Protojerej Miodrag Andrić: Između straha i nade

0
290

Na severu živopisnog zaliva Mirabela krije se staro ribarsko selo Plaka, sa čije obale nam pogled u plavetnilo Kritskog mora zaustavlja ostrvo Spinalonga. Poput napuštene galije, okružene tirkiznim bojama Egeja, ovo ostrvo-tvrđava vekovima stražari na braniku drevne minojske civilizacije, ostavljajući bez daha mnogobrojne posetioce.

Istorija Spinalonge, koju još zovu i Ostrvo prokletih, krije tužnu priču o poslednjoj koloniji obolelih od lepre u najbližoj istoriji, koja je postojala od 1903–1957. godine. Na početku su to bili samo pacijenti sa Krita, a nakon nekoliko godina i stotine drugih obolelih, sakupljenih na jednom mestu, iz cele Grčke. Nadahnuta pričom o gradu duhova, čuvena književnica Viktorija Hislop napisala je dirljivu knjigu Ostrvo, po kojoj je kasnije snimljena istoimena grčka serija. Moje sećanje na ostrvo Spinalonga je iz perioda studija na Bogoslovskom fakultetu, kada smo kao apsolventi, na ekskurziji, posetili ostrvo Krit vođeni arhimandritom Makarijem, sadašnjim Mitropolitom katarskim. Besedeći ispred hrama Svetog Pantelejmona na Spinalongi, o. Makarije nam je ukazao na neobičnu povest o ocu Hrisantu Kuculujanakisu iz Jerapetre, duhovniku jedinstvene crkvene zajednice ujedinjene strašnom bolešću i izgnanjem iz društva. Čuvajući od zaborava delo i podvig svoga sveštenika, preživeli stanovnici Spinalonge su jednom prilikom podsetili na prvi susret sa starcem:

„Do dolaska oca Hrisanta – svedoči jedan od bivših pacijenata – sveštenici su se kratko zadržavali na ostrvu. Obično su dolazili subotom i predveče se, zajedno sa lekarima, vraćali u Plaku. Čeznuli smo za duhovnom hranom, toliko nam je trebala uteha koju nikako nismo mogli da nađemo“. Prilikom prve posete ostrvu, služeći Liturgiju u napuštenom hramu, otac je primetio jednog bolesnika da je ušao u Crkvu i obratio mu se rečima: „Oče, ostaću na Liturgiji pod uslovom da me pričestiš, a ako je Gospod tako moćan kao što kažeš, ti ćeš, kako to obično biva, upotrebiti darove bez bojazni od moje lepre.“ Otac je zadovoljno klimnuo glavom i na očigled ostalih bolesnika, koji su iz prikrajka pratili šta se dešava, upotrebio svete darove preostale u putiru. Prošlo je mesec dana i bolesnici su čekali sveštenika da se vrati, uvereni da će ovaj put doći kao pacijent. Na njihovo ogromno iznenađenje, on se vratio potpuno zdrav. Od tada je, u narednih deset godina, otac Hrisant redovno služio Liturgiju, kao što su se i čuda redovno događala. Svaki put kada bi crkvena zvona pozvala na službu, na stotine bolesnika bi se okupilo u hramu i oko hrama, suzama zalivajući portu. Hram Svetog Pantelejmona, koga su zatekli kao ruševinu, obnovili su ovi leprozni bolesnici; sa hramom su obnovili i svoju veru koju su nekada u očaju, zbog teške bolesti, izgubili.

Kada bih, za više od dve decenije služenja Svetom oltaru, u rukama držao Sveti putir i kašičicu, često bih se setio oca Hrisanta, pastira i duhovnika, koji je svedočeći Božiju Ljubav, verom i nadom gasio strah svojoj duhovnoj deci. Ako nekoga put nanese na Krit, ovaj čudesni biser Mediterana, neka izdvoji malo vremena i poseti manastir Toplu gde od 1972. godine počiva ovaj Božiji ugodnik.

Da su neka mirnija vremena, na ovom mestu bi verovatno stavili tačku i zaključili ovaj sažeti životopis oca Hrisanta Kuculujanakisa, ali slučaj je hteo, da čuveni mit o hristološkim raspravama na pijacama srednjovekovnog Konstantinopolja, konačno dobije svoju potvrdu i u našoj zbilji. Polemika na temu crkvene prakse pričešćivanja, iskrala se iz mistagoških odaja i vinula u tabloide, internet portale i na društvene mreže. Virtuelna agora postala je poprište na kome sablje oštre ne samo eksperti sa titulama, nego i svi oni koji danas sačinjavaju srpsku medijsku maglu: analitičari, botovi, blogeri, zvezde rijalitija i borci za političku korektnost, koji se u osudama Crkve, po ustaljenom pravilu, služe urbanim cinizmom i ruralnim humorom, omalovažavajući i vređajući najdublja osećanja verujućih ljudi. Svaka reč koja je izgovorena, preneta ili zapisana je merena i osuđivana, već prema tome ko je unapred zauzeo kakvu poziciju. Veliki Šekspir bi u besmrtnom Hamletu rekao: „Oprostite mi moju propoved, jer u ovo vreme gnojavo od greha, vrlina mora porok moliti za oproštaj; treba pred njim da se savija, moleći da mu učini dobročinstvo“.

Podsetimo na kraju da je Crkva predukus i ikona Carstva Božijeg, ali da to Carstvo objavljuje svetu i da u svetu deluje kao mistični Bogočovečanski organizam. Zato se Crkva uvek trudila da izađe u susret svetu ali uvek sa namerom da iznese pred svet Istinu a ne da Istinu relativizuje. Taj posao nikada nije bio lak. Setimo se samo Svetih Otaca koji su u znoju lica svoga tumačili jezičke nedoumice, poput čuvenog razlikovanja termina omousion i omiusion. Današnji izazov nije manji u odnosu na drevna vremena; zato treba sledovati Ocima koji nisu odstupali ni za jotu od svoje vere i Predanja, iako su pred sobom imali činovnička lica carskog dvora koja nisu uvek razumevala suštinu njihovog truda i istrajnosti. Znali su da od ovih ljudi zavisi jedinstvo Crkve, pa su jedinstvujući u veri, hrabro i mudro nastupali, uloživši svu snagu i znanje koje im je Bog dao.

Zato moramo biti svesni, da je svako odstupanje pred pritiskom javnosti odstupanje od svetootačkog puta koje se, kako vidimo u nekim pomesnim Crkvama, završava zatvorenim hramovima. Ono što otac Nikola Ludovikos naziva plišanim totalitarizmom preti da Crkvu, koja je nekada u ovakvim okolnostima bila najveća pa i jedina nada, svede u okvire privatnog, a čiji će modus vivendi kreirati svet ograničen u svojoj datosti, stvorenosti i smrtnosti.