MITROPOLIT PORFIRIJE I SRPSKI CARSKI IDENTITET

0
201

“Bez Kosova naš narod nema budućnost, zato je vitalni interes crkve njegovo očuvanje.”

Mitropolit dr PORFIRIJE Perić

Bila je dovoljna samo ova rečenica da se aktiviraju znani i neznani mrzitelja srpske crkve, države i nacije i otpočne orkestrirana hajka na našeg Mitropolita Porfirija.

Neočekivano i nepojmljivo za svakog pristojnog čoveka, koji ima makar i trunku empatije i saosećanja, kao da su se otvorile adske ustave i pokuljale su poruge, klevete i najpodmuklije seirenje sa jezika i vrhova prstiju onih, koji ne razumeju i nikada neće razumeti Gospoda kada veli: “Sazidaću Crkvu svoju i vrata pakla neće je nadvladati“ (Mt.16,18). Zapljušlali su šamari i udarci po obrazu Crkve – Tela Hristovog, od strane onih, koji kao da se upinju da ponove i što bešnje urliknu poruge drevnih hristorugača: “Proreci nam, Hriste, ko te udari?“ (Mt.26,68).

Napadi na srpsku Crkvu traju već duže vreme. Počelo je to još daleko pre upokojenja Svjatjejšeg patrijarha Irineja i Visokopreosvećenog mitropolita Amfilohija, ali se sada usmerila na jednog od najistaknutijih, najobrazovanijih i najkrotkojih srpskih arhijereja – mitropolita Porfirija i to jedino i samo zato što je stameno na putu kojeg su se držala i pomenuta dvojica naših velikih pokojnika.

Nije njima glavna smetnja i zamerka što je Visokopreosvećeni gostovao i medotočno i mudro govorio na jednoj određenoj televiziji. To je samo povod, ali glavni razlog je upravo to što je on i tada i ranije jasno izložio, nepodeljeni i bezbroj puta artikulisani, stav naše Crkve o Kosovu i Metohiji i svim drugim aktuelnim pitanjima od presudne važnosti za očuvanje srpskog identiteta – tj. naše same biti, bez koje ne možemo ni postojati kao kršteni i civilizovan narod.

Da su ga pažljivo slušali i da su imali volje ili kapaciteta da ga razumeju, bez obzira na to što gaje netrpeljivost prema ovoj ili onoj televiziji ili prema ovoj ili onoj političkoj stranci ili političaru, otupio bi njihov drugosrbijanski fanatizam i zaslepljenost. Jer i sam Visokopreosvećeni Porfirije tada reče: “Fanatizam je, po sebi, zapravo, nesigurnost. Onaj koji je siguran u svoj identitet, u svoju veru pravoslavnu, koji je siguran u Hrista, on nema problem da skoči u najžešći oganj, potpuno svestan da neće sagoreti u tome.“ Zato je vladika Porfirije spreman i gotov da podnese njihovu žaoku, jer on nije nesiguran ni u Hrista ni u sopstveni identitet, niti u identitet Crkve, kojoj neodustajno i sa ljubavlju služi tolike godine.

S druge strane, mora biti da su pojedincima, kao milozvučna harmonija i angelski slavopoj zazvučale reči jednog (nominalno) srpskog reditelja, koji je istovremeno gostovao na jednoj drugoj televiziji i emisiji, koje se doživljavaju kao konkurentske onoj na kojoj smo mogli da gledamo vladiku Porfirija. Taj gospodin ne žali za Patrijarhom, ali žali za Mujom Nadarevićem i najpogrdnijim izrazima govori o pokojnom vladiki Amfilohiju, bez i trunke obzira i smisla za meru, u svojoj zaslepljenosti i autošovinističkoj mržnji. Izliva sav svoj gnoj na Crkvu, kojoj ne pripada, po sopstvenom priznanju i to baš tada – na TAJ dan i TOM prilikom! Njegovim istomišljenicima je to, zasigurno, imponovalo, ali ih je silno ražestila blaga i očinska, ali i kosovsko-zavetna reč mitropolita Porfirija u isto vreme, ali na konkurentskoj frekvenciji. Možda ih je to bljuvanje rediteljske žuči posebno obodrilo, okuražilo i dovelo i u ekstatično stanje? Kao da su se ponadali da će je, ipak, vrata pakla nadvladati i da će sada i oni, slično svojim ideološkim prethodnicima i očevima, malo zajahati Crkvu i popove i, ponovo, malo obezglavljivati ovaj raspeti ali hrabar narod?

