Financial Times: Međunarodna zajednica mora intervenisati u SAD

0
108

Autor: Ivan DANILOV, RIA Novosti

KAD jedan od glavnih listova (neke zemlje) otvoreno priziva stranu intervenciju – onda je to znak da stvari loše stoje.

A upravo ovakav zaključak se može izvesti nakon čitanja krika o pomoći u vidu komentara objavljenog u respektabilnom londonskom listu Financial Times koji se smatra perjanicom britanske i evropske biznis-štampe.

Taj komentar se pojavio pod naslovom „Kako strana intervencija može spasiti američku demokratiju“. Njegov autor — poznati britansko-holandski novinar Sajmon Kuper – traži da strana intervencija spasava ne samo američku demokratiju, nego i samu Veliku Britaniju.

Moglo bi se, naravno, ovo o `stranoj intervenciji` pripisati poznatom britanskom humoru, ali… Kao prvo, Financial Times nije humoristički list. A drugo (i glavno): svi problemi o kojima piše Kuper — realni su. Obično ih, naprosto, ne priznaju, a pogotovo o njima ne govore javno.

Ali, evo –maske su skinute, proglašeno da je demokratija u opasnosti, a strana intervencija (neka bude – i ironično) proglašena za sredstvo koje SAD može spasiti od građanskog rata, a Veliku Britaniju od zaraznog i kobnog ruskog uticaja.

Autor Financial Times počinje tekst smelom tezom: „Kako zaustaviti građanski rat“ – naslov je sa naslovne strane magazina The Atlantic. Mogu da predložim način: međunarodna zajednica mora intervenisati u SAD. Naravno, Amerikanci imaju pravo na samoopredeljenje, ali sada je prioritet očuvanje demokratije“.

Ovo je suptilna igra rečima jer u engleskom „intervencija“ može da znači i mešanje i realnu vojnu okupaciju.

Svi su se odavno navikli da u Londonu demonstrativno brišu noge o fundamentalno pravo naroda na samoopredeljenje. Zato je malo ko očekivao da takva formula bude dovedena u vezu sa SAD.

U istom tekstu je i Britanija dobila svoje: „Mnogo savitljivijoj Velikoj Britaniji potrebna je takođe prismotra. Kao i Amerikanci, i Britanci tretiraju (političke) protivnike kao izdajnike. Obe zemlje sada nameravaju da svoje konflikte razreše na izborima u formi – pobednik dobija sve“. Samo, takvi scenariji se – kako upozorava bivši ministar u vladi Jemena Rafat Al-Ahali koji je sada naučni saradnik Oksfordske škole za upravljanje državnom „Blavatnik“ – retko završavaju dobro“.

U tekstu se navode i ove Al-Ahalijeve reči:: „Mnogi ljudi u regionima u kojima radimo smatraju da bi njihovo iskustvo sa `nacionalnim dijalogom` trebalo preneti u Veliku Britaniju i druge zemlje. Ne bi li bi tako trebalo da izgledaju intervencije u SAD i, možda, u Velikoj Britaniji?“

Bilo bi smešno da britanski proevropski političari, a naročito američke demokrate ne pokušaju da iskoriste tehnologije tipične za obojene revolucije za dostizanje vnutrpolitičkih pobeda: optuživanje (političkih protivnika) za falsifikovanje rezultata izbora, zahtevanje trećeg kruga glasanja (kao u Ukrajini), „drugoog referenduma o Bregzitu“, dehumanizaciju političkih oponenata (proglašavanje za rasiste, glupane i agente Rusije). Dakle: sve čime su već ovladali osim oružane pobune, a to im je sve na raspolaganju i bez strane intervencije.

Indikativno je da autor teksta, sasvim ozbiljno, predlaže da se iskustvo Avganistana iskoristi za pisanje novog ustava SAD i prvog ustava Velike Britanije. U ime spasavanja demokratije.

Prelaže i da Tramp bude proteran u Rusiju. Odustajanje od impičmenta (i od verovatnog slanja aktuelnog predsednika SAD u zatvor) predstavlja kao ustupak „u ime demokratije i građanskog mira“.

Radi potpunog spasavanja SAD i Britanije` predlaže se unošenje u njihove ustave „zaštite od spoljnog uticaja na izbore“. A kao argument se navodi „uspeh Rusije u Velikoj Britaniji i Americi 2016-te“ koji se sprema da navodno na skorim britanskim parlamentarnim izborima „ponovi Indija“.

Radi „potpune zaštite“- u tekstu se predlaže uvođenje inostranih kontrolora koji bi izborima u SAD davali „demokratski sertifikat“.

Autor Financial Times ni sam ne veruje da će pobrojane mere pomoći. Zato tekst završava tužnom konstatacijom i retorskim pitanjem: „Hajde da ne budemo preterano optimistični. Spoljno mešanje bi, u najboljem slučaju, zamrznulo etničke, ekonomske i regionalne konflikte koji se slažu jedni preko drugih. Zato je pitanje za međunarodnu zajednicu: koliko krvi i novca je spremna da potroši na zemlju koja nije spremna za demokratiju?“

Prava je šteta što u Financial Times nema odgovora na susretno pitanje: a ko bi (u slučaju SAD i Britanije) igrao ulogu međunarodne zajednice koja bi 1krvlju i novcem` trebalo da plati prisiljavanje SAD i Velike Britanije na demokratiju?

Financial Times, iz razumljivih razloga, ne može ni da zamisliti da se u toj ulozi nađu Rusija ili Kina. Sam list je optisao i Indiju. Dakle: ko ostaje?

Zar Sajmon Kuper na stranicama vodećeg britanskog lista aludira da britansku demokratiju treba da spasavaju francuski vojnici koji bi se pojavili u Londonu ili da `mirovni sporazum` između Trampa i klana Klinton treba da bude potpisan pred cevima cevima vojnika Bundesvera?

To su evidentne gluposti, a to znači da oni koji računaju na spasavae SAD i Velike Britanije od klizanja ka građanskom ratu, ili pretvaranju u banana-republike, nemaju na koga da se oslone.

Pre nekoliko dana je glavni američki list The New York Times objavio tekst „SAD počinju da liče na Ukrajinu“ u kojem je ukazano na nekoliko „užasavajućih paralela između današnjeg Vašingtona i Kijeva: progon političkih oponenata; političar koji izgubi izbore – ne gubi samo vlast nego i završava u zatvoru; demonizacija političkih oponenata; uticaj figura iz senke (oligarha) na javnu politiku; korišćenje političke vlasti za prikrivanje prestupa; i – naravno – uticaj Rusije.

Autor The New York Times smatra da je za sve kriv Tramp i tvrdi da njegovo svrgavanje (impičment) može spasiti Ameriku.

To je logika kojom su se rukovodili tvorci kijevskog Majdana: mislili su da će sve završiti ako ubiju janukoviča ili ga prisile da pobegne iz zemlje. A pokazalo se da je od toga sve tek i počelo.

Da stvar nije ni u Trampu ni u Janukoviču.

Dehumanizovanje političkih oponenata i korišćenje `obojenih tehnologija` već su postali glavni element unutarpolitičkog života (u SAD), a to znači da su i posledice neizbežne: degradacija politiei i ekonomije, a u najgorem slučaju – građanski rat i raspad države.

Spoljna intervencija i impičment tu ne mogu pomoći, a moguće je, dakako,svaljivanje svega na Rusiju. Samo, kako je pokazalo ukrajinsko iskustvo – vajda je od toga veoma problematična.

Fakti