene i preokrete.

  • Usponi i padovi u tursko-ruskim odnosima ili u odnosima Erdogan-Putin; na Kavkazu su zapravo najozbiljniji takmaci, iako nema javnog rivalstva u smislu sukoba Jermenije i Azerbejdžana.

Odnosi između Rusije i Turske su veoma kompleksni i višedimenzionalni. Transistorijski posmatrano, Rusi i Turci ne mogu imati podudarne strategijske ciljeve. Štaviše, u mnogim geopolitičkim domenima su realno rivali i takmaci, ponekad i u otvorenom sukobu. Međutim, geoekonomski imaju interesa da razvijaju razne oblike obostrano korisne saradnje, posebno u energetskom domenu i u trgovini. Značajan faktor u njihovom procenjivanju kakvu i koliku saradnju treba da ostvaruju predstavlja američki činilac. Naime, i jedna i druga država gaje ozbiljne rezerve prema pretenzijama SAD da, premda vanregionalni činilac, uređuju odnose u Evroaziji, a naročito na Bliskom i Srednjem istoku, gde Turska želi da se izbori za status nezaobilaznog aktera u rešavanju svih otvorenih pitanja, ravnopravno sa RF. Rat u Nagornom Karabahu bio je pokazna vežba načina na koji regionalne sile realizuju svoje ciljeve u jednom konfliktu van svojih granica, pri čemu je Erdogan iskoristio pogodan trenutak da direktno pomogne uspešna ofanzivna dejstva Azerbejdžana i nametne se kao ključni partner Moskve, a Rusija je uspela da na teritoriji ove države rasporedi svoje posmatračke snage i proširi uticaj na terenu, ne ulazeći u otvoreni sukob u jednoj međunarodnopravno delikatnoj situaciji. Gubitnici su ovoga puta prvenstveno jermenski žitelji sporne oblasti Nagornog Karabaha, nad čijim je velikim delovima Baku povratio kontrolu i koji su se, posle ratnih stradanja, našli izloženi osvetničkoj i brutalnoj azerbejdžanskoj rekonkvisti. Nije zanemarljiva ni činjenica da se Putin i Erdogan, dva jaka lidera, uzajamno uvažavaju i održavaju stalni kontakt. U Turskoj kažu da Erdogan jedino kad razgovara sa Putinom vodi beleške.

  • Šta je to evropski islam i da li i tu dominiraju ideološke konstrukcije poput ideje multikulturalizma, sa jedne i straha od islama sa druge strane? Gde je istina o “evroislamu” danas?

Termin „evroislam“ skovao je poznati nemački islamolog sirijskog porekla, univerzitetski profesor Basam Tibi, ali je kasnije, pod pritiskom činjenica života, odustao od ideje i očekivanja da bi muslimani koji žive u Evropi usvajanjem seta evropskih vrednosti masovno mogli stvoriti i interiorizovati takav obrazac odnosa prema svojoj veri i njenim socijalnim implikacijama, koji bi im omogućio skladnu integraciju u većinski neislamsko, hrišćansko i sekularno okruženje. Na kraju je rezignirano konstatovao da je i on, premda dugogodišnji ugledni tibingenški profesor, ostao samo „Sirijac sa nemačkim pasošem“. U poslednje vreme francuski predsednik Makron čini novi pokušaj uobličavanja „evroislama“, odnosno svojevrsnog „frankoislama“, uvođenjem namenskih, dirigovanih zakonskih normi kojima bi naveo francuske muslimane da budu više Francuzi, a manje muslimani, ali je uspeh ove njegove iznuđene inicijative više nego neizvestan. Multikulturalnost evropskih društava je njihovo realno stanje, dok je projekat ideološkog multikulturalizma propao, kako su pre nekoliko godina otvoreno konstativali nemačka kancelarka Angela Merkel i bivši britanski premijer Dejvid Kameron.

