STRUČNJAK OBJASNIO: Ko bira patrijarha? Strane službe ili Sveti arhijerejski Sabor?

0
140

„Priče da se poglavar neke pravoslavne crkve bira od strane vladara su stare skoro koliko i sama Crkva. Želim da napravim osvrt na dešavanja u biranju poglavara Srpske Pravoslavne Crkve u poslednje tri decenije, a naročito na biranje budućeg patrijarha za koga kažu da mora da bude po volji predsednika Aleksandra Vučića“, navodi verski i politički analitičar Predrag Đokić.
Njegovu kolumnu prenosimo u celosti.

Izbor patrijarha se vrši na Svetom arhijerejskom Saboru apostolskim žrebom. Svaki episkop ima pravo da bude kandidat ako je na čelu eparhije pet i više godina. Prema Ustavu SPC rok za izbor patrijarha je 90 dana, ali zbog epidemiološke situacije sada postoji mogućnost pomeranja roka. Neki mediji licitiraju sa januarom 2021., ali govore i o maju 2021. mesecu koji bi po njima najviše odgovarao da bi se konačno završila priča o Kosovu i Metohiji i da bi to odgovaralo predsedniku da SPC bude obezglavljena.
Mogućnost izbora za patrijarha dobijaju trojica episkopa koji su imali najviše glasova. Imena se stavljaju u koverte, a one u Sveto Pismo. Kovertu vadi i otvara monah koga Sveti arhijerejski Sabor odredi. Ovde počinje mistifikacija celog procesa i počinju priče o nameštanju izbora patrijarha. Da li je jedan kandidat stavljen u sve tri koverte ili stvarno svaka koverta sadrži po jednog kandidata? Da li je taj neko ko je izabran, izabran voljom nekog čoveka ili voljom Duha Svetoga?
Tri decenije se govori kako se nameštaju koverte, izbori za patrijarha. Kako DB, BIA, VBA utiču na izbor ucenom episkopa, ali na kraju se uvek ispostavi da se izabere neko za koga se najmanje očekivalo. Međutim, to ne smeta teoretičarima zavere da i dalje govore o nameštanju izbora.
Patrijarh Pavle je izabran kao kandidat sa najmanjom šansom, istorija je pokazala da je njegov izbor bio najbolji za vreme u kome je on bio. Izbor patrijarha Irineja, predstavlja još jedan izbor najmanje izglednog kandidata, koji je takođe svojom mudrošću vodio SPC prema zahtevima vremena, razumeći u kakvom okruženju se nalazi Srbija, kakve su sve pretnje i šta se sve mora uraditi. Međutim, njegov izbor nije zadovoljavao određene krugove koji nisu prestali da ga blate tokom svog stolovanja ne tronu Sv Save. Zanimljivo je da se o patrijarhu Irineju govori kao o Vučićevom, a zaboravlja se da je on bio i patrijarh za vreme predsednika Borisa Tadića i to dve godine. Čiji je onda bio?

Još iste večeri kada se patrijarhu Irineju pogoršalo zdravstveno stanje počelo se sa licitacijama od strane pojedinih medija, ali uz obavezno naglašavanje kako je njegovo rukovođenje SPC bilo veoma loše. Zamera mu se saradnja sa predsednikom Vučićem i to što je rekao za njega da se beskompromisno bori za Kosovo kao lav, kao i da je patrijarh nemilosrdno praznio kasu za crkvu, ali to je samo početak. Najviše mu se zamera zašto nije pokrenuo pobunu, bunt protiv vlasti u Srbiji. Zanimljivo je da o ovome govore najviše oni koji kažu da je Srbija sekularna država i da crkva ne sme da se meša u državna pitanja. Iznose se veoma teške optužbe, jer i pored sve hajke koja se 8 godina vodi da će predsednik Vučić priznati Kosovo i Metohiju to se još nije desilo, a patrijarh je svojim zalaganjem i borbom uspeo da ispuni obećanje o završetku izgradnje Hrama Sv. Save, samo što to nije jedino njegovo delo, ima ih još puno, koja se radi politikanstva rado prećutkuju, a prikazuju kao pražnjenje kase. U svim državama sveta postoji saradnja duhovnih poglavara sa svetovnim vlastima. Nije patrijarh duhovni poglavar opozicije ili vlasti, već verujućeg naroda.

