Knjiga Zrno rata Dragana Vujičića

0
1128

Knjiga Zrno rata Dragana Vujičića novinara Novosti pojavila se u ponedeljak 16 novembra a najavljena je na Peščaniku Nataše Kandić 30.10 pod imenom Revizionistička čitanka Ministarstva odbrane u sklopu napada na Miroslava Toholja urednika Izdavačke kuće Odbrane i njegove selekcije knjiga, publikacija i tema koje ovaj Izdavač objavljuje.

Autor je kaže zatečen da je knjiga koju nije imao u rukama prvo zalutala u Peščanik gde je ocenjena kao revizionistička.

Inače Zrnu rata je sabrano 50 životnih priča ljudi koji su pre 20 godina u iniformi branili svoju zemlju od NATO agresije. Knjigu je uredila Snežana Đokić i može da se kupi u knjižari Odbrane Vase Čarapića 24 u Beogradu ili naruči preko sajta Odbrane.

Priču koja sledi objavljujemo uz dozvolu autora.

 

MERI VOLŠ IRSKA HUMANITARKA I PISAC KOJA JE 10 GODINA RADILA U JUŽNOJ POKRAJINI

NA KOSOVU GENOCID I NAD BOGOM

Glosa Kamen iz sela Devet Jugovića u Irskoj čeka povratak Srba

Glosa Knjiga“Skriveni genocid“ koštala me posla

Glosa Nemci su vas i ovom ratu“obeležavali“

-POSLE 10 godina rada u međunarodnim inistitucijama na KiM tvrdim da je Kosovo u rukama albanskih i međunarodih kriminalaca.Pod „šlemom“ UN i EU od 1999.nad Srbima Kosova je počinjen veliki zločin koji su predvodili teroristi OVK dok ih KFOR i UMNIK štitio-ovako govori Meri Volš, stručnjak za razvoj UN koja je od novembra 1999 punu deceniju radila za programe UN i EU.

Irkinja je u Peć došla novembra 1999. kao volonter Irske NVO. Već od sledeće godine postaje nosilac projekata finanisiranih od strane UN i EU. Tokom rada na KiM „zasmetala“je kolegama 2.000 pošto je inisitirala da makar i simbolična pomoć ide i u srpske sredine. „Višak“u osoblju EU i UN je postala 2009. kada se posumnjalo i da stoji iza knjige „Skriveni genocid na Kosovu protiv Boga i humanosti“ koju je potpisala Isult Henri. Knjiga sastavljena od 12 strašnih priča o genocidu nad Srbima, Hrvatima i ostalim na Kosovu od juna 1999. pa do 2006. objavljena je na engleskom jeziku u Vašingtonu i vrlo brzo se na Kosovu saznalo ko je pravi autor.

-Knjigu sam objavila pod pseudonimom i „nije mi pomogla“ u karijeri-otkriva ona. Od 2009. uprkos stručnosti i velikog iskustva ne mogu da dobijem posao u međunarodnim organizacijama pa ni u Komesarijatu za izbeglice. Usudila sam se da pišem šta se zaista događalo i događa na Kosovu ali nije mi žao.

Volšova govori da je ideju da napiše istinu o stradanju Srba dobila 2006. pošto je u Pećkoj patrijaršiji, u Knjizi uspomena iz svetinje pročitala zapis koji je prethodno ostavio francuski oficir:

„Hrišćani su napustili Boga iako Bog nije napustio njih. Ovo sveto mesto je večno svedočanstvo o Božijoj velični. MI stranci imali smo moralnu obavezu prema ovom svetu, prema ovoj svetoj crkvi usred zla jer su patnje hrišćana ovde nepodnošljive u neprihvatljive. Mi smo počinili ovde na Kosovu zločin protiv Boga i čovečanosti“!

-Tada sam shvatila da nisam jedina od Evropljana koja vidi strašnu istinu. Setila sam se priče iz Orahovca kako su Nemački vojnici KFOR pre odlaska kući dolazili u domove Srba da se izvinu jer nisu imali naređenje da ih štite. „Sinula“ mi je rečenica mog regionalnog administratora UNMIK iz 2001. da je „međunarodna zajednica na KiM u stvari potcenila ustrajnost Srba da ostanu na svojim ognjištima“.