  • Hantington je svoju tezu o sukobu civilizacija bazirao na sukobima u Bosni devedesetih, koju je ilustrovao time da su pravoslavne Srbe pomagali Rusi, muslimane islamske zemlje, a katolike Hrvate katolički zapad. No tu zanemaruje „sitnicu“ – Amerika je protestantska i bila je na strani muslimana i u Bosni i u ratu na Kosovu 1999. Osim toga prisustvo islamista na prostoru Bosne devedesetih je bilo u organizaciji zapadnih službi. Kako vidite ulogu Amerike u islamskom svetu?

Uloga Amerike u zbivanjima širom islamskog sveta već odavno je licemerna i negativna. Zvanični Vašington, bez obzira na promene administracija, suštinski ne razume islamski svet, iako je o njemu činjenično uglavnom dobro informisan. Zvanični američki pristup događajima i procesima u tom svetu zadovoljava se operativnim i obaveštajnim podacima kako bi zbivanja u njemu instrumentalizovao na način za koji se smatra da (kratkoročno) odgovara nacionalnom interesu SAD. Otuda i nestalnost i zaokreti u odnosu prema političkim akterima u muslimanskim zemljama i prividno nelogični savezi i neprincipijelne podrške krajnje sumnjivim „partnerima“, pa čak i teroristima. Veliki nered i stalna nestabilnost na Bliskom i Srednjem istoku, iako imaju i jaka unutarmuslimanska ishodišta, velikim delom su posledice grubog vanregionalnog mešanja i politika zapadnih država prema i u ovim regionima, naročito od utvrđivanja postojanja ogromnih energetskih resursa u tom nerazvijenom delu sveta. A što se tiče američke i, u širem smislu zapadne podrške muslimanskim Bošnjacima i Albancima protiv hrišćanskih Srba, takvo pozicioniranje nema nikakve veze sa religijskom pripadnošću odabranih štićenika, već je bilo diktirano potrebom da se slomi „poslednji komunistički bastion“ na Balkanu, obuzda ono što je prikazivano kao „velikosrpski nacionalizam“, a zapravo je bila neposlušnost i nespremnost da se, zarad ostvarivanja tuđih političkih projekcija, do kraja žrtvuju sopstveni vitalni nacionalni interesi i, kad je o naročito o SAD reč, želja da se kroz podršku balkanskim muslimanima demonstrativno kompenzuju satiranja njihove braće po Alahu u geopolitički zanimljivijim delovima islamskog sveta.

  • Smatrate li da smo na ivici nestanka civilizacije koju poznajemo. Klasični moralni pojmovi su uništeni, čovek nije više misleće kreativno biće, nego roba, ukupan sistem vrednosti uramljen u okvir zapadnoevropske civilizacije ne postoji, a godinama traju krstaški ratovi “slobodnog sveta” i “islama”?

Sve što ste pobrojali obeležava savremeni, produženi trenutak čovečanstva. Reč je o simptomima koji ukazuju na dugotrajnu i ozbiljnu metamorfozu koju kao krizu doživljavaju i krizom nazivaju privrženici temeljnih tradicionalnih vrednosti i kardinalnih vrlina, na kojima je do sada počivala civilizacija našeg aksijalnog doba. Iako se i sam ubrajam među takve, uslovno rečeno, konzervativce, što je uostalom primereno i mojim godinama, smatram da se ne smemo predati nekakvom ontološkom pesimizmu i defetizmu i uočenu sveopštu degradaciju, koju je doneo jedan određeni, nametljivi i lukavo nametani model globalizacije lišene istinske univerzalnosti, fatalistički proglasiti krajem našeg sveta. Ništa još nije gotovo. U raznim vidovima jačaju otpori nakaradnoj, obezduhovljenoj i dehumanizovanoj paradigmi bezlične i otuđene moći koja steže i guši planetu i čoveka. Važno je shvatiti i prihvatiti da su razvoj i promene neminovni, ali bez prekoračenja one odsudne granice iza koje prestaju predeli celovite ljudskosti i bogate raznolikosti sveta. Valja pronaći nove puteve obnavljanja iskonske punoće Logosa.

  • U Evropi, od početka 2000-tih do danas, tzv. „Islamska država“ izvela je više desetina terorističkih napada, gde je ubijeno mnogo nevinih ljudi, a više hiljada je ranjeno. Od tada do danas, svi se i dalje bave posledicama, a ne uzrocima ove pošasti?

