Prezviter dr Oliver Subotić: Prava Srba u Srbiji – kratak osvrt povodom trenutne situacije

0
277
Donosimo tekst prečasnog prezvitera dr Olivera Subotića, paroha pri hramu svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu i glavnog i odgovornog urednika „Pravoslavnog misionara„, pod naslovom: Prava Srba u Srbiji – kratak osvrt povodom trenutne situacije.

Pre nešto više od decenije, jedan prijatelj (tadašnji đakon žičke eparhije) mi je rekao da je došlo vreme da se osnuje Udruženje za zaštitu prava Srba u Srbiji. Znajući da je taj protođakon ne samo duhovan, već i duhovit čovek, njegovu izjavu sam shvatio kao simpatičnu dosetku, pomalo u kontekstu situacije kroz koju smo zajedno prošli na polju odbrane prava na elektronsku privatnost u to vreme. Ovih dana mi se, međutim, njegova rečenica neprestano vraća u sećanje, zbog situacije u kojoj su de facto i de jure ugrožena prava pravoslavnih Srba u Srbiji, i to kada je reč o centralnoj tački našeg duhovnog identiteta: Svetoj Liturgiji.

Hajde za početak da razmotrimo čija su sve prava u dovoljnoj meri zaštićena u periodu proglašenog vanrednog stanja u Srbiji tokom pandemije. Imali smo prilike da čitamo o tome u burnim raspravama na internetu. Povod su bile slike gužvi po supermarketima, u kojima kupci niti nose zaštitne maske niti drže preporučenu prostornu distancu niti se, pak, pridržavaju broja ljudi u zatvorenom prostoru. Potrošačka prava su (i pored očiglednog kršenja mera i preporuka) ipak u dovoljnoj meri uvažena da su kojim slučajem ugrožena, pretpostavljam da bi se oglasilo neko relevantno potrošačko udruženje da ih brani. Isto tako, zaštićena su i prava kućnih ljubimaca, koji imaju svoj termin za šetnju u toku policijskog časa. Kada bi prava životinja bila ugrožena, nesumnjivo bi se oglasilo udruženje građana koje se bavi njihovom zaštitom (usput, da priupitam, možda neko zna: da li postoji i neko udruženje za zaštitu od životinja, budući da je jednog mog sabrata-sveštenika već dva puta na parohiji ujeo nečiji pas?). No kada je reč o ugroženom verskom pravu pravoslavnih Srba da u toku policijskog časa nedeljom – a osobito na Vaskrs – dođu do svojih hramova (uz poštovanje svih utvrđenih mera zaštite i propisâ), tu već ne postoji udruženje koje bi po prirodi stvari ustalo u njihovu odbranu.

Sa druge strane, reagovali su arhijereji, sveštenici, monasi, vernici… što je bilo sasvim očekivano. I gle čuda: neki od njih su se ubrzo našli na „rafalnoj paljbi“ zato što se dosledno bore za prava pravoslavnih hrišćana. U napadu na njih su se posebno istakli takozvani „nezavisni“ mediji i na njima poželjni intelektualci i živopisni politički delatnici. Ovde, međutim, treba nešto odmah razjasniti: nezavisni mediji ne postoje, ma kako oni sami sebe karakterisali. Bez detaljnog ulaženja u domen medijske teorije, svakome ko iole misli svojom glavom je jasno da postoje makar četiri osnovna faktora koji utiču na medije (uzimamo u obzir pre svega radio i televiziju) i njihovo izveštavanje. To su: 1) politički pritisak (koji je izražen uglavnom kod autoritarnih režima), 2) struktura kapitala (zbog čega medijske kuće gotovo redovno izveštavaju konvergentno interesima kapitala na kome počivaju), 3) oglašivači (u zavisnosti od toga koliko određeni medij zavisi od plaćenih reklama) i 4) uredništvo (sa svojim stavovima i svetonazorom, prema kojima se biraju poželjne teme i sagovornici). Bilo da navedene faktore uzmemo sve zajedno ili pojedinačno, stvar je jasna: nezavisni mediji su iluzija za naivne medijske konzumente. Ako to već znamo, koji od četiri navedena uticaja je bio presudan da srpski nazovi-nezavisni mediji i njihovi trabanti ovih dana gotovo orkestrirano udare po SPC? To će, možda, otkriti vreme pred nama – ono što je već sada evidentno jeste da su najviše napada pretrpela nekolicina arhijerejâ i sveštenikâ, a da je najintenzivniji udar bio usmeren na jednog čoveka: episkopa bačkog.

