Sto godina od rođenja Jovana Soldatovića

0
74

Umetnik poznat po monumentalnim delima širom nekadašnjih jugoslovenskih prostora, ostavio je iza sebe pozamašnu umetničku zaostavštinu

Novi Sad – Pre 100 godina rođen je jedan od znamenitih srpskih vajara i začetnika moderne skulpture Jovan Soldatović. Sremac, rodom iz Čerevića, podario je Novom Sadu, u kome je proveo veliki deo svog života, neke od najprepoznatljivijih simbola ovog grada ‒ figure „Porodice” na keju (1971), „Razigranih konja” (1973) na sajmu, „Borbe jelena” (1965) na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Njegov novosadski „Đura Jakšić” (1982), u bronzanom mantilu i sa šeširom na glavi sedi u Dunavskom parku. Ista takva figura pesnika postoji i u beogradskoj Skadarliji, gde dočekuje neke nove boeme. U memorijalnom kompleksu Kragujevca, koščate figure starica, „Suđaje” (1979), drže novorođenče i određuju mu sudbinu. U spomen žrtvama fašizma Šajkaške oblasti posvetio je svoje izdužene figure ljudi u ataru Žablja, visine devet metara (1962). Jedan je od autora Spomen-parka „Sremski front” nedaleko od Šida…

Umetnik koji je poznat po svojim monumentalnim delima širom nekadašnjih jugoslovenskih prostora, ostavio je iza sebe pozamašnu umetničku zaostavštinu u vidu crteža, manjih galerijskih skulptura, reljefa… Jedan deo tog porodičnog fonda izložen je sada povodom stogodišnjice njegovog rođenja (26. novembra 1920), u holu Istorijskog muzeja Novog Sada, u saradnji sa Studijom „Soldatović”, i sinom vajara Srđanom Soldatovićem.

Po vokaciji lekar, ali i likovnjak, sa svojih 26 samostalnih izložbi u oblasti dizajna, kaže za „Politiku” da su u zaostavštini njegovog oca zatekli „dva kubna metra papira”. Trebalo je čitav život, kako navodi, da se sve to pregleda, u pokušaju da se spasu skice i crteži.

„Nekada je on bežao u grafiku, ali prvenstveno to su vajarski crteži na kovertima, na blokčićima, koji imaju neku dragocenu vrednost i za istoričare umetnosti, a verujem i za studente likovnosti, ili buduće vajare. Pretostavka je da se to mora sačuvati i to smo i uradili. Ovo jeste mesto gde to i treba učiniti. Moj otac je za sobom ostavio dnevničke zapise, dokumentaciju, isečke, kataloge i to je sortirano u albumima koji treba da se čuvaju u ovaj kući”, kaže autor izložbe „Iskre iz stvaralaštva Jovana Soldatovića”.

O tom nasleđu, otvorio je priču, kako je objasnio, praveći sažetke, grupišući motive i numerišući ih tako da svaki može da bude naknadno dopunjen, jer veruje da će se vremenom pojavljivati originalni crteži.

„Nevolja je što njegovi ispisnici, vršnjaci, verovatno dele sa njim neke druge prostore, ali pretpostavljam da će njihovi naslednici reagovati na ovo i da možemo napraviti jednu vrstu matične zbirke”, kaže mlađi Soldatović.

U Istorijskom arhivu Novog Sada smatraju izuzetnom čašću saradnju sa porodicom umetnika jer, kako navodi direktor ustanove Petar Đurđev, vajar čija se stogodišnjica rođenja obeležava ove godine, jeste jedan od otaca moderne skulpture nekadašnje Jugoslavije i jedan od najznačajnijih stvaralaca koji je živeo u „Srpskoj Atini”.

Jedan deo memoarske građe ostaće, po rečima direktora, u Arhivu i biće polazna tačka za istraživanje dela ovog vajara jer se pored značajnih nagrada i priznanja vide i njegovi lični, porodični momenti, sve ono što jeste uslovljavalo rad umetnika.

Izložba će moći da se poseti i onlajn, na sajtu Arhiva, a s obzirom na ograničena okupljanja u doba epidemije koja vlada, trajaće i u januaru, a moguće i posle toga. „Dakako su ljudima, pored borbe za zdravlje, potrebni i ovakvi sadržaji”, kaže Đurđev.

Za njega su Soldatovićevi radovi deo kolektivnog narativa, ali i ličnog, porodičnog sećanja na traumu iz Drugog svetskog rata, koju pamte i Novi Sad i Šajkaška, a koju je vajar uspeo da personifikuje u bronzi, kroz spomenik „Porodica” na novosadskom Keju žrtava racije.

Bio je angažovani umetnik koji je 1968, povodom Godine prava čoveka, pod pokroviteljstvom Uneska, postavio svoje skulpture na otvorenom prostoru Petrovaradinske tvrđave, gde je imao atelje. Izlaže „Ljudsku figuru sa mrtvim detetom” (1961), visoku deset metara, koja je kasnije, 2003. godine, dospela u stalnu postavku Muzeja savremene umetnosti grada Hirošime.

Na otvorenom prostoru stare tvrđave izlaže i 1972, preplavljujući je sa 72 lobanje od gipsa unutar kojih postavlja svetlo – „Dođe li rat, odoše ljudi”. Ovu instalaciju, donekle izmenjene, postavlja i u vreme NATO bombardovanja Jugoslavije, 14. aprila, na ruševinama novosadskog mosta koji je tada nosio naziv po maršalu Titu, podaci su iz bogate biografije umetnika koji nakon smrti 2005. u Novom Sadu počiva na groblju u rodnom Čereviću.

 

Politika