Nema pogađanja oko Srpstva, ni kockanja sa Srpstvom, niti zloupotrebe Srpstva

0
112

Nema pogađanja oko Srpstva,

ni kockanja sa Srpstvom,

niti zloupotrebe Srpstva

(patriotski tekst)

 

I avi Irineju treba dati za pravo kada kaže za nekoga: Jedamput skojevac, uvek skojevac! Trezvenom i proverenom misliocu M. Deliću takođe: Jedanput ustaša, uvek ustaša, makar i u ruhu Mas-poka. Kvazi-dogmatizovani skojevci i komunisti odbijaju pokajanje i smirenje kao lek protiv sopstvene obmane, sve dok ne nastupi čas za njihov odlazak pod pokrivač od ilovače. No njihovo držanje ne treba da nas čudi, konačno, koliko ni držanje nekih naših ava, promašenih arhijereja, protojereja, medijskih poturica, profesionalnih teologa, klanovskih magova i mogula … Zbog toga smo mi odskora počeli da pominjemo na Velikom Vhodu blagoverni i hristoljubivi narod naš Srpski. To ćemo i ubuduće uporno činiti! Jer i Srpstvu je molitva najsigurniji način da opstane u savremenoj podnebesnoj areni.

Drugi razlog da pominjemo Srbe i Srpstvo jeste zbog činjenice da se naši preci u Raju osećaju Srbima, i da se prepoznaju kao Srbi. Hoćemo da kažemo i da ispovedimo, da su i Raj i pakao prepuni Srba. Ali sada i ovde mi poklanjamo pažnju i srce onim Srbima iz svih najmnogoljudnijih Srpskih gradova pod zemljom, u jamama i šumama, u logorima, na dnu reka i jezera, plavog Jadrana i Egeja … na planinskim visovima. Sve je ovde i onde i tamo prepuno kostiju Srba, a u Raju opet, prepuno njihovih namučenih duša.

Celokupna Pravoslavna Crkva u našem Srpskom narodu jeste Crkva Srba, Pravoslavnih, ali i braće i sestara iz mnogih drugih naroda i plemena. Mi usput ništa ne gubimo isticanjem ove činjenice; naša Crkva tom činjenicom samo dodatno dobija na značaju, na hrabrosti, na verodostojnosti, na svedočenju, na svečovečanskoj ljubavi, na snazi, na faktografiji svega Srpskog i multietničnog, u stavu onih koji to dosledno ističu, kao i u stavu onih koji to dosledno poriču. U toj viziji sve pak Srpske žrtve, od početka pa do ovoga časa, bivaju konkretno i precizno ustanovljavane i pamćene kao faktičke, istorijske, žive i neotuđivo naše žrtve. I to, aman-zaman, i radi savesti sveta; ma radi onih koji su srpske žrtve, kao i one iz drugih naroda proizveli i promovisali kao gubitničke! A one su zauvek notirane kao žrtve Srpskog Crkvenog korpusa, Srpske istorije i eshatologije.

Sve ovo ne treba dokazivati bilo kome! Još manje onima našim, koji dobro znaju za racije i vojne akcije, za pogrome, holokauste i genocide namenjivane, pripremane i sprovođene nad narodom Srpskim, ali i ljudima iz drugih naciona kao sažitelja! O svemu ovome piše se i govori u Srpstvu sve do ovoga časa; o tome će se i ubuduće pisati, govoriti, dokazivati, pa ćemo se mi oko toga i rvati sa tuđinima, ali i sa svojima; ova tema dakle od neprolazne je važnosti za sve nas.

Mi znamo kolika je cena koštanja svega Srpstva, te zato znamo i da ovde, i oko njega, ne sme biti cenkanja. Ili jesmo Srbi, ili nismo! Na našu žalost, neke naše rasrbljene ave, arhijereji, protojereji, profesionalni religiolozi i umišljeni teolozi i članovi klanova i medija u zemlji i inostranstvu, jedno misle, drugo govore a treće rade u vezi sa nasušnim pitanjima koja se tiču Srpstva. Ali, ako oni misle da živeći u Srpstvu mogu bez Srpstva, tada im treba bez dvoumljenja staviti do znanja da će sami neminovno završiti kao obeskorenjeni, i sa tuđim oznakama i karakteristikama; da će završiti kao samoizopštenici.

Trajan je dakle gnev ali i žalost zbog naše braće-razbraće koja rasrbljuje naše i svetsko Srpstvo. Ko god opet to činio u Srba, sam nikada neće završiti kao ispovednik pravoslavne predačke vere Srpske. Jer svi naši mučenici i novomučenici skončavali su kao ispovednici baš, i radi ove ocrkovljene i osveštane kategorije: kategorije Srpstva, u Srpskoj Crkvi izbrušene, i zato kao dijamant tvrde.

