Dr Dragan Simeunović: Nije tačno da je nemoguća srpska sloga

0
76

Redovni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu: Ceo 19. vek primer je složne borbe Srba za oslobođenje. Sramota je zaboraviti ljude koji su nam stvarali državnost.

TOKOM pet mračnih vekova srpski napori da se povrati izgubljena državnost bili su takoreći neprekidni, i uvek je tinjala srpska državotvorna misao. Zaboraviti ljude koji su osmišljavali projekte nacionalnog oslobođenja i time bodrili srpski narod zarobljen u dve carevine, Austriji i Turskoj, da istraje na svom putu ka slobodi, više je od greha, to je nacionalna sramota.

Ovim rečima dr Dragan Simeunović, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, želi da naglasi da ni u najtežim vremenima nije postojao prazan hod u našoj političkoj misli i praksi.

To detaljno objašnjava u svojoj najnovijoj knjizi „Istorija“ srpske političke misli. Novi vek, u kojoj se pominje više od hiljadu znanih i neznanih ličnosti iz naše novije političke istorije u rasponu od 16. do 20. veka. Knjigu je nedavno objavio ugledni novosadski izdavač „Pravoslavna reč“, a predgovor je napisao Njegova svetost patrijarh srpski Irinej.

*Možete li navesti neki primer koji pokazuje kako ni u pet vekova pod dva carstva nismo bili puko roblje?

– Već 1526. godine, recimo, na prostoru Ugarske, od Srema do Temišvara, uspostavljena je srpska nezavisna teritorija kojom je, proteravši Turke, apsolutno i potpuno samostalno gospodario „Jovan Nenad Crni“, proglasivši srpsku državu. Iako je bio samozvani, Jovan, od Boga poslani car imao je tako veliku vojnu moć da su ga priznavali i austrijski car i ugarska kraljica i u svojim pismima, koja su mu upućivali moleći ga da im bude saveznik, obraćali su mu se sa „care Jovane Nenade“. Da nije mučki ubijen iz zasede nakon samo godinu dana vladavine, položaj Srba u tom delu Evrope bi bio drugačiji, jer je imao planove da proširi svoju državu i na prostor Stare Srbije.

*Sudbine Srba koji su pokušavali da oslobode svoj narod često su bile tragične…

– I Austrija i Turska su dugo bile isuviše jake carevine da bi dozvolile da ih potčinjeni Srbi okrnje svojom samostalnom upravom, a kamoli državom. Tako je u 17. veku i grof Đorđe Branković platio doživotnim zatočeništvom svoju ideju da skupljajući srpske ratnike u Ugarskoj za račun austrijskog cara, napravi uz pomoć Rusije autonomnu srpsku državu na tlu Austrije. Uopšte, mnogo je bilo planova da se obnovi srpska država i njih su najpre pravili visoki crkveni velikodostojnici poput patrijarha Čarnojevića, ili pak kasnije mitropolita Stratimirovića.

*Pored poznatih istorijskih ličnosti poput Karađorđa, kneza Miloša ili Njegoša, u knjizi analizirate i ideje malo poznatih i neobičnih likova poput Huseina Gradaščevića, koji je osvetio cara Lazara u bici na Kosovu 1831. predvodeći vojsku sastavljenu od bosanskih muslimana i pravoslavaca?

– O tom događaju se takoreći ništa ne zna ili se veoma malo zna i pogrešno priča zato što dugo nije odgovaralo ni mnogim Srbima to da je kneza Lazara osvetio musliman, niti je mnogim muslimanima odgovaralo da je to učinio jedan od njih. Događaj je odista začudan i jedinstven u našoj istoriji i da bih ga razumeo i korektno objasnio, prikupljao sam istorijsku građu preko dvadeset godina. Prvo, treba razumeti istorijski kontekst tog događaja. To se zbiva u vreme kada oslabljena Turska pokušava da izvrši krupne državne reforme koje su između ostalog značile i modernizaciju vojske, što je podrazumevalo ukidanje janjičara, kao prevaziđenog a za izdržavanje veoma skupog vojnog roda. Tim reformama su bosanski muslimani pružali veoma veliki otpor jer je najviše janjičara bilo upravo iz BiH. Kada je sultan za jednu noć poklao nekoliko hiljada janjičara u Istanbulu, razljućeni i ugroženi bosanski janjičari su se podigli i iz Bosne proterali velikog vezira.

*Ko je pretvorio pobunu?

– Na čelu pobunjenika je bio mlad i veoma darovit vojskovođa Husein Gradaščević iz kapetanske porodice, koji je došao na ideju da zbog ukidanja privilegija bosanskom plemstvu otcepi Bosnu od Turske i ujedini je sa Srbijom i Crnom Gorom, ili da bar Bosna postigne stepen autonomije koji je tada imala Srbija. U te svrhe se obraćao pismima knezu Milošu i Njegošu, pozivajući se na svoje srpsko poreklo i izražavajući spremnost da ne samo on, već i celokupno bosansko plemstvo napusti islam i vrati se u veru pradedova da bi zadržali privilegije koje im je sultan ukinuo, za šta je tražio garanciju od ruskog cara.

*I šta je učinio?

– Da bi potvrdio ozbiljnost svojih namera, sakupio je veliku vojsku i zakazao sultanu i njegovoj vojsci bitku na Kosovu polju. Kako je putovao sa svojom konjicom i pešadijom kroz srpske krajeve, ta vojska je svakog dana narastala jer su joj se priključivali i pravoslavci i muslimani. Njegoš ga je podržavao, ali je knez Miloš sumnjao u Gradaščevićev uspeh. Rusiji pak u tom trenutku nije odgovaralo da ulazi u sukob sa Turskom pa je zabranila Njegošu da vojno podrži Gradaščevića. Uprkos svemu, Husein Gradaščević je na Kosovu polju, takoreći na Vidovdan 1831, teško porazio ogromnu sultanovu armadu i zavladao prostorom od Banjaluke do Skoplja, o čemu su pisale ne samo austrijska i mađarska, već i francuska i britanska štampa, jer je to bila jedna od najvećih bitaka te godine u Evropi.

*Do čega je dovela ta pobeda?

– Poraženi sultan je dopustio Gradaščeviću da vlada Bosnom oko godinu dana, a onda ga je intrigama udaljio od njegovih saveznika obećavši svakom od njih mesto velikog vezira, tako da je Gradaščevića od nove sultanove kaznene ekspedicije, pretežno sastavljene od Albanaca, branila u bici pred Sarajevom malobrojna vojska, u kojoj je bilo i nekoliko hiljada sarajevskih Srba sa mitropolitom na čelu.

*A da se ostvarila njegova zamisao?

– Da se tada ostvarila Gradaščevićeva ideja o ujedinjenju srpskih zemalja, to bi bila velika evropska država, a Srbi bi, i bez vraćanja bosanskih muslimana u pravoslavlje, u velikoj meri prevazišli međusobne verske tenzije i tokovi istorije bi bili sasvim drugačiji. Ne bi bilo ni aneksije BiH, ni tolikog bratoubilaštva u svetskim ratovima, niti bi Jasenovac kao takav bio moguć. Otkrivanje istine o tome treba danas da posluži kao most među narodima koji su u međuvremenu mnogo propatili, kako od drugih, tako i čineći zlo jedni drugima.

*Vi ste jedan od retkih naučnika koji se bavili ulogom komita u našoj istoriji. U novije vreme neki istoričari srpske komite izjednačavaju sa drumskim razbojnicima?

– To ne ukazuje samo na nepoznavanje tog dela istorije već i na zlu nameru da se ukalja nešto što je bez sumnje svetlo u istoriji srpskog naroda i što je njegov ponos, a to je Prvi svetski rat i period balkanskih ratova koji su mu prethodili. Ko normalan može da, na primer, 12.000 srpskih komita u Topličko-jablaničkom ustanku iz 1917, koji su se jedini u Evropi pobunili protiv okupatorskog terora da bi odbranili svoje kuće, žene i decu, proglasi razbojnicima? Podsećam da su bugarski, austrijski i nemački okupatori tada ubili preko 20.000 Srba, mahom žena i dece, i spalili preko 50 sela, a u njima oko 55.000 kuća i privrednih objekata.

*Vi u knjizi otkrivate značajne političke ideje ne samo kod srpskih državnika i političkih mislilaca, već i kod naučnika poput Tesle, Pupina, ili pak kod književnika…

– Svi ljudi manje ili više misle o politici, jer se politika tiče svih ljudi. To čine i naučnici. Podsetiću ovom prilikom na jednu malo poznatu misao našeg zeta Alberta Ajnštajna, koji je rekao da pola svog vremena troši na nauku, a pola na politiku. I Tesla, i Pupin, i Milanković i mnogi drugi naši veliki umovi su bili veliki rodoljubi, ali se o tome manje govori jer su nam važnija njihova velika naučna dela. Često njihova prepiska govori više o tome nego brojne biografije iz pera drugih.

*Vaša knjiga razbija i mnoge mitove o Srbima, njihovoj neslozi, nesposobnosti za bavljenje politikom i slično?

– Mitovi i predrasude su sastavni deo duhovnosti svakog naroda, pa i našeg. Dok mitovi imaju svojstvo da se obnavljaju u vremenu u kome nam trebaju, problem sa predrasudama je u tome što neke od njih i te kako mogu biti i tačne. Ipak, istorija nam daje dovoljno argumenata neodrživosti nekih predrasuda kao što je ona o nemogućnosti sloge među Srbima. Ceo 19. vek je odličan primer kako su baš svi srpski politički delatnici i mislioci bili apsolutno složni u tome da treba ostvariti srpsko oslobođenje i ujedinjenje, postavivši to i kao opšti i kao svoj lični cilj. Tako se i moglo dogoditi da Petar Karađorđević predvodi srpski ustanak na Kozari, a da mu lični lekar bude prononsirani socijalista Cenić koji je zbog toga ustanka došao iz Švajcarske u kojoj je udobno živeo, i koji je u njemu i poginuo.

ISTORIJA SPRSKE POLITIČKE MISLI

DR Dragan Simeunović je redovni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, a poslednje dve decenije predaje i na Pravnom fakultetu. Objavio je preko dvadeset knjiga i na stotine naučnih tekstova u prestižnim inostranim i domaćim naučnim časopisima. Radovi su mu prevedeni na dvanaest jezika. Član je više inostranih akademija nauka i dobitnik mnogih vrednih priznanja iz oblasti nauke i kulture. Utemeljio je više novih naučnih disciplina, između ostalog i predmet Istorija srpske političke misli, koji je omiljen kod studenata FPN.

ISTORIJA SE UVEK VRAĆA

*OBJEKTIVNOST koja zrači iz vaše knjige se vidi i iz toga što su u njoj našli svoje mesto i državnici i večiti opozicionari, i rojalisti i komunisti, i atentatori i pacifisti…

– Kao i mnogi drugi potlačeni narodi, i Srbi su vekovima težili svom oslobođenju i ujedinjenju, i ma šta ko o tome mislio, to je sasvim prirodno mišljenje i ponašanje. Ne vidim zašto bi to bilo dopušteno svima drugima, a nama ne. Nisam gledao ni na ideološku, niti na versku pripadnost autora tih ideja. Posebnu vrednost pritom imaju one ideje koje mogu biti upotrebljive u našoj sadašnjosti ili u našoj budućnosti. Jer, istorija se uvek vraća i nikada ne zaboravi ono što zakopa.

Novosti