Zašto baš na njega? Odgovor je jednostavan: zbog čvrstog stava u pogledu najveće hrišćanske svetinje, Svetog Pričešća. Uzevši u obzir da je – pored srpskog patrijarha i mitropolita crnogorsko-primorskog – reč o jednom od najuglednijih arhijereja Crkve i, ujedno, portparolu Svetog Arhijerejskog Sinoda, sasvim je jasno otkuda to da se poslednjih sedmica upravo na njegovom liku konstantno crta medijska meta. Poslednje saopštenje eparhije bačke, u kome se konstatuje da je apel Sinoda odbijen, i istovremeno najavljuje da će se u hramovima služba služiti tako što će oni biti otvoreni, je kvazi-nezavisnim medijima dalo povoda za nove „opservacije“. Pritom, nijedan od tih medija se nije pozabavio činjenicom da se upravo u Vojvodini (po kojoj su uglavnom proteklih sedmica išli da snimaju pričešćivanje vernikâ ispred hramova) u ovom trenutku, prema zvaničnim izveštajima, epidemija praktično gasi! Kako god, jedno je sigurno: ova kriza je doprinela da svako u srpskom društvu (i u Crkvi) pokaže „svoj trag“.

Halabuka koja je iz jednog dela javne sfere trenutno usmerena prema SPC treba da nas učini svesnijim jedne veoma važne stvari, koju valja imati na umu i onda kada, uz Božiju pomoć, prođe iskušenje pandemije. Naime, mora nam konačno biti jasno da je Srbija jedna od onih zemalja koje odavno imaju svoju „duboku državu“ – tamnog dvojnika koji sve vreme rovari upravo protiv srpskog naroda i njegove Crkve. U pitanju je, suštinski gledano, vrednosna naslednica sistema instaliranog u Srbiji posle Drugog svetskog rata, koja svoj uticaj ne distribuira piramidalno i vidljivo, putem precizno strukturirane hijerarhije moći (kao što su to radili komunisti), već difuzno, kapilarno, i donekle nevidljivo, putem rasute heterogene mreže koja funkcioniše nevezano od političkog režima koji je na vlasti. Vladajući režimi se, dakle, menjaju, ali pomenuta ideološka mreža je konstanta i ona je netrpeljiva prema svakom čoveku koji se bori za interese Srba i Srpske Pravoslavne Crkve (odatle njeno blisko „srodstvo“ sa komunistima).

O ovom fenomenu sam nešto više počeo da razmišljam pre pet godina, kada sam pozvan da budem učesnik na Kongresu srpskih psihologâ na Zlatiboru. Na sesiji koja se ticala manipulativnih psiholoških tehnika verskih sekti, pojavio se u publici jedan poznati učesnik domaće političke scene, zajedno sa svojim pristalicama, i pokušao da nametne ideju izjednačavanja pravâ SPC sa pravima raznih sekti i kultova koji postoje u Srbiji (nisam ovih dana čuo tog političara da je reagovao na činjenicu da kućni ljubimci u određenim situacijama imaju veća prava od vernikâ SPC). Naravno da nisam odoleo da (u odmerenom i akademskom tonu) odgovorim toj grupi ostrašćenih kritičara, koja se jako iznenadila kada je videla da je neki pravoslavni sveštenik takođe prisutan u publici (otkuda sad pa to?). Bilo kako bilo, kada je burna debata završena, prišao sam jednoj od osoba koja je iznosila kritiku SPC, da bismo u neformalnom i opuštenijem razgovoru nastavili započetu temu. Zaprepastio sam se kada mi je gotovo momentalno odgovorila da je ta tema u stvari i ne zanima jer ona zapravo „prezire Crkvu“! Kada sam nešto kasnije saznao na kom se položaju dotična osoba nalazi u jednoj opštinskoj upravi, pitao sam se: kako uopšte Crkva opstaje u gradovima u kojima deluju tako „nepristrasni“ službenici?

No neka ih svih zajedno, neka ispune „meru otaca“ (up. Mt 23, 32) koji su im prethodili. Rečima Svetog starca Vukašina iz Klepaca: samo neka rade svoj posao. Prošlo je vreme komunista, a Crkva je o(p)stala – proći će jednog dana i vreme kriptokomunista, a Crkva će o(p)stati.

A dok ta smutna vremena ne prođu, nije loša ideja da neko ipak osnuje pomenuto Udruženje za zaštitu prava Srba u Srbiji

Veliki Četvrtak,
leta Gospodnjeg 2020.
Za Pouke.org
Prezviter Oliver Subotić