Posledice, pogotovo one neposredne, šokantne su i vidljive, a dublji razlozi i koreni fenomena islamističkog radikalizma, ekstremizma i terorizma iziskuju svestrana i produbljena istraživanja. Za njihovu je uspešnost, pored oslobođenosti od tereta ideoloških predrasuda i kretanja linijom manjeg otpora, odnosno pridržavanja bilo kakve „političke korektnosti“ i tendenciozne selektivnosti, potrebno mnogo znanja i rada, a i vremena. A svi bi da se do rezultata dođe što brže. Kad je o evropskim društvima reč, nužna je i odvažnost da se sagleda sopstveni lik u ogledalu izopačenog terorističkog izazova. Britanski politikolog S.Sajid je u svojoj lucidnoj studiji Fundamentalni strah.Evopocentrizam i pojava islamizma (2003) ukazao na to da zapadnjački strah od islamizma, uključujući i njegove terorističke manifestacije, proizlazi iz poljuljanosti samopouzdanja i krize smisla postojanja u društvima koja su sebe (pre)dugo smatrala u svakom pogledu superiornim i neprikosnovenim.

  • U Vašoj knjizi “Islam dogma i život” pišete da terorizam nije specifično islamski fenomen, te da se on po organizaciji i formi u mnogo čemu ugledao na neke zapadne i dalekoistočne uzore?

Već duže vreme u svetu je najrasprostranjeniji i najaktivniji islamistički terorizam, pa se počeo izjednačavati sa terorizmom uopšte. Međutim, i prosečno obaveštenom čoveku poznato je da su evropska društva decenijama bila zapljuskivana i potresana terorističkim talasima različitih ideoloških provenijencija, od radikalno i anarhistički levih do ultraški desnih. U zemljama kao što su Italija, Nemačka, Irska, Baskija, Turska…vođeni su pravi unutrašnji ratovi protiv terorizma. Terorizam nikako nije neki islamski specijalitet ili ekskluzivnost. Štaviše, muslimanski teroristi preuzmali su određena organizaciona iskustva i izvedbene metode svojih prethodnika na Zapadu i Dalekom istoku.

  • Da li je to taj Zapad, koji uporno radi na ubeđivanju Srba da se odreknu korena i istorije, i jesu li zapadne organizacije krive za ovaj nasilni prodor islama, “sadeći tikve sa đavolom”?

Ubeđivanje Srba da se odreknu istorijskih i kulturnih korena svog identiteta i da jedino tako mogu postati istinski građani savremenog sveta neprihvatljivo je i, naravno, licemerno, jer se istovremeno oni koji nas tako „dobronamerno“ savetuju ne odriču “svetih vrednosti” iz sopstvene prošlosti i svojih „osnivačkih mitova“. Međutim, postoji i nešto što ovom prilikom neću moći šire da elaboriram, a što me je u poslednjih godinu dana prilično zabrinulo. Naime, u sklopu hipertrofiranih i u svakom pogledu preteranih reagovanja na policijsko ubistvo jednog afroamerikanca ( odavno već ne smete reći „crnca“!) u SAD, pod sloganom „black lives matter“, širom zapadnog sveta počelo je histerično dovođenje u pitanje i krajnje neistorično, retroaktivno kriminalizovanje značajnih ličnosti iz vlastite istorije, štaviše onih kojima te savremene nacije i države u velikoj meri duguju svoje postojanje i blagostanje, jer su se, navodno, u svoje doba (koje nije bilo ovo naše!) rasistički ponašale. Njihovi spomenici se ruše i bacaju u podrume i na deponije… Znači, stvar nije samo u sračunatoj hipokriziji političkih elita prema Srbima i sličnim „primitivcima“, već o nekoj vrsti ideološkog ludila, spremnog da poništi sve tradicionalne predačke vrednosti zarad nekakve sumanute vizije iznivelisane zajedničke budućnosti bez svojstava. Pitanje je samo ko bi vladao takvom budućnošću. Neko sigurno bi. No to je suviše velika tema za moju pamet.

