Piše: Mišo Vujović
“Ženiću se iz Banjana, đe krtola rađa rana, ženiću se iz Ostroga ne bi li mi Bog pomoga”, pevalo se nekada po sijelima. Krtola na zemlji i Bog na nebu. Dva jedina saveznika sirotinje. Od belog se jedino znalo za beli mrs.! Iz mješine, žut ko vosak. Sada ni njega nema. Stoka se odavno preselila u gradove.
Čovek se zove Šćepan, pardon dr Šćepan. Pardon. Čovek sa akademskom titulom. Pardon! Dekan prestižnog fakulteta Beogradskog univerziteta. Sedeli smo na slavi i kako to obično biva razgovarali po komisijama. On na jednom kraju stola ja na drugom. Citirao sam udžbenik Zemljopisa iz Knjaževine Crne Gore:
“U Crnoj Gori žive najčistiji Srbi, više od devedest posto su pravoslavni sa nešto malo rimokatolika i muslimana uz neznatan broj Arbanasa”.
“A gde su ateisti?”, skočio je uvređeno dr Šćepan.
“U to vreme ta kategorija još nije bila otkrivena”, odgovorio sam pokazujući na ikonu Svetog Nikole u čije smo se ime sakupili kod dragih nam domaćina.
“Ja sam atesta”, nastavio je ponosno.
“Ko ti brani, što se mene tiče možeš biti i magarac ako se tako osećaš. Ili potomak onih uspravljenih čovekolikih po Darvinu, niko ti ne brani”, odgovorio sam dok su se prisutni uzdržavali da ne prasnu u smeh. Naši domaćini su se na trenutak izgubili. Doktor Šćepan je došao na slavu da bi negirao Boga. Doktorski. U ime oca i sina i druga Tita, za kojim još jedino plaču na Cetinju i Dedinju. Da je kojim slučajem Đukanović doneo zakon o nasleđivanju boračkih penzija vladao bi još koju deceniju.
Mom dragom domaćinu sam sugerisao da za ateiste proslavlja 29. novembar i da obavezno podeli marame i kape. Ubi nas nostalgija za Brozom. Komunizam je ko političari EU transrodna kategorija.
