Teror u Crnoj Gori: Bog i Stotinaš

0
92

“Ni Bog me ne može pomeriti”, začikivao je neposredno pred pad Robert Mugabe i ne sluteći da se sa velike visine najlakše sunovraćuje, naročito ako ratuješ sa Bogom

Piše: Mišo Vujović

Zovu ga Stole ili Stotinaš. Stolica ili sto lica! Plaše se da neće stati, “bez gusala”. Već je opevan i prokazan, ali je njegova klepto“magija” do slepila okovala podanike. PoStojan jeste. Dugo i predugo. Jedan ljudski vek prosečnog Crnogorca ratnika – branitelja roda i plemena, on vlada. U šta se sve nije pretvorio da bi opstao na tronu. Nema te vrste čiji karakter nije omirisao.

O karijeri da i ne govorimo. Neuporediva je, bisprimerna ali uspešna. Kao i sve bez kantara.
On je primer kako čovek diskontinuiteta kontinuirano manipuliše voljom nevoljnog i apatičnog naroda. Niko u istoriji toliko lica nije promenio a da mu se više isplatilo od Gospodara. Kada bi mu se sudilo za doslednost sam bi sebe pogubio na prvom ročištu.
Ni onaj Gospodar se, u svoje pero, a bastalo mu je, nije u svašta primetnuo, za skoro šest decenija vladavine.
I pod njime su stenjali podanici. Nisu ga voleli zbog sujetne pohlepe i pohlepne zlobe. Nikom nije dao da iskorači. Mnoge je njegova reč prognala ili smakla. Ali mu je i po tome ovaj već odavno umakao. Za vreme starog Gospodara znalo se ko koga posiječe i čijom glavom ruke okrvari.

Danas su neznane ubice nadmašile znane i neznane junake, a kokain je krompiru, kao strateškom proizvodu, već uveliko umakao.
Svako monte skuplja ponte, ko na firciku omiljenoj igri starog Gospodara. Kralj je delio sve i karte i ljude. I jedan i drugi su gajili velike uši u narodu. Ima ih za izvoz. Nepresušni rasadnik konspiracije.

Pedigriran poput rasnih odgajivačnica. Jednome visokom dužnosniku prađed je šaptao Viktoru Veberu, austrougarskim okupacionim guverneru, đed se uz uvo prislonio Pirciju Biroliju italijanskom okupacionim komandantu, otac Veljku Milatoviću, a on je zanat učio kod Vukašina Maraša.
Podela je bilo na pretek. Ali sve do dolaska komunista na vlast, oko jezika, vere i nacije se nija raspravljalo. Gložili su se Crnogorci za Gospodara i protiv njega. Ali u krst, srpstvo i Kosovo im niko nije smeo taći. Zamisli da jednom Čevljaninu ili Cuci kažeš da nije Srbin.
“Jesam crnogorac Božja ti vjera ali srpskijega ne biva pod kapom nebeskom ”, govorili su.
Pročitah u crnogorskoj Vikipediji da je zvaničan jezik u Kraljevini Crnoj Gori bio “crnogorski pod nazivom srpski”!
Eto i to je moguće, kao i sve ostalo kod lažnog predstavljanja.

Najtragičnije u svemu je brisanje ili nestanak najveće tekovine tradicionalne Crne Gore : granice između ljudi i pogani. Nigde etičke norme nisu čuvane i negovane do sakralnosti kao u slobodnim srpskim nahijama.
Marko Miljanov je na ponudu Austrougarskog poslanika da ga podrži u sukobu sa Gospodarom, odgovorio da se ni jedan častan Srbin s’ tuđinom protiv brata ne bi udružio. Ma kakav brat bio. Tužno je što su se ponovo, kao i pred odstupnicu 1915. braća ućutala. Kasnije je i Mojkovačka bitka kao antička drama žrtve za bližnjega, prećutana. Tada je računica bila jasna. Ako odstupe dve vojske i dva kralja, dve dinastije će pretendovati na presto, što će iskmplikovati ujedinjenje projektovano, kao i svako zlo, u Londonu.

Mišo Vujović

Danas je mutivoda mutne talase nesloge podigao i van granica Crne Gore.
“Posrbijančeni” Crnogorci sa Terazija su kamen spoticanja. Ne samo Gospodaru!
I drugima neintegrativnim građanima Srbije su teret. Drugosrbijancima je i Srbija balast i nje bi se ratosiljali za uhlebljenje u malo izdašnijem protektoratu. Kao što bi pojedini episkopi rado videli leđa mitropolitu Amfilohiju. Ne bi ih zabolelo da im ode jedina mitropolija sa kontinuitetom slobode.

Naravno gospodareve crvenogorce niko i ne pominje, na njih se,sa duplim dokumentima, ni zabrane kretanja ne odnose. Oni su uvek kući.
Gest da se građanima Srbije, zabrani ulazak u Crnu Goru pred početak novih litija nije iznenađujući.
Makar i da je ideja potekla iz jedne glave. Ali u konstalaciji ortakluka obostranost je sve prisutna poput podele plena bosova i laskavog oblizovanja njihovih sitnih požmirepa. Uverljivo je saopštenje Instituta za javno zdravlje Crne Gore sa tvrdnjom da Srbija nije ispunila zadate kriterijume.
Zadati kriterijumi, osim pasivnosti zvane ne mešanje u unutarnje stvari suseda, podrazumevaju i prećutnu saglasnost za razbijanje autohtonog srpskog bića kroz pokušaj slamanja otpora klira Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.
Vanredno stanje izazvano pandemijom Kovida19, vlast je iskoristila da konsoliduje redove i pojača represivni aparat, popunjavajući ga ljudima iz kriminalnog miljea. Istovremeno se mobilišu i ekstremno – ostrašćene pristalice režima pod parolom odbrane države, sledeći Gospodarevu poruku da neće uzmaknuti.

Strategija zabaviti građane strahom i sobom ili ih preokupirati sopstvenom mukom, stara je koliko i vlast.
Evidentno je da stotinaš postaje batinaš, a od batinaša do robijaša staza je kratka!
“Ni Bog me ne može pomeriti”, začikivao je neposredno pred pad Robert Mugabe i ne sluteći da se sa velike visine najlakše sunovraćuje, naročito ako ratuješ sa Bogom!

In4s