  • Postoji teza o podeli u islamskom svetu na tradicionalni islam i na radikalni islam u kome prednjače pokreti u čijem nastanku i razvitku su bile prisutne zapadne strukture moći. Da li je radikalni islam geopolitičko oruđe zapada u destabilizaciji islamskog sveta iznutra i njegove konfrontacije sa drugima od kojih ima koristi… recimo korišćenje islamista Al-kaide u Avganistanu u borbi protiv Rusa ili devedesetih u borbi protiv Srba na Balkanu?

Još jedno pitanje na koje uopšte nije lako odgovoriti, a pogotovo u jednom razgovoru kao što je to ovaj naš. Pre svega, među sledbenicima svih religija postoje oni koji se striktnije pridržavaju dogme i verskih propisa o ispravnom životu i onih kojima to mnogo manje znači. U svim verskim zajednicama možemo razlikovati radikalnije i liberalnije struje i pokrete. Tako je u islamu, s tim što kuransko učenje i iz njega izvedeno versko pravo, za razliku od hrišćanstva, do pojedinosti regulišu društveno ponašanje vernika. Islam poseduje visoku meru potencijala za socijalnu i političku radikalizaciju koja se oslanja neposredno na Kuran, šerijatske propise i na normativni obrazac Muhamedove verovesničke i državničke prakse, uključujući i nasilje u ime Alaha. Dakle, iako su zapadni činioci nastojali da radi ostvarivanja svojih interesa, uvek kad im se za to pružala prilika, beskrupulozno i bezosećajno instrumentalizuju pojedine muslimanske grupacije, pogrešno bi bilo fenomen savremene radikalizacije islama svoditi na taj egzogeni faktor, jer je on primarno endogenog porekla. Iz naglašene društvene dimenzije islama i idealne projekcije kuranske misije kao muslimanske svete dužnosti islamizovanja celog sveta kod nekih tumača političkog aktualizovanja islamskog učenja rodilo se pojednostavljeno i redukcionističko, tzv. “esencijalističko” sagledavanje kompleksnog i slojevitog islamskog fenomena kao džihadističkog monolita. Neupućenima ovakvo “odlučno” rezonovanje može delovati ubedljivije od (hipo)teza i uvida do kojih se strpljivo dolazi svestranim i interdisciplinarnim proučavanjem, s neposrednim osloncem na izvore islama i na realnost prošlosti i savremenosti islamskog sveta.

  • Koliko je islamska ideologija ili islamizam prisutan danas kod balkanskih muslimana, a pre svega u Sarajevu, Prištini i Tirani?

Teško je vršiti uopštavanja ovakve vrste bez egzaktnih podataka i potrebnih sociometrijskih ispitivanja. Ono što je sigurno jeste da je u ranije prilično sekularizovanim muslimanskim zajednicama na prostoru bivše Jugoslavije prosečno došlo do povećavanja udela religijskog elementa kao vrednosnog, identitetskog, kohezionog, orijentacionog i motivacionog faktora u ponašanju njihovih pripadnika. To, uostalom, važi i za katolike i pravoslavce posle prolaženja kroz traumatični period dezintegracije Jugoslavije, praćenog žestokim sukobima, ali u nešto manje izraženoj meri. Ima više razloga zbog čega je to tako, ali u njih ovde ne možemo ulaziti. Inače, ne verujem da je, bar za sada, stepen stvarnog poznavanja islama na najširem planu među muslimanima u Sarajevu i Prištini, a pogotovo Tirani, na nekom naročito zavidnom nivou. Ali, poznato je da znanje nije osnovna pretpostavka za verovanje i delovanje u skladu sa verovanjem.

  • Koliko politički ili ideološki islam poput onog iz islamske deklaracije Alije Izetbegovića ima uticaj na politiku muslimana u odnosima prema drugima, odnosno da li se dogodila reislamizacija muslimana koju je Izetbegović zagovarao i sprovodio tokom ratnih devedesetih?

