Tanasković: Dođe vreme da Mustafa Cerić brani tekovine Francuske revolucije

0
58
Photo by Thorsten technoman from Pexels

PASIONIRANI SARAJEVSKI SASTAVLJAČ OTVORENIH PISAMA SAD `UDARIO` NA EMANUELA MAKRONA

  • Zbog mera koje je preduzeo nakon odsecanja u Parizu glave nastavniku istorije, bivši reis je predsedniku Francuske napisao: «Vi kao osoba ne zaslužujete poštovanje zato što, svjesno ili ne svjesno, najavljujete kraj ere univerzalnih vrijednosti: liberté, égalité, fraternité (sloboda, jednakost, bratstvo) i nagovještavate početak ere esclavage, discrimination, fratricide (ropstvo, diskriminacija, bratoubojstvo). Još nije kasno da ozbiljno shvatite da to nije hod naprijed u budućnost Europe, već je to njen hod natrag u prošlost»
  • I da je, kojim slučajem, pisao o pokoljima u Ruandi, Cerić bi našao načina da, ako baš za tu tragediju ne optuži Srbe, povuče paralelu sa njihovim ratnim zločinima. U ovom slučaju, poslužio se montažom nekih odvratnih karikatura sa stranica lista Šarli Ebdo iz vremena rata u BiH, sa fotografijama iz perioda nacizma, bez logičkog smisla, ali sa jasnom poentom «o zajedničkom iskustvu Bosanaca i Jevreja u Europi u dvadesetom stoljeću»
  • Ako je Cerić stvarno želeo da francuski predsednik u ovom trenutku obrati pažnju na njegovu poslanicu, učinkovitije bi bilo da ju je ilustrovao nekim od potresnih snimaka odsečenih srpskih glava iz Vozuće, jer je ovome to sada, kad padaju francuske glave, stvarnosno bliže od idiotskih karikatura iz Šarli Ebdoa
  • Makronova islamofobija garantovano ne bi bila pojačana, jer mu Cerić u otvorenom pismu i onako ubedljivo objašnjava da počinioci takvih monstruoznih zlodela nisu (normalni) muslimani, već „otpadnici od islama“. A video bi nešto što se u Francuskoj nije želelo videti u vreme kad se događalo

Piše: Darko TANASKOVIĆ

UNIVERZALNE tekovine Francuske revolucije (1789) – Sloboda, jednakost, bratstvo – opasno su ugrožene. Gazi ih lično niko drugi do francuski predsednik Emanuel Makron. Ali, ne treba brinuti.

Na njihovom je braniku bivši sarajevski reis-ul-ulema Mustafa Cerić, pasionirani sastavljač otvorenih pisama raznim pogrešno orijentisanim ili moralno posrnulim ličnostima. Posle njegove stroge opomene Makron će sigurno shvatiti koliko je grešno zabludeo, trgnuti se i vratiti na pravi put kojim nepogrešivo korača mudri i čestiti alim Mustafa.

Cerić je do sada svojim otvorenim moralizatorskim poslanicama darovao mnoge adresate, npr. ruskog ambasadora u BiH, Ban Ki Muna, Bakira Izetbegovića, Ivicu Dačića, Aleksandra Vučića, Donalda Trampa… pa čak i sasvim beznačajnog potpisnika ovih redova, što se, bez obzira na pretežno uvredljiv ton i klevetničko gibećenje, ima smatrati posebnom privilegijom izabranih i blagonaklonošću onoga koji nikada ne greši.

Siroti francuski predsednik, koga je u jednom prethodnom napisu nazvao miskinom, što će reći, na arapskom, ali i na „bosanskom“, jadničkom, privilegovan je time što ga je Cerić ipak kurtoazno oslovio sa „poštovani“, iz poštovanja prema francuskoj naciji, dok se nekim drugim nepoćudnicima originalno obraća sa „(ne)poštovani“: „Inače, vi kao osoba ne zaslužujete poštovanje zato što, svjesno ili ne svjesno, najavljujete kraj ere univerzalnih vrijednosti: liberté, égalité, fraternité (sloboda, jednakost, bratstvo) i nagovještavate početak ere esclavage, discrimination, fratricide  (ropstvo, diskriminacija, bratoubojstvo). Još nije kasno da ozbiljno shvatite da to nije hod naprijed u budućnost Europe, već je to njen hod natrag u prošlost. Kao i za cijeli svijet“.

Čime li je to Makron zaslužio da ga Cerić ovako izrezili i zaključi: „Nažalost, gospodine predsjedniče Makron, mi smo se u vas razočarali“.

Ovo „mi“ odnosi se prvenstveno na Bošnjake, u čije ime bivši reis piše Makronu, ali i na sveukupnu svetsku muslimansku porodicu, Ummet, iz koje su se sa svih strana prolomile i obrušile optužbe i pretnje zbog navodne islamofobije francuskog predsednika.

Kad je, iskoristivši politički vakuum u Francuskoj, pobedio na predsedničkim izborima 2017. godine, pragmatični tehnokrata i izdanak multinacionalnog kapitalističkog establišmenta Emanuel Makron svakako nije planirao, a još manje priželjkivao, da dođe u ovakav sukob sa muslimanima u Francuskoj, a pogotovo na celoj planeti. Međutim, društvena i politička realnost njegove države, sa rastućim tenzijama između neintegrisanih i sve radikalnijih domaćih muslimana i većinskog hrišćanskog okruženja, kao i tokovi zbivanja na međunarodnom planu, posebno na Bliskom istoku, u Mediteranu i, odskora, na Kavkazu, učinili su da najmlađi francuski predsednik, vršeći svoju dužnost, neminovno počne zauzimati stavove i donositi odluke koje se nisu mogle dopadati mnogim muslimanima. Jer, on je ipak Francuz i predsednik Francuske, a to, bez obzira na sva oportunistička liberalno- mondijalistička relativizovanja, ipak znači da mora voditi računa o vitalnim interesima svoje zemlje i naroda.

Bar dotle dok se ne ostvare  sumorna predskazanja iz sjajnog Uelbekovog Potčinjavanja.

Makron je jednom prilikom izjavio da mu se taj proročki roman nije dopao, ali da ga je sa budnom pažnjom pročitao… Uostalom, ni Orvel ni Haksli nisu bili baš naročito omiljena lektira tadašnje političke elite i liderske klase.

Elem, Emanuel Makron je, na domaćem planu, shvatio da se čvršćom zakonskom regulativom i administrativnom kontrolom mora stati na put bujanju militantnog islama i vaspitavanju budućih džihadista na francuskom tlu, delom novcem francuskih poreskih obveznika, a delom sumnjivim i netransparentnim finansiranjem iz centara internacionalnog islamizma.

Prvi put je progovorio o tome da se kod muslimana komunitarizam pretvara u separatizam. Ovakva nova odlučnost, programski formulisana u zapaženom obraćanju francuskog predsednika 2. oktobra, sa najavom predloga posebnog zakona za početak decembra, spremno je u domaćim i stranim muslimanskim krugovima okarakterisana kao islamofobija.

Na međunarodnom planu, (pre)ambiciozno nastojeći da Francuskoj vrati uticajnost u rešavanju nekolikih ozbiljnih lokalnih i regionalnih kriza i oružanih sukoba, od Mediterana do Srednjeg istoka, ali i da bar donekle iskaže privrženost nekim starim obavezama i resantimanima iz vremena velike Francuske, Makron nije mogao, a da se ne zameri pojedinim liderima muslimanskog sveta, a pre svih još ambicioznijem i naletnijem Redžepu Tajipu Erdoganu.

Migrantska kriza i Erdoganovo ucenjivanje EU, internacionalizovani građanski rat u Siriji, haotična zbivanja u Libiji, ulaženje hronične grčko-turske netrpeljivosti u akutnu fazu i, najzad, turska aktivna uloga u azerbejdžanskoj ofanzivi u Nagornom Karabahu, sve su to bile prilike i konteksti u kojima se nije mogla izbeći eskalacija varničenja u francusko-turskim odnosima, ali i u verbalnom klinču dvojice lidera, sa konkretnim posledicama na bilateralnom planu.

Pojavljivanje neukusnih karikatura turskog predsednika u famoznom satiričnom listu Šarli Ebdo bila je kap koja je prelila čašu žuči, tim pre što je Makron na komemoraciji francuskom profesoru Samuelu Patiju, koji je ostao bez glave zbog toga što je đacima pokazivao čuvene karikature poslanika Muhameda iz istog lista, izjavio da će se u Francuskoj karikature i dalje objavljivati.

A šta je u takvoj prilici jedan predsednik Francuske trebalo da kaže naciji, možda da se izvini odrubitelju Patijeve glave i celom muslimanskom svetu i da najavi zabranu tih skandaloznih novina?