Meri dalje svedoči da je knjigu „koja ju je skupo koštala“, lično doživela obilazeći srpske sredine. Veli, ako napisano ima neku poruku onda je to da se događanja na Kosovu mogu ponoviti i u ostatku Evrope i sveta. Posle svega što je urađeno Srbima na KiM, svaka nacija na svakoj tački zemljaske kugle može da strepi. Dovoljno je da se udruže propaganda i međunarodni kriminalci sa lokalnim teroristima-tvrdi ona.

Irkinja se seća kako je u Peć stigla novembra 1999. Odmah joj je bilo čudno što su njoj i kolegama Albanski prevodioci savetovali da saginju glave u autima dok prolaze srpskim selima. Svetovano im je da Srbe nikako ne gledaju u oči!?Posle nekog vremena, veli, otišla je do štaba Italijanskog KFOR i izmolila ih je da je prevezu do srpske enklave u Goraždevcu.

-PO dolasku u selo, shvatila da ti ljudi žive u Konc logoru i da je to javna tajna. Srbi su mi ispričali da su pod stalnom vatrom OVK iz susednih Albanskih sela i da KFOF i UNMIK ne mare mnogo. A, pošto se pročulo da sam posetila Srbe u Goraždevcu u moju kancelariju je došao lokalni komandant OVK sa pištoljem i granatom. Nije me uplašio.

Priča Irkinja i da je zbog ideje da se obnovi Kulturni centar u srpskoj sredini jednog dana kod nje u Peć stigao ceo naoružani štab terorista OVK. Ponovo uzalud. Kada je u leto 2000 uspela da dobije sredstva od svoje NVO i da od majke Favronije iz Pećke patrijaršije kupi dve krave za najsiromašniju porodicu u Goraždevcu morala je da dostavlja deset puta više papira i priznanica nego što se „pravdala“ pomoć koja je išla za Albance.

Govori i da je oktobra 2000. dobila posao menadžera programa u misiji Agencije EU za razvoj. Taj posao joj je omogućio da putuje širom pokrajine i da zabeleži neke od najverovatnijih priča o stradanju naših sunarodnika.

-Kada me neko pita o danima službe na Kosovu prvo se setim Julke Radonjić iz sela Devet Jugovića kraj Prištine. To je zato jer sam kamen iz njene bašte donela ovde sa sobom u Irsku i vratiću ga na Kosovo onda kada se Srbi vrate u Devet Jugovića. Taj kamen je poseban. Nekako je crven, tvrd, žilav, baš kao štu su kosovski Srbi-priča Irkinja.

Meri je u srpsko selo koje pre rata imalo 1.200 stanovnik došla 2.000 čuvši da je Britanski policajac ugradio alarme na srpske kuće da zvone u međunarodnu policijsku stanicu kada teroristi noću „otvore“ vatru. Tada je prvi put srela Julku i njenog sina Radoša.

-Džabe su tu alarmi zvonili svaku noć, teror nije prestajao. Julkin sin je ranjen kroz prozor u kičmu oktobra 2001. i lečen je Kragujevcu. Julka je ostala poslednja u selu jer nije htela da napusti muževljev grob. Kada sam došla da je vidim, marta 2005. molila me je da je vozim u Kragujevac jer četiri godine nije videla nepokretnog Radoša. Vratila sam se posle sedam dana po Julku i čula da je umrla kod sinove postelje. Kamen je sećanje na nju…

Zapis Volšove iz sela Mušnikovo u Župi iz 2.000 i danas zvuči neverovatno. Dokumentuju ga fotografije koje je heroina iz Dablina napravila uprkos tome što su nemački vojnici dizali oružje na nju.

-Pred kraje novembra došla sam u selo čuvši da je prethodnog dana granatirana srpska crkva i da je ulaz potuno uništen. Prolazeći kroz sela u Župi-Sredsku, Drajiće, Potkaljaju u okolini Prizrena videla sam da su srpske kuće označene žutim krstovima i osmotrivši Nemačke vojnike koji su bili zaduženi za bezbednost tog dela Kosova, javila mi se asocijacija na Drugi svetski rat.Slikala sam srpske kuće koje su za razliku od Albanskih bile obeležene. Usledio je neprijatan dijalog sa nemačkim oficirim koji je tražio da mu dam filmove ali sam pobegla od nemačke patrole u crkvu. Nisu me sledili..

Volšova dodaje da joj je docnije nemački oficir objašnjavao kako su krstovi na kućama u stvari znače da su one pregledane i da nema oružja u njima. Kaže, da tim u domovima u stvari nije bilo muškaraca već samo bake. Navodi i da su Albanci nepogrešivo iz raketnih bacača pogađali obeležene kuće sa sigurne distance…

Svoje zapise sa Kosova Volšova je počela Dnevnikom Miomira Stojanovića učitelja iz Cernice u Kosovskom Pomoravlju. Čovek je pisao šta se događa u selu od 9. jula 1999. kada su Amerikanci došli da štite Srbe od komišija pa sve do avgusta 2003. kada je Momir ubijen u centru svog sela. Za četiri godine koliko su ih Amerikanci štitili prema Momirovom dnevniku ne postoji srpska kuća na koju nije pucano. Učitelj je beležio i kako gori crkva kako i ko napušta selo, koga sahranjuju. Kuća Milorada Simića do učiteljove smrti napadnuta je 27 puta sa 104 granate…

Kada je Momir izrešetan u po bela dana od strane terorista OVK u centru sela, Američki pripadnici KFOR nisu dali srpskoj lekarskoj ekipi pratnju da pokušaju da ga voze u bolnicu…

antr. Strava Uroševca

U SVEDOČENjIMA Meri Volš nalazi se i priča nastala na osnovu njenih intervjua sa Srbima iz Uroševca. Zapis je napravila u Kolektivnom centru Bujanovca gde su završili najsiromašniji uroševljani koji nisu imali kako da beže pošto su došli Amerikanci.

-U Uroševcu su preživeli samo oni Srbi koji su na vreme 16. juna ušli u razapetu bodljikavu žicu OVK u centru grada. Sa druge strane ograde četiri dana su ih „nišanili“teroristi ali od KFOR nisu smeli da pucaju. Hiljade ljudi nisu imali VC. Po jezivoj vrućini bili su bez vode sve dok ih američki kamioni nisu odvezli do Srbije. Oni koji su ostali van žice su ubijeni-govori Velš.

U svedočenju iz Uroševca zapisane su i reči Albanskog direktora srednje škole. Naime, kada su petoro srpskih nastavnika iz školskog centra u Uroševcu ponovo 2.000 došle ovaj grad da fotokopiraju dnevnike i diplome za prooterane srpske đake u kancelariju direktora banuli su teroristi OVK i oteli dvojicu srpskih nastavnika.

-Ne mogu vam reći ko su oni. Znam da Srbi mogu da me zbog toga ubiju ali ako kažem „moji“će ubiti i mene i sve članove moje porodice-rekao je direktor.

antr. TERORISTI POD ZAŠTITOM

-Još 2000. postalo mi je jasno da se na KiM u stvari vodi rat navodno raspuštenog OVK sa srpskim civilnim stanovništvom-kaže Meri. -KFOR i UNMIK su štitili samo teroriste. I da se vratim na reči mog Regionalnog administratora: Međunaordna zajednica je potcenila odlučnost Srba da ostane na ognjištima!

antr. DISKURS

VOLŠOVA je prisustvovala stotinama sastanaka službenika UN i EU na kojima je raspravljano o bezebednosti Srba. Veli da se uvek javljala za reč.

-Odgovarano mi je ciničnio da su žalbe na bezbednost pitanje“srpskog dikursa“a da Albanci imaju samo reči hvale za misiju-seća se ona. -Mnogo je međunarodnih karijera napravljeno ka Kosovu, mnogo novca su uzeli stranci. Francuski oficir iz Pećke patrijatršije je skroz u pravu: Stranci su na KiM počinili genocid i nad Bogom.