Ako je autor “Islamske deklaracije” ma u čemu bio uspešan, a nije baš u mnogo čemu bio, onda je to, uslovno rečeno, ta “reislamizacija” bosanskohercegovačkih muslimana, odnosno Bošnjaka, o kojoj je govorio i bivši sarajevski reis-ul-ulema Mustafa Cerić. Iskoristivši vrednosni i ideološki vakuum, nastao padom komunizma, razbijanjem Jugoslavije i porastom nacionalizma kod svih jugoslovenskih naroda, Izetbegović i njegovi probuđeni mladomuslimanski saborci uspeli su nametnu islam kao temeljnu odrednicu bošnjačkog identiteta i pogleda na svet.

  • Formalno gledano, Srbima kako pravoslavnim hrišćanima, bliži su katolici od muslimana, ali su u BiH muslimani kulturološki bliži Srbima i svesniji su svojih korena i zajedničkog porekla. Da li je Srbima veća pretnja islamska netrpeljivost ili hrvatski šovinizam u BiH, a i šire?

Nezahvalno je upoređivati mržnje, premda Vaše pitanje dodiruje nešto o čemu sam pre izvesnog vremena počeo da razmišljam. Medicinskom terminologijom rečeno, nemaju sve netrpeljivosti prema Srbima istu etiologiju. Oni Hrvati, muslimani/Bošnjaci, Albanci, a bogme i Crnogorci, koji mrze Srbe, istorijski i sociopsihološki posmatrano, u korenu tog negativnog osećanja nemaju identičnu motivaciju, pa bi tim mržnjama valjalo analitički, ali i životno i pragmatično, pristupati i prema njihovim zarobljenicima se ophoditi na donekle diferenciran način. Inače, mada je to krajnje rizično procenjivati, moj je osećaj da su najopsesivnije, najtrajnije i najrazornije mržnje onih čiji (nacionalni) identitet temeljno počiva na negativnom određivanju prema drugome, a ne na nekim pozitivnim i autentičnim vlastitim vrednostima. Zato sam sklon da najopasnijima smatram hrvatsku i crnogorsku mržnju prema Srbima, s tim što je u crnogorskom slučaju po sredi shizoidno podvajanje unutar sopstvenog bića. Da ne bih bio pogrešno shvaćen, ovim što sam rekao nikako ne dovodim u pitanje postojanje crnogorske nacije kao političkog naroda, jer bi to bilo besmisleno, neprihvatljivo i suprotno svim mojim načelima i uverenjima. Ali, biti nacionalno Crnogorac ne mora, i ne bi smelo, nužno značiti i biti mrzitelj Srba i svega srpskog, od crkve do pisma i jezika. Ako se kao neizostavna komponenta crnogorstva pretpostavi antisrpstvo, što, srećom, kod mnogih Crnogoraca nije slučaj, ali kod nekih osvedočeno jeste, onda dolazi do ozbiljnih aberacija koje mute zdrav razum i navode na nečasna dela, nanoseći svima nemerljivu štetu. Bilo bi zanimljivo zasnovati uporedno izučavanje mržnji, neku vrstu „komparativne odijologije“, čiji bi osnivač ante litteram mogao biti, recimo, Ivo Andrić. Naši prostori su neiscrna retorta za takva istraživanja.

  • Da li je Turska okrenula leđa Prištini i Sarajevu ili da li barem više nisu u statusu miljenika kojima se sve toleriše?

Turska nikada neće “okrenuti leđa” muslimanskim zajednicama na Balkanu, jer su one trajna i pouzdana uporišta njenog uticaja u regionu koji se na Bosforu doživljava kao “izgubljena Rumelija”. Intenzitet, forme i sredstva podrške koji im Ankara pruža prilagođavaju se promenljivoj regionalnoj i široj međunarodnoj konjunkturi, ali se nikada suštinski ne dovode u pitanje.

  • Održivost Dejtona i mogućnost trećeg entiteta u BiH?

