Merkelova nezadovoljna – Vučić ne vodi pregovore u pravcu koji je zacrtala Nemačka

0
128

Da li je Vučić forsirajući ideju o razmeni teritorija između Srbije i Kosova okrenuo leđa Nemačkoj koja je izrazito protiv menjanja granica na Balkanu, šta je bilo na poslednjem sastanku Merkel – Vučić u Njujorku, da li je Vučić u vreme potpisivanja Briselskog sporazuma prihvatio zahtev Nemačke da se dijalog Priština – Beograd mora završiti priznanjem Kosova, pa je posle odustao od tog obećanja, zašto je kancelarka Merkel do sada stalno prelazila preko Vučićevog autoritarnog načina vladanja i da li se to sada menja, kakav je stav Nemačke prema Vučićevom zahtevu da rešenje za kosovski problem mora biti takvo da svaka strana dobije po nešto, da li kancelarka Merkel još uvek računa na Vučića.

Sagovornici su bili dva inostrana eksperta za Balkan – Florian Biber, profesor Južnoslovenskih studija na univerzitetu u Gracu i Bodo Veber, analitičar Veća za demokratizaciju politike iz Berlina.

Omer Karabeg: Aleksandar Vučić se godinama hvalio svojim dobrim odnosima sa nemačkom kancelarkom Merkel. Gospođa Merkel ga je često primala pa se mogao steći utisak da je gospodin Vučić njen favorit među balkanskim političarima. Da li je to još uvek tako?

Bodo Veber: Tačno je da se između kancelarke Merkel i predsednika Vučića razvio jedan specijalni odnos, ako bih mogao tako da se izrazim, nakon što je gospođa Merkel 2011. godine postala vodeća figura u rešavanju statusnog konflikta između Kosova i Srbije. Taj odnos je bio uslovljen preokretom politike Srbije prema Kosovu i potpisivanjem Briselskog sporazuma aprila 2013. godine.

Okvir dijaloga između Beograda i Prištine bio je uglavnom određen od strane kancelarke Merkel i Berlina. Poruke koje su prethodile tom sporazumu bile su jasne, pre svega izjava gospođe Merkel da je vreme menjanja granica na Balkanu prošlo. Podsetio bih da je Ivica Dačić, u to vreme premijer Srbije, u intrevjuu NIN-u rekao da je Srbija 10 godina lagala da je Kosovo srpsko, da se Kosovo ne može povratiti i da se treba koncentrisati na sudbinu kosovskih Srba. To je bio kontekst u kome se razvio specijalni odnos između kancelarke Merkel i gospodina Vučića.

Međutim, dolaskom Federike Mogerini na funkciju visoke predstavnice za spoljnu politiku dijalog Beograd – Priština upao je u krizu – da bi u poslednjih godinu i po dana došlo do spinovanja dijaloga i vraćanja srpske pozicije prema Kosovu na vreme pre potpisivanja Briselskog sporazuma. Uz podršku nekih faktora na Zapadu, kojima nije stalo do stabilnosti Zapadnog Balkana, Vučić je počeo da forsira ideju o razmeni teritorija. Tako da odnos Merkel – Vučić nije više ono što je bio.

Favorit ili partner?

Florian Biber: Ne verujem da je Vučić ikada bio favorit gospođe Merkel. On je samo partner u rešavanje jednog od ključnih pitanja u regionu, a to je odnos između Srbije i Kosova. On se ponudio kao mogući partner, a Nemačka se ponadala da bi Srbija pod Vučićem mogla da bude pouzdan partner. Mislim, međutim, da je nemačka vlada danas razočarana Vučićem. Pre svega zbog njegovog zalaganja za promenu granice, jer je Nemačka najžešći protivnik takvih rješenja. Na tom pitanju sukobili su se stavovi dve zemlje.

S druge strane, problemi sa demokratijom u Srbiji su svake godini sve vidljiviji i sve ih je teže ignorisati. Mislim da je Nemačka svesna, mada se to ne izražava javno, da situacija u Srbiji nije ohrabrujuća i mislim da postoji sumnja u Vučićevu spremnost za rešavanje problema Kosova. Da zaključim, Vučić nikada nije bio favorit, ali je bio bolji partner od drugih i odnosi su sigurno bili bolji u prvim godinama Vučićeve vladavine nego što su to danas.

