Kako je Presveta Bogorodica preko svoje ikone pećke krasnice izbavila Peć od epidemije kolere 1911. godine

0
210

U Peći i okolini besnela je zarazna bolest kolera. Od nje je umirao i padao tamošnji svet kao snoplje. Sve je bilo učinjeno da se zaraza uguši, ali je sve bilo uzalud. U Peći je svaki dan bio sve veći broj mrtvih.

Jedna devojka, ćerka nekog Turčina iz Kapešnice, sanjala je jedne večeri ovakav san: Srpski narod sa litijom ide iz crkve, a uporedo sa Srbima, sa leve strane idu i Turci u varoš. Jedan sveštenik nosi čudotvornu ikonu Svete Bogorodice („Hazreti Mejreme“ kako su je Turci zvali). Sveta Bogorodica je prebacila krila i na jedne i na druge, a iz ruku joj izbija plamen. Probudivši se ona je odmah ispričala ocu i ukućanima svoj san.

Otac je ispričao sunarodnicima san svoje kćeri na nekom njihovom okupljanju, ali Turcima to ne beše pravo. Zatim je reč uzeo kapešnički imam Abdulah efendija: „Stanite braćo, ovo je snila i u snu videla Hazreti Mejremu jedna bezgrešna devojka. Vi znate dobro, da kad god bi se pojavila neka boleščina u varoši da su Srbi nosili u varoš ikonu Hazreti Mejreme i bolest bi prošla. Ja ću odmah posle podne otići kod mutesarif paše, Džafera Tajara, da on lično odobri i naredi da ikona prođe kroz varoš.“ Zaista, tog popodneva muderiz Abdulah efendija je odmah otišao kod paše i sve mu ispričao.

Osamnaestog septembra ulazi zaptija u kuću prote Spase Popovića i na turskom jeziku mu iznese razlog svog dolaska: „Zvao vas mutesarif, efendija!“
„Evo, odmah s tobom dolazim.“, odgovori prota, prebaci mantiju i pođe za zaptijom.
Ušavši u divanhanu, dade paši pozdrav, i upita ga: „Vi ste me zvali?“
„Sedi, popa efendi!“ Prota Spasa sede.
„Kako je sa kolerom?“, upita prota.
„Svakog dana je sve veći broj poboljevanja i smrti. Ako ovako produži, pokosiće celu varoš… No, znate li što sam vas ja zvao?“
„Da čujem.“
„Pričali su mi da vi u manastiru imate čudotvornu ikonu Hazreti Mejreme. I kad god bi bila u Peći neka bolest, vi bi tu ikonu nosili po varoši i bolest bi prošla. Kako bi bilo da vi ove nedelje prođete sa ikonom po varoši, po vašem ataru, i učinite sve što treba po veri, ne bi li se Alah i Hazreti Mejrema smilovali da kolera prestane?“
„Kako naredite, tako ćemo učiniti! Izvestiću narod da u nedelju dođe u crkvu da što svečanije bude.“

Vraćajući se kući, prota je svakoga Srbina ili Srpkinju koje bi sreo na putu, izvestio da u nedelju budu svi u crkvi, jer će sići čudotvorna ikona. Postao je duševno uzvišen i moralno raspoložen. Kako i ne bi kad inoverni traže pomoć i zaštitu od čudotvorne ikone, Svete Bogorodice iz manastira Pećka Patrijaršija. Istoga dana svi su Srbi znali za naređenje mutesarifovo.

U subotu je bilo sedamdeset smrtnih slučajeva. Svuda čujemo kuknjavu i naricanje. Nestalo je crnih šamija i crnoga platna. Svet je utrnuo, jer svakome visi mač smrti nad glavom. Sutradan, narod pridolazi u manastir da sa litijom pođe u varoš. Kad se svrši Sveta Liturgija, nastojatelj manastira uzima ikonu i polazi iz manastira sa čiracima i crkvenim barjacima. Omladina peva tropar Svetoj Bogorodici. Paša je poslao četu vojnika da odaju počast i idu uz povorku, a ostali Turci su izašli na put gde će narod proći. Učesnici litije su tronuti da nemaju reči da izraze svoje oduševljenje, svoju radost. Nakon što su obišli varoš otpratili su ikonu u manastir.

U nedelju je broj mrtvih pao na sedam, a od ponedeljka se više niko nije razboleo od kolere.

Iz časopisa „Hrišćanin“, br. 22, 15.11.1911