Premda se u poslednje vreme, a naročito posle Bajdenove pobede na predsedničkim izborima u SAD, umnožavaju i jačaju zahtevi za reviziju Dejtonskog sporazuma, ne verujem da će se uskoro stvoriti uslovi za njegovu promenu. Tri konstitutivna naroda u BiH ne mogu se o tome dogovoriti, a to je preduslov za bilo kakav legitimni novi aranžman. Osim toga, i najvažniji spoljni činioci su jasno podeljeni i čvrsto pozicionirani u vezi sa ovim pitanjem i ispoljavaju primetan oprez. Posmatrano na dugu stazu, ima osnova za pretpostavku da će se granice na bivšem jugoslovenskom prostoru verovatno menjati, možda i na nekoj međunarodnoj konferenciji širokog formata, ali je takva perspektiva još uvek veoma daleka i maglovita. Zasad, BiH će biti ili stvarno dejtonska ili je neće biti. Možda je snaga Dejtonskog sporazuma baš u tome što su njime podjednako nezadovoljni i u Sarajevu i u Banjaluci i u Mostaru, ali iz različitih razloga. A iskusni Henri Kisindžer je jednom prilikom konstatovao da su najčvršći sporazumi, odnosno kompromisi oni kojima su sve strane u sporu podjednako nezadovoljne, jer je nezamisliv neki kojim bi sve mogle biti podjednako zadovoljne.

  • Bili ste ambasador pri Svetoj Stolici i pri Malteškom viteškom redu i dobro poznajete vatikansku problematiku. Da li će Vatikan na kraju kanonizovati Stepinca za svetitelja, kakve bi to posledice imalo na odnose pravoslavlja i Rimokatoličanstva i kako bi u tom slučaju trebala da se postavi SPC?

Moguće je da kardinal Alojzije Stepinac jednom i bude kanonizovan, jer je njegova postulatura dovedena do samog kraja, tako da preostaje još samo papin potpis na odluci o proglašenju ovog kontroverznog blaženika stetiteljem. A vatikanska su vremena duga. Državni sekretar Svete Stolice kardinal Pjetro Parolin u Zagrebu je ne tako davno izjavio da kanonizacija blaženog Alojzija Stepinca čeka “Božije vreme, a to je i najbolje vreme”… Mali su izgledi da se papa Franja odluči na tajkorak, jer je svestan da bi time jaz između katolika i pravoslavnih bio dodatno produbljen, a njegov je čvrst načelni stav da pred teškim i višestrukim izazovima kojima je hrišćanstvo izloženo episkopi ne smeju donositi odluke koje dele, već samo one koje zbližavaju hrišćane. Uostalom, on je i predložio počivšem patrijarhu Irineju formiranje katoličko-pravoslavne komisije za zajedničko preispitivanje uloge zagrebačkog nadbiskupa Stepinca pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata, što je bio ekumenski iskorak bez presedana. U SPC se smatra da je kanonizovanje katoličkih duhovnih pastira suvereno pravo katoličke crkve, u koje niko nije vlastan da se meša, ali i da bi proglašenje svetim kardinala Stepinca bilo neprihvatljivo u istorijskom i moralnom pogledu, te da bi protivrečilo opštehrišćanskim vrednostima, preko čega se ne bi moglo ćutke preći.

  • Kulturno-duhovna baština SPC u Makedoniji i paralele sa Kosmetom?

U obama slučajevima na delu je kampanja rasrbljivanja srpske duhovne i kulturne baštine u sklopu projekta izgrađivanja kulturnog identiteta mladih nacionalnih formacija, od kojih je Makedonija međunarodno priznata, a „Kosovo“ samoproglašena država. Albanski falsifikatorski inženjering operiše neodrživim tezama da su naše svetinje na KiM gradili Albanci i da one leže na ruševinama ranijih katoličkih sakralnih objekata, a da su Nemanjići bili osvajači koji su docnije nametnuli pravoslavlje i srpsko nacionalno ime prostoru KiM. Makedonci, pak, uz sistematsko zanemarivanje i prepuštanje zubu vremena, kako sakralnih tako i profanih belega srpskog prisustva na tlu svoje sadašnje države, imaju tendenciju i da preimenovanjem ličnosti iz srpske prošlosti unazad projektuju „argumente“ za istorijsku utemeljenost zahteva da Makedonska pravoslavna crkva dobije autokefalnost. I u jednom i u drugom slučaju pravoslavno srpsko kulturno i duhovno nasleđe je izloženo neprihvatljivim posezanjima i mora se zaštititi na sve primerene načine. Najava da bi SPC i država Srbija mogli obrazovati zajednički specijalistički tim za koordinaciju staranja o srpskom kulturnom nasleđu na svim teritorijama na kojima Srbi žive upućuje na optimizam.