Omer Karabeg: Vučić se nedavno sastao sa Angelom Merkel u Njujorku tokom zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Posle sastanka Vučić je izjavio da je to bio ne samo korektan, već i dobar razgovor o tome kako treba da izgleda dijalog između Beograda i Prištine nakon što Kosovo dobije vladu. Sa nemačke strane nije bilo nikakvog saopštenja. Šta je u stvari bilo na tom sastanku?

Florian Biber: Teško je proceniti, ali na takvim sastancima se pričaju i neprijatne stvari. Zanimljivo je da je dnevni list Informer, koji je jako blizak Vučiću, objavio da se taj sastanak održao čak pre no što se dogodio. U režimskoj štampi u Srbiji sastanci Vučića sa svetskim liderima reklamiraju se kao Vučićev veliki uspeh, bez obzira šta se tamo priča. Verovatno je na sastanku u Njujorku nemačka poruka Srbiji bila da prestane da se zalaže za promenu granice.

Poslednjih godina u politici prema Kosovu Srbija ide sve više unazad – u vreme kada je Vuk Jeremić bio ministar inostranih poslova i kada je Srbija po svaku cenu nastojala da spreči međunarodno priznavanje Kosova. Ta politika je destruktivna. I, naravno, onda je došlo do uvođenja carine na proizvode Srbije pod vladom Ramuša Haradinaja. Ta negativna dinamika, za koju i Srbija snosi odgovornost, sigurno je bila tema razgovora u Njujorku.

Slaba kopija Miloševića

Bodo Veber: Računajući na slabosti Zapada Vučić je mislio da će mu proći politika razmene teritorija. I Milošević je pokušao da iskoristi slabosti Zapada da bi sproveo svoju politiku, pa smo videli kako se to kobno završilo za regiju, a najviše za Srbiju. I u Miloševićevom i u Vučićvom slučaju to je bilo taktiziranje bez strategije.

Ako je Vučić mislio da može da promeni poziciju Nemačke i celokupne Evropske unije, onda je loše procenio. Pokazalo se da je Vučić slaba kopija Miloševića, da se njegova politika svodi na taktiku i na spinovanje i da on nema dugoročnu strategiju. To je opteretilo njegove odnose sa Angelom Merkel koja mu je pre godinu i po u zatvorenim razgovorima rekla da prestane sa crtanjem mapa.

Vučić je, međutim, nije poslušao. Dakle, odnos gospodina Vučića sa gospođom Merkel se pogoršao zbog njegovog pokušaja podrivanja nemačke pozicije, ali on je i dalje ostao vezan za Nemačku, jer Berlin ima ključnu ulogu u dijalogu Beograd – Priština.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da je kancelarka Merkel pre ovog sastanka u Njujorku primila u zvaničnu posetu premijerku Srbije Anu Brnabić. Do sada su zvanične posete bile rezervisane samo za Vučića. Da li možda Merkel traži zamenu za Vučića, kao što je svojevremeno u Vučiću našla zamenu za Tadića koji nije bio spreman da uđe u dijalog sa Prištinom? O tome su spekulisali neki nemački mediji.

Bodo Veber: Ne bih pridavao značaj tim spekulacijama. Gospođa Brnabić je premijerka, gospođa Merkel takođe – tako da je to bila samo jedna redovna poseta. Kada je gospođa Brnabić kao osoba iz nevladinog sektora ušla u vladu, ako je iko imao iluzija da će ona nešto promeniti, grdno se prevario. Ona se ništa ne razlikuje od politike Vučića i Srpske napredne stanke.

