Šta stoji iza pritiska za bezgotovinsko društvo?

0
117
(Foto: Thinkstock)

Papirni novac može postati žrtva pandemije COVID-19.

Kako se ovaj karantin COVID-19 otegao, sve više i više pojedinaca i preduzeća prelazi na bezgotovinsko plaćanje (radi praktičnosti i u takozvanom naporu da se izbegne širenje koronavirusnih mikroba), bave se onlajn trgovinom ili koriste digitalne oblike valute (bankovne kartice, digitalne novčanike itd.). Kao rezultat toga, gotovina više nije primarna.

Pa ipak, postoje i drugi, još bitniji razlozi za preoblikovanje društva: bezgotovinsko društvo se lako nadgleda, kontroliše, lako se njim manipuliše i ograničava.

Sve to ide u prilog svetskim vladama. U tom cilju, vlada i njeni korporativni partneri u zločinu već neko vreme vode suptilni rat protiv gotovine.

On predstavlja usklađenu kampanju za preusmeravanje potrošača ka digitalnom načinu trgovine koji se lako može nadgledati, pratiti, tabelarno prikazivati, špijunirati radi podataka, hakovati, oteti i zapleniti kad je to neophodno.

Kao rat protiv droge i rat protiv terorizma, ovaj takozvani „rat protiv gotovine“ prodaje se javnosti kao sredstvo borbe protiv terorista, dilera droge, utaje poreza i sada pandemije COVID-19.

Digitalna valuta pruža vladi i njenim korporativnim partnerima krajnji metod praćenja, kontrole i kažnjavanja.

Poslednjih godina, samo posedovanje značajne količine novca moglo bi vas označiti kao nekoga ko se bavi sumnjivim aktivnostima ili kao kriminalca.

Obrazloženje (od strane policije) je da gotovina predstavlja sredstvo ilegalnih transakcija, s obzirom na to da ih je teže pratiti, može se koristiti za plaćanje ilegalnih migranata i uskraćuje vladi njen „deo“, pa će oduzimanje papirnog novca pomoći u sprovođenju zakona i u borbi protiv kriminala, ali će i pomoći vladi da ostvari više prihoda.

Ovu priču nije teško prodati, a i same vlade su postale veliki majstori u tome da građane nateraju da rade upravo ono što same žele.

Takođe, nije teško prodati s obzirom na rastući broj pripadnika digitalne generacije, kojima je tehnologija druga priroda i koji koriste svoje mobilne telefone za plaćanje računa, kupovinu robe i prenos sredstava.

Ne tako davno, procenjeno je da će pametni telefoni potpuno zameniti gotovinu i kreditne kartice do 2020. godine. Tačno kako je rečeno – sve veći broj preduzeća ulazi u bezgotovinski sistem, uključujući određene aviokompanije, hotele, kompanije za iznajmljivanje automobila, restorane i maloprodaju.

U Švedskoj čak i beskućnici i crkve prihvataju digitalni novac. I ne radi se samo o novcu. Sve veći broj država traži da se usvoje digitalne vozačke dozvole koje bi se nalazile na vašem mobilnom telefonu.

Uprkos svim prednostima koje uživamo u digitalnom dobu, teško je pomisliti da svet bez gotovine znači početak kraja za ono malo privatnosti što nam je ostalo.

A kada se kaže privatnost misli se na one stvari koje su izuzetno lične i o kojima niko ne treba da zna, a pogotovo ne vlada i njena sitna birokratija. Ono što je još neminovno je da je do sada svaka tehnološka pogodnost koja nam je olakšala život postala i naša Ahilova peta, čineći nas ranjivijim na napade hakera i vladinih agenata.

Svedoci smo koliko će državnim agentima biti lako da manipulišu digitalnim novčanikom radi sopstvene koristi. Ministarstvo unutrašnje bezbednosti omogućuje policiji ne samo da utvrđuje stanje bilo koje kartice, već isto tako i da zamrzne i da oduzme sva sredstva na karticama.

Pol Kreg Roberts – koji je bio pomoćnik sekretara Trezora za ekonomsku politiku u administraciji Ronalda Regana – jasno je dao do znanja da rat protiv gotovine znači dati vladi krajnju kontrolu nad ekonomijom i potpun pristup računima građana.

Ova težnja za uklanjanjem novca deo je većeg globalnog trenda vođenog od međunarodnih finansijskih institucija i Ujedinjenih nacija koji transformiše nacije svih veličina, od najmanje nacije do najveće, najnaprednije ekonomije i, nažalost, više nema nazad.

To bi značilo odbacivanje svih onih digitalnih prenosti, bez kojih, gotovo da ne možemo da funkiconišemo.

Na našu štetu, mi praktično nemamo kontrolu nad tim ko pristupa našim privatnim podacima, kako se oni čuvaju ili kako se koriste.

Da li smo uopšte ikada imali, ostaje pitanje. Međutim, u smislu naše pregovaračke moći o pravima na digitalnu privatnost, mi smo svedeni na jadan, nezavidan položaj u kojem se možemo samo nadati i verovati da će oni koji su na vlasti postupati sa našim podacima s poštovanjem zaključuje Džon Vajthed za rutherford.org.

(Foto: Thinkstock)

Webtribune.rs