Metohijski Arnautaši imaju jednu izreku na račun Srba. Ona je opora, pa ćemo je prepričati. Dok je Srbin dete, on je lep i dobar. Kako raste, on sve više liči na m….e. Oprostilo im se ili ne oprostilo na rečima, tek, mi se nećemo ustezati da dvojce ili trojce, neke opijene arhijereje, protojereje, teologe-zanatlije, medijske žirante i mlake ave nazovemo odgovornima za izdajničke činove u pogledu Srpstva; činove u kojima kolaborateri i čimbenici post-istine (post-truth) zabadaju poslednji klin u svoj sopstveni, već davno sipcima izjedeni sanduk zavetnoga Srpstva. Tako, oni nikada neće postati ispovedni i zavetni Srbi, makar zamišljali da su ih profesionalni direktori savesti uzvisili do visina livanskih kedrova.

Neka su tolike i takve reči od nas nevernima Srpstvu dovoljne i proste. One se izriču radi demaskiranja istih kao manjine koji Srpsku većinu sve do ovoga tragičnoga časa jednako tlače i mrače u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Evropi, Americi …!

*

Prvo, faustovsko iskušenje znanja, sveznanja i svemoći u Srpskom narodu granična je misao od koje nastupi bol svaki put kada se dospe u domen graničnih situacija, i kada samo-samo sveznanje ili svemoć omoćaju toliko da, navodno, popune čovekovu prazninu. A trebalo bi praznina da se popunjava smirenjem i skromnošću.

Isto se tiče i ohrabrenja na istrajnost u opstanku jednog Srbina i Srpskog naroda bilo gde i pod bilo kojim okolnostima. Ipak, za to je ponajpre bitan uslov da ovaj tu-i-tamo rasejani Srbin nije i ne bude izdajnik, i da nikada neće izdati samoga sebe. Iako je takvo očekivanje mučan podvig, često ravan utopiji, borba se vodi za nepatvoreno Srpstvo. Takav podvig se čak može poklopiti sa podvigom svih Srba koji su se nastrojavali da stupe u svetiteljstvo, oblikovano raznim blagodatnim nijansama i stupnjevima, uključujući prvenstveno nijansu i stupanj svetoga mučeništva.

Drugo, vaseljensko iskušenje u vezi sa Srpstvom u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, a od kojega se iskušenja mi uporno ograđujemo svuda gde se ono pojavi, jeste iskušenje posrbljivanja svih onih pripadnika Srpske Crkve koji po narodnosti nisu Srbi, nego su: Grci, Albanci i Rumuni, Bugari, Mađari i Turci, Hrvati, Slovenci i Romi, Makedonci, Amerikanci i Nemci, Austrijanci, Italijani i Francuzi, Holanđani, Šveđani i Norvežani, Indijanci, Latinoamerikanci i Indijanci, Aleuti, Afrikanci i Japanci, Kinezi, Sirijci i Egipćani, Aboridžini i Englezi … Na njihovu nacionalnost se od strane Srba nikada ne sme nasrtati halapljivo, niti treba na nju gledati srbomanično ili srbocentrično! Jer gledano aksiomatski, svačiji nacional-šovinistički prozelitizam u praksi sveta uvek jeste bio giljotina svakom čovekoljublju, a u iskustvu nekih Pravoslavnih Crkava (Bugarske, Rumunske, Aleksandrijske, Konstantinopoljske …) giljotina svakom bratoljublju i bogoljublju!

*

Zato u našoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi ne bi trebalo da ima mesta za bilo koji vid srbomanije u odnosu na braću u Hristu koja nisu Srpskoga porekla! Zar oni sada kao kršteni i pravoslavni nisu, ne zaboravimo, i nebeskoga porekla?! Jesu!

Zato i u ovom našem patriotskom tekstu, mi sa srbomanijom, u odnosu na braću drugih narodnosti u Srpskoj Crkvi – nemamo nikakvu saglasnost, niti ćemo je ikada ispoljiti!!! U odnosu čovekoljubivog i bratoljubivog Srpstva i sve naše pravoslavne nesrpske braće, naših satelesnika u telu Hristovom, nijedan vid nasilnoga posrbljavanja ne može izazvati drugo do pad na jevanđelskom ispitu, a mi taj pad nikako ne želimo.

Istovremeno, svaki vid tendencioznog i štetnog odricanja od svoga nacionalnoga korena, recimo Srpskoga, i predstavljanja sebe u svetlu iskrivljenog identiteta i sumnjivog istorijskog i nacionalnog fakticiteta, recimo crnogorstva ili montenegrinstva, sigurno će nas voditi ka poništenju narodne esencije, i vrlo brzo ka ugasnuću zvanom samozaborav, što mi takođe ne bismo poželeli ni sebi, ni drugima.

Ponajpre mi to nikada nećemo poželeti Srbima u celini, pretečama mnoštva novokomponovanih „nacija“. Što se ovih drugih etno-entiteta, vremenom odmetanih od sopstvenog Srpskog narodnog korena tiče, koji su mu danas postali i ideološko-biološki supostati, njih treba prepustiti njihovoj samovolji, ali ne onoj koja će fizički ugrožavati Srbe maljevima, vrbama, bezdankama, vešalima, ognjem i progonima, niti opet onoj koja će Srpstvu nanositi štetu u svakom pogledu.

Ep. kruševački David