Istine radi, valja sasvim jasno reći da je ponašanje redakcije, novinara i karikaturista lista Šarli Ebdo daleko od bilo kakvog satiričnog odnosa prema stvarnosti, da predstavlja stalnu i sračunatu ideološku provokaciju, prelazeći povremeno granice društveno i moralno prihvatljivog javnog delovanja, posebno kad je reč o vređanju verskih osećanja muslimana.

Sasvim je sigurno da bi Emanuel Makron najviše voleo da Šarli Ebdo uopšte ne postoji i da intimno ne odobrava njegovu „poetiku“, ali on nije privatno lice, već predsednik Francuske koji ne može ignorisati uznemirenost i ogorčenje svojih građana koji se u svojoj zemlji osećaju nesigurni i zaplašeni. Ubeđuju ih, politički korektno, da je njihov strah preteran i iracionalan. Možda i jeste, strah i nije racionalno merljivo raspoloženje, ali najčešće ima racionalno objašnjive izvore i razloge.

Predsednik, svaki predsednik, o takvim strahovima mora odgovorno voditi računa, a mogao bi, u suprotnom, biti i kažnjen na izborima. O tome, naravno, oni koji sa stalno napetog luka muslimanske povređenosti i gneva odapinju otrovne strelice prema stanaru Jelisejske palate uopšte ne žele da razmišljaju.

Optužba za islamofobiju moćno je sredstvo potiskivanja Drugoga ko se doživljava kao neprijatelj Alahove vere i njegovih sledbenika u moralnu defanzivu, uz istovremeno relativizovanje ili potpuno odricanje bilo kakve muslimanske odgovornosti za dela koja se teško mogu oceniti kao moralno i zakonski ispravna. U najboljem slučaju, oni koji ih u ime islama čine proglašavaju se, kako to stručno racionalizuje i Mustafa Cerić, murtatima, tj. veroodstupnicima i zaluđenim umobolnicima.

Braneći vrednosti Francuske revolucije od posrnulog francuskog predsednika, Mustafa Cerić nastupa sa pozicije potomaka Dobrih Bošnjana, „Bono Homini“ (!?), pa , sasvim neumesno držeći čas iz istorije, Makronu podnosi račun za srednjovekovnu istragu patarena i za Vartolomejsku noć, upoređuje stradanja muslimana u svetu sa onim jevrejskim i sa Holokaustom (takođe njegova maštovita stilska figura), da bi potom učinio očekivani skok ka svom središnjem i neizostavnom toposu, „srpskom genocidu nad bosanskim narodom“ u poslednjem ratu.

da, kojim slučajem, piše o pokoljima u Ruandi, Cerić bi našao načina da, ako baš za tu tragediju ne optuži Srbe, povuče paralelu sa njihovim ratnim zločinima. U ovom slučaju, poslužio se montažom nekih odvratnih karikatura sa stranica lista Šarli Ebdo iz vremena rata u BiH, sa fotografijama iz perioda nacizma, bez logičkog smisla, ali sa jasnom poentom „o zajedničkom iskustvu Bosanaca i Jevreja u Europi u dvadesetom stoljeću“, što je jedan od njegovih omiljenih leitmotiva.

To će sve, naravno, potresti Makrona, dovesti ga do katarze i učiniti da se vrati izvornim tekovinama Francuske revolucije, što je i najvažnije. A ovo o genocidnosti Srba je, biva, samo ilustrativno.

Ako je stvarno želeo da francuski predsednik u ovom trenutku obrati pažnju na njegovu poslanicu, učinkovitije bi bilo da ju je ilustrovao nekim od potresnih snimaka odsečenih srpskih glava iz Vozuće, jer je ovome to sada, kad padaju francuske glave, stvarnosno bliže od idiotskih karikatura iz Šarli Ebdoa.

Makronova islamofobija garantovano ne bi bila pojačana, jer mu Cerić u otvorenom pismu i onako ubedljivo objašnjava da počinioci takvih monstruoznih zlodela nisu (normalni) muslimani, već „otpadnici od islama“. A video bi nešto što se u Francuskoj nije želelo videti u vreme kad se događalo.

„Otpadnici“ se, eto, u međuvremenu pojaviše i u Parizu, sa istim morbidnim afinitetima prema hrišćanskim glavama…

Verovatno kažnjavaju Francuze zbog izdaje tekovina Francuske revolucije.