Florian Biber: Mislim da je kancelarka Merkel nezadovoljna zato što nema nikakvog napretka u rešavanje odnosa Kosovo – Srbija, ne vidi se nikakvo svetlo na kraju tunela. Naravno, za to ne snosi odgovornost samo Srbija, ali način na koji Srbija u posljednje vrijeme pristupa Kosovu i Albancima samo pogoršava odnose između Beograda i Prištine. Skorija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je za građane Srbije Kosovo postalo najvažnije pitanje. To je čudno zato što Kosovo nema mnogo veze sa svakodnevnim životom ljudi. Zbog toga u istraživanjima javnog mnjenja to pitanje godinama nije bilo na vrhu liste prioriteta. To što je sada Kosovo postalo najvažnije pitanje rezultat je namernog podizanja tenzija – i to se sigurno vidi u Berlinu. Nemačkoj nije jasno da li Vučić stvarno želi poboljšanje odnosa sa Kosovom o čemu stalno priča. Mislim da u Nemačkoj danas postoji ona ista vrsta razočarenja Vučićem kakva je pre osam godina bila prema tadašnjem predsedniku Tadiću. Vučić je danas jedini partner zato što u Srbiji ne postoji jasna politička alternativa, ali to ne znači da će ga Nemačka i dalje bezuslovno podržavati.

Omer Karabeg: Ko savetuje kancelarku Merkel kad je u pitanju Srbija? Ko joj je preporučio Vučića?

Bodo Veber: Niko ga nije preporučio. Pozicija gospodina Vučića u Srbiji je dominantna i na osnovu toga je uspostavljen odnos sa gospođom Merkel. Srbiji je stavljeno do znanja da ako hoće u Evropsku uniju mora rešiti konflikt sa Kosovom, a rešenje ne može biti drugačije nego da Srbija prihvati realnost i na osnovu toga uspostavi odnos sa Kosovom. To je bila osnova koju je Vučić prihvatio, a ona je podrazumevala da nema promene granica i da dijalog treba da vodi ka nekoj vrsti priznanja Kosova.

Uostalom, ulazak u dijalog sa Kosovom 2013. godine i potpisivanje sporazuma sa drugom stranom, koja se zvala Republika Kosovo, značilo je prihvatanje realnosti da je Kosovo izgubljeno za Srbiju. Osnova specijalnog odnosa koji se razvio između gospođe Merkel i gospodina Vučića nije bilo nikakvo favorizovanje ličnosti, nego jedna principijelna politika.

Kosovo važnije od demokratije

Omer Karabeg: Zašto je kancelarka Merkel do sada stalno prelazila preko Vučićevog autoritarnog načina vladanja? Nije moguće da nije videla kako Vučić guši demokratiju u Srbiji.

Florian Biber: U prvih nekoliko godina Vučićeve vlasti, ne samo Angela Merkel, nego i drugi političari na Zapadu, uključujući i bivšeg i budućeg austrijskog kancelara Sebastijana Kurca, smatrali su da se to uglavnom može ignorisati. Oni su ovako rezonovali – to je Balkan, tamo sve malo drugačije funkcioniše nego kod nas, ali Vučić je prozapadno orijentisan, on je partner, on želi u Evropsku uniju.

Međutim, kroz razgovore sa zapadnim diplomatama stekao sam utisak da oni sve više shvataju da je problem demokratije u Srbiji dublji, da je kriza ozbiljnija, da nisu ugroženi samo neki elementi demokratije, nego demokratski sistem u celini.

Srbija je danas mnogo manje demokratska zemlja nego što je bila pre osam godina. Za zapadne diplomate nije više tajna da vladajuća stranka i njen predsednik sistematski uništavaju nezavisne institucije i nezavisne medije. Zapadni zvaničnici su to dugo ignorisali zato što im je bilo najvažnije da se reši kosovski problem. To je bilo pogrešno zato što jedna nedemokratska vlada ne može sklopiti ugovor sa Kosovom koji će biti trajno prihvaćen. Zbog takvog odnosa Zapada prema Vučiću opozicija u Srbiji postaje sve više antievropska, jer Evropsku uniju identifikuje sa Vučićem.

Sada je pitanje kako iz toga izaći. Kada razgovarate sa zapadnim diplomatama oni će vam reći – Vučić ima toliku podršku u Srbiji i toliku nadmoć nad opozicionim strankama da je teško čak i razmišljati o nekoj alternativi. Mi moramo da sarađujemo s onim ko je na vlasti – kažu oni. Ali bez obzira na to Evropska komisija, Nemačka i druge zemlje morali bi biti otvoreniji u svojim kritikama Vučića. Taj preokret još nisam vidio ni u Nemačkoj, ni u Evropskoj uniji.

Bodo Veber: Nemački zvaničnici su videli šta se dešava sa demokratijom u Srbiji, jer je to nešto što se ne može ne videti. U to sam se lično uverio u razgovorima s njima. Ne verujem da je to bila benevolentnost prema Vučiću u smislu – tako je to na Balkanu. To sigurno nije način razmišljanja u Berlinu. Mislim da je 2016. i 2017. godine postalo jasno da je Vučićeva autoritarna vladavina u Srbiji ozbiljan problem. Onda je došlo do zaokreta dijaloga o Kosovu u pogrešnom pravcu, pa se Berlin morao angažovati na sprečavanju katastrofe koju bi razmena teritorija značila za Srbiju, Kosovo i celu regiju.

Nije bilo vremena da se Berlin, a samim tim i Evropska unija, ozbiljnije pozabave Vučićevim načinom vladanja. Tome je doprinijelo i ponašanje bivših zvaničnika Evropske unije, poput Johanesa Hana, bivšeg komesara za proširenje, koji je otvoreno pokazao da mu nije stalo do slobode medija i političkog pluralizma u Srbiji. Uveren sam, međutim, da smo sada u fazi resetovanja i vraćanja dijaloga u prvobitni okvir realne politike Srbije prema Kosovu.

S druge strane, neće se još dugo čekati da Evropska unija počne ozbiljno da vrši pritisak na Srbiju zbog gušenja demokratije. Problem je što u Srbiji imamo hronično slabu i autodestruktivnu opoziciju, ali mora se reći da je to rezultat i potpunog ignorisanja predstavnika opozicije od strane evropskih zvaničnika. Ako opozicija u ovom trenutku ne predstavlja ozbiljnu alternativu u Srbiji, čini mi se da veliki deo odgovornosti za to snosi i Zapad.

Opsednutost teritorijom

Omer Karabeg: Vučić stalno govori da rešenje za kosovski problem mora biti takavo da obe strane ponešto dobiju. Bez toga, kako on kaže, nema normalizacije odnosa. Mislite li da Nemačka prihvata tu njegovu poziciju?

Florian Biber: Sporazum treba da bude takav da svaka strana može da ga predstavi kao neku vrstu uspeha. Niko ne očekuje da će sporazum između Beograda i Prištine jednoj strani dati sve, a drugoj ništa. Ali kad Vučić to kaže, to zvuči kao da se on zalaže za teritorijalno rešenje, da Srbija dobije teritoriju. Mislim da je to pogrešno.

Slažem sa stavom Nemačke i Evropske unije da je ideja teritorijalnog razgraničenja opasna. Pitam se da li je Vučićev cilj da nešto dobije država Srbija ili da nešto dobiju Srbi na Kosovu, da zaštiti Srbe na Kosovu. Jer, ako dođe do promene granice, veliki deo kosovskih Srba i dalje će živeti na teritoriji Kosova. O tome u Srbiji niko ne govori.

Još od devedesetih godina u Srbiji se smatra da je teritorijalno proširenje najveći nacionalni interes. Nisu bitni Srbi van Srbije – već teritorije. Debata u Srbiji se i dalje vodi na osnovu premise da je Kosovo sastavni deo Srbije, mada je svakom realnom čovjeku jasno da već 20 godina Kosovo nije pod kontrolom Srbije i da ogromna većina stanovnika Kosova ne želi da živi u Srbiji.

Od početka devedesetih Srbija nikada nije ponudila neko realno rešenje za Albance na Kosovu. Srpska strana, naravno i kosovska, mora da definiše šta je njen krajnji cilj. Od Vučića još nismo dobili nijedan signal, nijednu poruku iz koje se vidi da uopšte zna šta mu je cilj. Govori samo o racionalnoj politici, da se ona ne može bazirati na mitovima – i sve u tom stilu. Sve je to lepo, znamo da čita Maksa Vebera, ali ne znamo da li ima neki racionalni i logični cilj.