Da su slušali šta Visokopreosvećeni govori, a da se nisu usredsredili isključivo na to gde on to govori – bilo bi im jasnije da Crkva nije Crkva onih koji gledaju ovu ili onu televiziju, onih koji glasaju za ove ili one ili onih koji uopšte i ne glasaju, koji pripadaju nekoj prvoj ili nekoj drugoj Srbiji… Čuli bi njegov lekoviti nauk, da Crkva ne može i nikada neće biti partijska, već saborna, jer

predmet njenog staranja nije pars, tj. neki delić društva, već društvo bogolikih ličnosti u svojoj sveobuhvatnosti i totalitetu. Zato Crkvu, naravno, zanima društvo i tiče je se politički život, ali ona nije i nikada neće participirati u njemu na partizanskim osnovama i neće deliti sopstveni narod po tim šavovima. Zato Crkva ne posmatra televizije kao konkurentske, naše ili njihove, već svedoči tamo i gde to može i gde se za to ukaže prilika, interesovanje i potreba ili gde je to umesno i smisleno. Zato je ona krov, pod koji su pozvani i prvi i drugi i naši i njihovi – svi, bez razlike i bez zadrške. Crkva nije pozvana da se opredeljuje i arbitrira u pitanjima dnevne politike. Nije prizvana ni da poništava ili zauzima mesto političkih stranaka, već da bude mesto sabranja, gde su takve podele irelevantne i bespredmetne.

Možda će naslednicima titoističkog bogoborstva trebati malo vremena da se priviknu na činjenicu da je Crkva pozvana i prizvana da svedoči, a ne da ćuti i da dozvoli da bude sabijena u portu i ograničena na vršenje obreda. Možda će im trebati još malo vremena da im neko dojavi da je Broz umro i da je njegov vakat davno prošao. Možda će tada razumeti i poruku Svetog Vladike Nikolaja, koji reče: “Vi prezrivo ćutite o Bogu; zato će kamenje progovoriti: A kad kamenje progovori, vi ćete hteti govoriti, ali nećete moći. Uzeće se od vas i daće se kamenju. I kamenje će biti ljudi, a vi kamenje.“ Crkva je, dakle, građevina u koju se ugrađuje živo kamenje (1.Petr.2,5), a ne servis za češanje ušiju onih koji bi na društvenim mrežama da biraju i smenjuju patrijarhe, iako Crkvu niti razumeju niti joj, suštinski, pripadaju.

Možda će se, jednom, sa stidom setiti svoje sadašnje pljuvačine na Crkvu i mitropolita Porfirija, čija služba je sasvim u duhu one latinske: Nomen est omen (ime je znak). Jer, ponavljamo, ako poslušamo šta čovek govori, a ne odbacimo ga samo zbog toga što to govori na mestu koje neko ne simpatiše, mi ćemo, zaista videti da je ovaj naš arhijerej po promislu Božijem, dobio ime po porfiri – po carskom identitetu. Jer je njegov, kao i priziv svakog arhijereja, sveštenoslužitelja ili mirjanina da posluži Bogu i Crkvi Njegovoj, u svom njenom porfirorodnom i carstvenom dostojanstvu i identitetu.

To je trebalo da čuju i razumeju neznaveni opadači i ružitelji Crkve u pastirskim rečima vladike Porfirija, jer jedino sabrani u Crkvi, a ne zakrvljeni, razdrobljeni i atomizirani po političkim ili medijskim linijama, mi ćemo biti dostoji našeg večnog priziva: “A vi ste rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti, narod zadobijen, da objavite vrline Onoga koji vas dozva iz tame na čudesnu svetlost svoju“ (1.Petr.2,9).

Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige