O Antihristu i zapadnim „hrišćanima“

0
92
Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista - Svetozar Pajić

Ovaj svet je ostareo i oveštao zbog svoga greha. A novi svet upravljaće se po pravdi Božijoj, i zato će on biti večan i prekrasan. “Evo sve tvorim novo“ (Otkr. 21:1-5). No, dok se to ne javi Crkva Hristova biće gonjena po celom svetu, do istrebljenja. Jer dok se bude služila božanska Liturgija od strane blagodatnog svešenstva pravoslavnog, vlast đavola ne može se ostvariti na zemlji. Svaka božanska Liturgija – to je prisustvo Božije na zemlji i proslava pobede Hristove nad đavolom i smrću… Među gonjenima biće veliki broj mučenika, ali biće mnogo i otpadnika, koji će primiti na sebe obeležje Zveri. Te otpadnike, te slabiće, te nevaljalce već odavno je pripremala zla sila… Ali znaj, da ni najmoćnije sile ada, ne mogu savladati Crkvu (Matej 16:18), s kojom Gospod Hristos prebiva do končine veka (Mat. 28:20). Uprkos gonjenju, Bog neće dopustiti da satana uništi malobrojne vernike poslednjih dana. Braćo, pazite na znake nastupajućeg kraja sveta, koje nam je otkrio Gospod naš Isus Hristos i Njegovi proroci i apostoli, i ne slabite u vašoj nadi na Boga.

+ + +

RAZMIŠLjANjE SMIRENOG SRCA

Monah Vasilije, koji je živeo u Carigradu početkom 15. veka ostavio je jedan zapis o poukama i razmišljanjima svoga duhovnika koji je strogo živeo kao zatvornik u svojoj keliji. Arhimandrit dr Amvrosije Pogodin preveo je sa grčkog taj zapis.

Monah Vasilije piše sledeće:

Kako rekoh ranije, blažene uspomene Starec (duhovnik) retko je napuštao svoju keliju, i samo iz ljubavi prema učenicima izlazio je u predsoblje, gde nas je poučavao svojim rečima, ispunjenim duhovne sladosti i mudrosti.

Posle nekoliko godina na putovanju vrativši se u Carigrad, saznao sam da je blaženi Starec (duhovnik) bolestan, i zaželeo sam da ga vidim, pre nego ga Gospod pozove iz ovog života. Još neki iz našega bratstva takođe su želeli da ga posete sa mnom, i na vratima njegove kelije mi smo zamolili preko kelejnika da nas Starec udostoji svoga blagoslova i poučavanja. Starec je blagonakonalno izrazio spremnost da nas primi… Uskoro je i on izašao: bio je potpuno sed, srednjega rasta, malo poguren, na usnama mu je lebdeo lep osmeh i sa dobrotom je gledao na svakog od nas. Često bi oči njegove bile osenčene tugom, zato što je duboko sažaljevao ceo svet koji je ogrezao u gresima i nevoljama, pa govoreći o tome, Starec je sagibao glavu i plakao. Mi smo seli u polukrug i slušali reči Starca. On nam je govorio kako Gospod silno želi naše spasenje i da je sve učinio za to, i da se njegova Milost i blagodatna iomoć prostire i na pravednika i na grešnika i da je potreban samo mali napor s naše strane za spasenje duše. Trpeza vere je preizobilna, ali ljudi ne mare zaspasenje svoje duše, dok same reči spasenje i spasti se znače jedino izbeći ovozemaljske opasnosti i nevolje, kao na primer „spasti se od požara“, „spasti se od pogibije u vreme rata“ itd, jer ljudi misle da je realan samo zemaljski svet koji se vidi našim očima; a ne znaju da je duhovni svet upravo suština stvari. Sav zemni, materijalni svet, obuhvaćen pojmovima visine, širine, dubine i težine nalazi se u vlasti vremena koje opet sve vodi uništenju, jer vreme je sluga smrti. Međutim, duhovni svet stoji van tih ograničenja, izvan tih lanaca i ramova merivosti, jer je on beskonačno bogat, večan i neuništiv. Zato je „priroda stvari“ ( „rerum natura“) u duhovnosti.

Blaženi Starec je govorio i o tom da se približava strašno vreme. Neprijatelji Gospoda našeg Isusa Hrista porobiće našu zemlju i Velika Crkva (Sveta Sofija) prestaće da bude hram Božji. Velike nevolje sručiće se na zemlju Romeja (Grka) i ona će prestati da postoji po velikom sudu Božijem. Umiru pojedini ljudi, umiru gradovi, umiru i celi narodi: zato što nema ničega večnog pod suncem, sem večne duše čovekove, stvorene po liku i podobiju večnoga Boga.

Ne čekajte pomoći od zapadnih hrišćana, nadajući se da će oni ustati na oružje radi zaštite opšte hrišćanskog nasleđa. Ne čekajte. Zapadni hrišćani, na žalost, nisu hrišćani. Oni su mnogobošci. I kod nas pravoslavnih, takoće, ima mnogo neznabožačkog. Brate, nemoj biti ogorčen ovim mojim rečima, nego ispitaj svoju dušu. Pogledaj samo koliko je u njoj kumira (idola): Tu je Merkurije – bog pohlepe; tu je Afrodita boginja telesne pohote; tu je Arej – bog gneva i rata… – a u sredini neki Zevs (Div) – to si ti sam, u svome samoljublju i samougađanju. Da brate, ima mnogo mnogobožačkog u nama, jer smo mi, pravoslavni, grešni i kao pojedinci, i kao narod. Ipak, mi smo mnogobošci i ne dokršteni samo na površini, a u dubini duše mi smo hrišćani; zato što u smirenju našem mi imamo u srcu Hrista.. I zato, bez obzira na naše grehe, „u smirenju našem pomenu nas Gospod“.

A zapadni narodi samo su na površini hrišćani; a u srcu, duši oni su mnogobošci (pagani). Mi pravoslavni, tugujemo što u našoj duši žive idoli, no u poniznosti svojoj padamo ničice pred Hristom i svim srcem želimo da budemo Njegovi. Međutim, kod zapadnih hrišćanstvo postoji kao tanka pozlata na bronzi, a dalje iznutra je potpuno mnogoboštvo; zato jer se oni klanjaju svojim kumirima u duši, a ti idoli vladaju nad njima, jer su oni gordi, u njihovom srcu nema Hrista.

Dakle, mi, pravoslavni, smo mnogobošci na površini, a u dubini hrišćani; dok su zapadni, latini – hrišćani na površini, a u dubini mnogobošci. Zato ne čekaj od njih pomoći za nas. Mi, pravoslavni, njima smo tuđi.

No ovo još neće biti kraj sveta. Kraj će nastupiti kasnije, i poslednje vreme nalazi se u rukama Božijim., a zajedno s tim – i u rukama čovečijim. Bog će poslati Svoj srp za svemirnu žetvu tek tada, kada čovekovo zlo sazri do krajnjih granica; jer dokle god na zemlji budu živeli zajedno sa zlima i pravednici, i sve dokle god postoji Crkva Hristova u čistoti “neukaljavši svoje haljine“ (Otkrivenje 3:4), dotle zlo u svetu neće moći da sazri. Ali kada već ne bude bilo pravednika i kada okean zla potopi celu vaseljenu, tada nastupa kraj sveta, koji će biti sažežen i nestaće u nebitiju radi ponovog rođenja kao novi i savremeni svet, u kome pravda živi (Petrova 3:9-12).

Pred sam kraj sveta nastupiće takve nevolje koje se ne mogu uporediti sa onima iz prošlosti, nastupiće vreme tuge za celu vaselenu, i čovek će omrznuti čoveka, svako će se bojati svakoga, i niko neće verovati nikome… Ali ljudi se neće urazumiti, niti će se okrenuti Bogu koji može da ih spase, nego ta opšta tuga ugasiće svaki duhovni život: čovek će biti tako ozlojeđen, tako okamenjen, i opsednut jednom brigom samo kako da preživi, da za duhovni život neće biti u čoveku ni volje ni mesta u srcu, a neće tada biti ni učitelja duhovnog života, jer će se i oni povesti za ovim svetom. A Božije crkve ili će opusteti ili će biti srušene, ili duhovno okaljane svojim nedostojnim arhipastirima i pastirima. I u sred tog loma i haosa u svetu javiće se antihrist. On će nastupati kao tobožni mirotvorac i uspokojitelj, kao dobar domaćin koji može da zavede red u svetu. no u stvari on će biti neprijatelj svima i nenavidnik (mrzitelj) svakoga dobra, a biće tiranin i zlotvor kakoga nikada nije bilo niti će biti.

Svaki će čovek biti nadgledan; ne samo svako njegovo delo nego i svaka reč, čak i unutarnji pokret duše, biće pod neprestanim nadzorom i kaznom, tako da će se čovek odviknuti da misli iz bojazni, da slučajno njegovo lice i nehotice ne bi izrazilo nešto što nije u skladu sa vlašću svetskog vladara, antihrista.

Svaki rad i svaka ped zemlje biće u vlasti antihrista; nastupiće užasne prirodne nepogode, strašni vihori, vulkanske eksplozije, zemljotresi, bolesti i samo onaj koji nosi na sebi znak Zveri to jest satane imaće pravo na život, mada i u najgorim ropskim uslovima krajnog siromaštva i zgaženosti čovečijeg dostojanstva. Sve će imati za cilj da ime Hristovo bude potpuno isečeno iz srca čovekovog… Nastupiće carstvo ada na zemlji. Nevolje neće obuzeti samo zemlju nego i svemir: jer sve mora da umre, da bi sve bilo obnovljeno vaskrsenjem, po rečima apostola: „Truležno treba da se obuče u netruležnost“ (I Kor. 15:53)…

Ovaj svet je ostareo i oveštao zbog svoga greha. A novi svet upravljaće se po pravdi Božijoj, i zato će on biti večan i prekrasan. “Evo sve tvorim novo“ (Otkr. 21:1-5). No, dok se to ne javi Crkva Hristova biće gonjena po celom svetu, do istrebljenja. Jer dok se bude služila božanska Liturgija od strane blagodatnog svešenstva pravoslavnog, vlast đavola ne može se ostvariti na zemlji. Svaka božanska Liturgija – to je prisustvo Božije na zemlji i proslava pobede Hristove nad đavolom i smrću… Među gonjenima biće veliki broj mučenika, ali biće mnogo i otpadnika, koji će primiti na sebe obeležje Zveri. Te otpadnike, te slabiće, te nevaljalce već odavno je pripremala zla sila… Ali znaj, da ni najmoćnije sile ada, ne mogu savladati Crkvu (Matej 16:18), s kojom Gospod Hristos prebiva do končine veka (Mat. 28:20). Uprkos gonjenju, Bog neće dopustiti da satana uništi malobrojne vernike poslednjih dana. Braćo, pazite na znake nastupajućeg kraja sveta, koje nam je otkrio Gospod naš Isus Hristos i Njegovi proroci i apostoli, i ne slabite u vašoj nadi na Boga.

Vesnik (Pariz),br.144/85

Vaseljenska