Određeni mediji, tzv građanska elita i još po neki koje ne znam gde da svrstam, pokušavaju da nametnu ko bi po njima bio najbojli kandidat za patrijarha i počinju od episkopa diseldorfskog Grigorija za koga kažu da bi veliki broj građana želeo da ga vidi na tronu Sv Save i predstavljaju ga kao modernog, ali i obavezno i kao oponenta Vučićeve politike, ne navodeći protiv čega se tačno episkop bori. Mada se ne propušta prilika da se kaže da je Grigorije završio u Nemačkoj zbog nekakve neposlušnosti. Kada se uprazni neka eparhija, normalno je da dođe do rotacije među episkopima, ali očigledno da više prija da se sve skandalozno prikazuje i opet pripisuje predsedniku Aleksandru Vučiću da je on premestio episkopa Grigorija u Nemačku. Ne znam kako, jer se o tome odlučuje na Svetom arhijerejskom Saboru, gde većina episkopa treba da glasa. U prvi plan se stavlja i episkop Joanikije koji se uzima kao drugi kandidat. Osoba koja bi trebalo da pokrene neki bunt protiv predsednika Vučića i da oslobodi Srbiju kao što je to blaženopočivši mitropolit Amfilohije uradio u Crnoj gori. Pri tom, politička situacija u Crnoj Gori je još uvek nestabilna, a vreme će pokazati šta će se stvarno izdešavati. Porediti predsednika Mila Đukanovića koji je otvoreno ustao protiv SPC u Crnoj Gori, hteo da preotme svetinje i ozbiljno se posvetio ukidanju srpskog identiteta, sa predsednikom Aleksandrom Vučićem je krajnje neumesno i zlonamerno. Sa ovakvim željama koje ima građanska elita i pojedini mediji, kao da se opet vraćamo na period nekog komunizma i njihovih pokušaja, gde će tamo neko odlučiti ko će da postane patrijarh. U suprotnom ako se ne desi kako su oni zamislili, taj neki drugi neće biti pravi patrijarh, već Vučićeva marioneta. Onda se sa sa pravom može postaviti pitanje da li su i oni koje predlažu njihove marionete izabrane od nekih medija sa sumnjivim vlasničkim kapitalom i uplivom stranih službi?
Ad: 7s

Oni koji presuđuju i usuđuju se da govore ko može da bude, a ko ne može da bude patrijarh imaju i listu nepoželjnih kandidata i njih svrstavaju u omiljene episkope predsednika Vučića, a to su episkop bački Irinej, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije i episkop šumadijski Jovan koje prikazuju u negativnom svetlu. Episkope koji bi isključivo radili po naređenju.

Jasno je šta se ovim želi postići, a to je razdor u samoj SPC, ali i narodu. Namerno se crkva predstavlja samo kao neka organizacaja i zanemaruje šta je Crkva i kako ona funkcioniše više od dve hiljade godina. Da je to živ organizam, dinamičan, a ne umrtvljen, jer crkva neprestano dejstvuje u vremenu i menja se, vodeći računa da se ne promeni suština, a ona je zašto postoji Crkva i odnosi se na spasenje čoveka. Crkva je uvek pomagala i pomagaće u svim vremenima, kao što se i SPC izborila da očuva srpski identitet i jedinstvo Srba u najtežim vremenima. Lako je uneti smutnju, kao što se danas radi sa ovim licitacijama.

U Simbolu vere lepo piše: Verujem u jednu sabornu i apostolsku Crkvu! Odluke koje crkva donosi su saborne, ili u prevodu dogovor episkopa da se nešto treba uraditi, sprovesti, na dobrobit celog naroda, a ne tamo neko odmeravanje snaga i takmičenje. Sasvim je normalno da postoji razmena mišljenja, čak i neslaganje, jer crkvu ne čini jednoumlje, ali bitno je da na kraju bude zajednička odluka kojom se iskazuje jedinstvo.

SPC i novog patrijarha čekaju veliki izazovi u vremenu koje dolazi, ali najviše u pogledu polarizacije društva, gde jedna strana koja sebe smatra

Republika