  • Mogu li Albanci da prisvoje srpske kulturno istorijske spomenike, vidimo da na tome rade, napravili su film, imaju lobi koji se time bavi u zapadnim zemljama?

Oni mogu da ih „prisvoje“, što sistematski i čine, ali ne i da ih učine svojim, albanskim, odnosno „kosovarskim“. I lopov krađom „prisvaja“ ono što mu ne pripada, ali često biva uhvaćen u krađi, neretko i posle dužeg vremena. Ukradeno nikada ne može legalno postati vlasništvo lopova, ali je neophodno dokazati da je lopov. To je zadatak naše nauke, medija, kulturnih poslenika i diplomatije. Na primer, nedavno objavljene dve temeljne i opsežne monografije pokojnog velikog znalca Marka Popovića o Crkvi Svetog Nikole i tvrđavi u Novom Brdu predstavljaju neoborive dokaze u našoj parnici protiv albanskih krivotvoritelja. Setimo se samo kakvu je paniku i histerične reakcije u Prištini izazvala fotografija iz naše misije pri EU, gde se vidi da na stoliću pored kojeg sede predsednik Srbije Aleksandar Vučić i komesar zasusedsku politiku i proširenje Oliver Verheji stoji reprezentativna monografija na engleskom jeziku „Hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije“. To je pravi način obesnaživanja krivotvorenja i krađe. No, i pored toga, neki će uvek poverovati u ono u šta žele ili imaju interes da poveruju. Tu se malo šta može učiniti.

  • Osnovali ste legat koji nosi naziv „Adligat“, koji ima za cilj očuvanje srpske kulture. Pored ove veoma važne uloge, koji je još cilj legata koji ste osnovali?

Nisam ja osnovao nikakav legat, već sam udruženju „Adligat“ poklonio, kao legat, veliki deo lične biblioteke i drugih predmeta. „Adligat“ je bibliotečki termin koji označava više knjiga ukoričenih u iste korice, a taj naziv odabran je za udruženje građana za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju koje je osnovala grupa od 53 intelektualca radi unapređivanje kulture u Srbiji. U okviru „Adligata“ deluju „Muzej knjige i putovanja“ i „Muzej srpske književnosti“. Reč je o privatnoj inicijativi čiji je izvorni nosilac porodica Lazić, odavno nadahnuta knjigoljubljem, na čelu sa inventivnim i neumornim Viktorom Lazićem, oko koje su se, kao proširena porodica, okupili entuzijasti različitih stručnih profila, a objedinjeni željom da ne budu samo potrošači, već i stvaraoci i čuvari autentičnih kulturnih vrednosti. Srećan sam što će moje decenijama prikupljane knjige u „Adligatu“ biti dostupne zainteresovanima.

  • I za kraj ovog razgovora, poštovani profesore, moram da Vas pitam kako provodite vreme ove nametnute „nove normalnosti“ i globalne pandemije? Pišete li nešto i možemo li uskoro očekivati neku novu knjigu?

U uslovima ograničenja nametnutih svima trudim se, onoliko koliko je to najviše moguće, da ova produžena vanredna situacija što manje utiče na ono što je čoveku u životu najbitnije i da me u obavljanju poslova ne poremete više nego što je neminovno. Naravno, ponešto i pišem, ali prvenstveno nastojim da pročitam što više onoga što su drugi napisali, a ja do sada propustio da pročitam. Tokom ove i prethodne godine bio sam, inače, posebno zauzet radom u nezavisnoj Međunarodnoj komisiji za utvrđivanje stradanja Srba u Sarajevu od 1992. do 1995. godine, koju je formirala Vlada Republike Srpske, a čiji će „Izveštaj“, na više od 1200 strana, ubrzo biti učinjen dostupnim javnosti. Uskoro bi trebalo i da se pojavi knjiga mojih sabranih ogleda o Turskoj… U penziji sam, ali srećom ne i u „mirovini“.

Intervju Darka Tanaskovića za Vidovdan

Redakcija Vidovdana