Bodo Veber: Priča o tome da konačni sporazum Beograda i Prištine mora biti klasični sporazum o rešavanja konflikata u kome obje strane moraju da se nađu negde na sredini – čista je manipulacija. To je jasna izdaja prvobitnog okvira političkog dijaloga na koji je Srbija pristala 2013. godine i na osnovu toga gradila odnos sa gospođom Merkel.

Kao što sam već rekao to je bio pokušaj da se koristeći slabosti Zapada izađe iz okvira realne politike i izbegne prihvatanje činjenice da je Kosovo za Srbiju izgubljeno. To Nemačka nije mogla da prihvati, jer je to bilo podrivanje uloge Nemačke i kancelarke Merkel u uspostavljanju dijaloga Beograd – Priština.

Kad se govori o tome šta Srbija može da dobije, ne može se razgovarati o statusnom pitanju. Tu nema nikakvog kompromisa, to vreme je prošlo. Konačni sporazum podrazumeva priznavanje realnosti da je Kosovo izgubljeno. U tom pogledu Srbija nema šta dobiti i za to je najviše sama kriva. Gde Srbija može da dobije? Može da dobije u rešavanju bilateralnih sporova kao što su pitanje nestalih, sukcesija i zaštita Srpske pravoslavne crkve i njene imovine na Kosovu, što bi imalo veliki simbolički značaj.

Normalizacija znači priznanje Kosova

Omer Karabeg: I na kraju, mislite li da kancelarka Merkel i dalje računa sa Vučićem kao sa nekim ko može da isporuči rešenje kosovskog problema sa srpske strane?

Florain Biber: Ne znam da li ona računa na Vučića, možda se više nada da će biti neki rezultat, ali to ćemo uskoro videti kada počne novi krug pregovora. Inače, mislim da na srpskoj strani ne postoji nijedna ozbiljna politička snaga koja bi prihvatila da se pregovori završe priznanjem Kosova kao nezavisne države. Može se to zvati i normalizacija odnosa, ali to bi moralo biti na kraju pregovora.

Nažalost, do sada nismo videli ozbiljne, hrabre političare u Srbiji, uključujući i Vučića, koji bi bili spremni da kažu – Kosovo je nezavisno, to je realnost. Oni misle da je nepriznavanje realnosti najbolja taktika i u tome je Vučić vrlo uspešan.

On govori Zapadu da je realan, da je pragmatičan, da ne veruje u mitologiju, da želi racionalno rešenje, ali ne nudi nikakvo realno rešenje. Imam utisak da on ne nudi rešenje zato što mu prolongiranje pregovora nudi zaštitu od kritike za gušenje demokratije, kojoj bi bio izložen kada bi bilo postignuto konačno rešenje.

Bodo Veber: Mislim da nije pitanje da li kancelarka Merkel računa na Vučića. On je predsednik Srbije i glavna figura u Srbiji. S druge strane, iz moje perspektive gledano, autoritarni sistem koji ne počiva na institucijama koje su do kraja razorene, može biti izuzetno krhak. Makar izvana izgledao vrlo stabilan. Mislim da Nemačka treba to imati na umu.

Jer, ako uporedimo današnju situaciju u Srbiji sa onom kakva je bila 2012. godine, tada su u Srbiji postojale kakve-takve institucije, mada ni politika tadašnjeg predsednika Tadića nije bila ni blizu toliko demokratska kao što je on pokušavao da je prikaže.

Ali, postojala je neka politička alternativa, kakva god ona bila, koja je mogla da preuzme vlast od vladajuće garniture. U ovom trenutku, ako bi sadašnja vlast iznutra implodirala, ne znam da li postoji politička snaga koja bi mogla preuzeti vođenje zemlje. I to zaista ozbiljno zabrinjava. Ako su poslednjih pet-šest godina neki zapadni akteri tolerisali autoritarnu transformaciju u Srbiji zarad rešavanja kosovskog problema i neke lažne stabilnosti regije i Srbije, bojim se da je taj razlog izgubio smisao.

AFP

RSE