“Srce zločina – Jagnje na zaklanje” Pavle Bulatović

0
108
Osam vekova Hilandara, 1998.godine, Pavle i Momir Bulatović sa autorom teksta na Sajmu knjiga

Piše: Mišo Vujović

Raskrčio je briljantni Ivica Videnović, svojim dokumentarcem “Srce zločina jagnje na zaklanje” mnoge u korov zarasle staze koje vode do rasvetljavanja ubistva Pavla Bulatovića. Ali koga briga danas za epilog atentata na ministra vojnog, nepostojeće države koju su podjednako gazili njeni tvorci i njeni dželati.

Kao što u mutnoj glavi nema čistog pogleda tako među divljim zverima ne postoji milost. Postoje surova pravila sadržana u večnoj pesnikovoj definiciji nepravde “vuk na ovcu svoje pravo ima ka tirjanin na slaba čovjeka”.

Ali Pavle Bulatović nije bio slab, osim na ljudsku muku i patnju. Bio je jak toliko da je kod mnogih izazivao strah. A strah priziva mrak. Od straha se mučki puca iz mraka. Nije se plašio ni upozorenja službi koje greše samo kad im se naredi, službi koje “obnevide” jedino na komandu da zažmure. Ali svi ćute sa svešću da mrtva usta ne govore. Zato je zakon šutnje iznad svih zakona prirode. Svi znaju sve i niko ništa ne zna. A Pavle nije znao da ćuti. Bio je svestan kuda se kreće lađa čiji grudobran je držao u svojim rukama. Bilo mu je jasno da ima nejakog prijatelja i mnogo moćnih neprijatelja. Bio je stranac po mnogo čemu. Pripadao je sebi, porodici, prijateljima i imaginarnoj iluziji zvanoj otadžbina.

Nisu ga svojatali moćnici ni ovde ni tamo u okupiranom zavičaju. Bio je neuklopiv u novu tranziciju, još manje spreman da pravi kompromise sam sa sobom. Bio je ministar vojske čiji je otpor NATO alijansi, kod slobodoumnog sveta izazvao divljenje. “Tri dana rata i brza kapitulacija”, po najavama glavnokomandujućeg generala NATO alijanse Veslija Klarka, pretvorila su u bezmalo tromesečno, neselektivno bombardovanje civilnih ciljeva širom Srbije. Samo na Kosmetu posejane su tone i tone bombi, a Vojska Jugoslavije je ostala gotovo neokrnjena. To je priznao i Majkl Džekson, britanski general, prvi komandant KFOR—a na Kosmetu. Primer za poštovanje koji će marginalizovanu vojsku pretvoriti u respektabilnu silu ali i u primamljiv resurs za vladajuću nomenklaturu u Srbiji.

Ivica Videnović je u malo vremena uklopio mnogo fakata sa jednom neoborivom činjenicom. Rafal u Pavla Bulatovića bio je pogrebni plotun vojsci i državi.

Jasno je, danas, nakon dve decenije, i ovih pedantno poređanih svedočenja, da je Pavle Bulatović, verno služio, otadžbini, za razliku od onih kojima je ta država bila servis za razne marifetluke, karijerizam, kriminal i na kraju profit. Jasno je da u seriji nerazjašnjenih likvidacija poslednje decenije dvadesetog veka, njegova smrt nosi premisu nevino prolivene krvi. Jasno je danas da je ovaj pošteni čovek bio prepreka i Beogradu i Podgorici,i mafiji i korumpiranoj političkoj oligarhiji. Jasno je danas, da je u Beogradu udavljena, a u Podgorici sahranjena zajednička država “dva oka u glavi”.

Kao što je bio odan zavičaju, zadojen drevnim predanjem svojih predaka čiji se imetak merio neukaljanim obrazom i čistim rukama, tako je bio veran domovini noseći u srcu ideal o jednorodnom i nedeljovom biću srpskog roda. Ostalo mu je to u amenet još od đeda Nova Bogdanova i oca Nikice Novova jednog od najviđenijih Rovčana svog zemana, rekli bi u Kolašinskom srezu. Tog amaneta danas je dostojan i njegov prvenac Balša, čija nepokolebljiva oštroumnost upakovana u tihu razboritost potvrđuje staru mudrost, da iver ne pada daleko od klade.

Na kraju ovaj film je oživeo mnogo onoga što smo već odavno zaboravili, a impresija Ivice Videnovića samo potvrđuje njegovo istinoljubivo delo: “Osećao sam veliku silu zla koja se nadvila nad Pavlom, i probao sam da pokažem mehanizme tog ludila vlasti i novca. Sa druge strane, imam osećaj da je sa Pavlovom pogibijom,umirao i jedan nama potrebni duh lakoće, neopterećenosti i neke političke čistoće”!

IN4S