Donald Tramp je 12. marta objavio da na 30 dana zabranjuje ulazak u SAD svima iz Evrope. Svima osim Britancima. Pucanje šavova globalizovanog sveta događa se brže nego što je predviđano i u najsmelijim prognozama. Koronavirus je samo povod da se promene apsolutno sva pravila Velike igre. Tramp nije našao za potrebno ni da iz međudržavne pristojnosti ispoštuje diplomatske formalnoti, pa su u EU za zabranu saznali preko njegovog tvita.
Indikativno je da se Sjedinjene Države ne ograđuju ovakvim zabranama od Kine. To samo demonstrira kako na svet gleda američka elita i šta joj je prioritet. Nikakva ritualna zaklinanja u „zajedničke vrednosti“ i u „jedinstveni Zapad“ – evo, pokazuje se – ne vrede ni prebijene pare kad pretnje postanu realne. Nema Tramp slučajno nemačke korene. On celom svetu demonstrira šta je to Real Politik u 21. veku.
Mogu se, naravno, u Briselu, Berlinu i Parizu praviti da „sve ide po planu“, u vreme kada je odlazak Velike Britanije budžet EU ostavio bez 10 odsto prihoda i niko ne zna kako tu rupu začepiti. Činjenica je, međutim, da je EU veoma oslabljena pred svojim i velikim i manjim konkurentima. A oni je – kao Turska, na primer – iskušavaju na svim frontovima. Trampova odluka ne udara samo po Evropi i EU. Ona je razorni udar na evroatlantizam u celini. U vreme kada se Unija još nije oporavila ni od Bregzita.
Ponovo se na globusu pojavljuje anglosaksonski svet koji bi da ‘staru Evropu’ ne pušta bliže od dužine ispružene ruke i da je koristi u svom interesu. Iza svega su, dakako, ekonomski interesi. Globalno tržište se zaljuljalo i svako gleda sebe. Sjedinjene Države – koje su započele trgovinske ratove bezmalo sa celim svetom – faktički ‘opipavaju’ raspored snaga u svetu i proveravaju koliko je ko ‘težak’. To je ono što je u ratovima izviđanje pomoću manjih bitaka.
Epidemija koronavirusa je idealni marker koji pokazuje stanje ekonomskog i političkog organizma raznih zemalja. Tek će sve izaći na videlo, ali je već sada jasno da je kineska Komunistička partija celom svetu pokazala, za mnoge, neverovatni nivo mobilizacione spremnosti i sposobnosti. Takav da niko više ne sumnja da je Kina nova supersila.
U isto vreme se Italija, koja je među deset ekonomski najrazvijenijih zemalja sveta, praktično našla u kolapsu i prinuđena da zatraži pomoć i od Kine koja je obećala da će joj poslati nekoliko miliona medicinskih maski i 1.000 aparata za veštačko ventiliranje pluća. Pokazuje se da zapadni model demokratije, čiji primat već 40 godina ne osporava niko osim Kine, ponovo je doveden u pitanje. Čak i u Sjedinjenim Državama gde niko ne zna šta činiti sa „fenomenom Sandersa“. Sve u svemu, promena se ne treba bojati. Sve se već izmenilo. Možda to naprosto još niste primetili.
Autor Sergej Mardan/Standard
