Žulijen Filip: Ludi Srbi – Oni nisu neustrašivi, ali su hrabri – imaju sposobnost prevazilaženja straha…

0
87

Žulijen Filip je na pitanje koju srpsku osobinu smatra posebno ili specijalnom, odgovorio ovako:

Ludi Srbi. Jedinstvena navika? Da probamo sa jednim citat o njima: „Bolje sto puta na svojim leđima, nego jednom na kolenima“.

Barem u prošlom veku, to je zajednički istorijski obrazac vezan za Srbe. Pogledajmo neke glavne ilustracije tog srpskog motoa.

1389, Kosovo Polje? Svi su izginuli … Ali Evropa je ovu bitku proslavila kao pobedu, a zvona crkve Notr Dam u Parizu su zazvonila. U stvari, to je bila bitka bez pobednika (i knez Lazar Hrebeljanović i sultan Murat su umrli, zajedno sa većinom svojih najboljih boraca), i na duži rok, gubitak (Osmanlije su mogle brzo da brzo regenerišu svoje redove, a Srbija to nije bila u stanju). A onda su se Srbi, uprkos gubitku vođstva i aristokratije, vratili na noge uprkos otomanskoj vladavini, prisilnom preobraćanju na islam, pljačkama, ropstvu, zulumu koji je trajao više od 4 veka, ne zaboravljajući svoj indentitet i svoju kulturu, a nisu zaboravili ni svoj san o nezavisnosti.

19. vek? Stoleće obnovljene nezavisnosti. Srpska revolucija, ustanci, besni dok se ne prepuste sami sebi. Ponekad su izgubili, ali su na kraju pobedili, sve dok nisu raščistili preostale dugove u Osmanskom carstvu 1913. godine.

Prvi svetski rat? Srbi su bili usisani u rat, izgubili su 25 odsto stanovništva (više od 1.000.000 žrtava, Austro-Ugarska i Bugarska su pokušale da izvrše genocid nad njima)… Ali pobeda. I uprkos gubitku 54 odsto muške populacije, vratili se na noge i formirali prvu Jugoslaviju sa Crnogorcima, Hrvatima, Slovencima, bosanskim muslimanima i severnim Makedoncima.

Drugi svetski rat? Opet su usisani u njega. Ustaški režim, njegov nacistički mentor i razni sateliti pokušali su opet genocid nad njima, izgubili su svoj prvi pokret otpora (četnici), činili su većinu komunističkih partizana, izgubili su skoro milion vojnika i civila … Ali pobeda, i vratili se na noge uprkos politici komunističke Jugoslavije koja je uvek bila neprijateljska prema njima.

Balkanski ratovi devedesetih? Oni su opet usisani da idu u rat kako bi sprečili Jugoslaviju da se nezakonito raspadne i, u Hrvatskoj i Bosni, da spreči otmicu svog stanovništva od strane neprijateljski vođenih secesijskih entiteta … Osećali su se u najgore od njih i postali ludi, postali su obojeni na isti način i na kraju očistili Krajinu i istočnu Slavoniju od Hrvata i oteli u Dejtonu novu nezavisnu Bosnu i Hercegovinu od majke Jugoslavije za koju su toliko krvarili… Gubitak, ali Srbi su zadržali Republiku Srpsku, dakle svoju autonomiju u Bosni bez predaje, uprkos ogromnim ekonomskim sankcijama i pritiscima Zapada.

Oni nisu neustrašivi, ali su hrabri – imaju sposobnost prevazilaženja straha…

Srbi, od 5 do 10 (u zavisnosti od ere) miliona jakih ljudi uvek su stajali uz svoju domovinu i išli napred. Borili su se bez obzira na gubitke i nisu se nikom klanjali i ljubili noge. Delili su i divne ideje, poput Jugoslavije, krvarili da bi zajedno sa drugim Jugoslovenima ostvarili svoje snove, čak su se odricali i svojih teritorija kako bi drugi bili srećniji, a na kraju bi ih uvek pozivali da kleknu pred novim Gospodarom. I oni to nisu učinili (još?). Oni i dalje ponosno stoje, uprkos tome što su decenijama ugnjetavani od najmoćnijih zemalja ljudske istorije i njihovih brojnih vazala.

Srbi su i dalje najozbiljniji narod u Evropi. Realisti i idealisti istovremeno. Dobra volja do te mere da je naivna. Previše hrabri za svoje dobro. Suviše nezavisni za ova vremena centrifugiranja. Ponekad suviše okrutni i brutalni. Nekad bi me pitali: „Šta biste vi radili da ste na našem mestu?“. uzdahnuo bih i ne bih im ništa odgovorio.

U svakom slučaju, nikada na kolenima, čak i ako ih kičma boli kao pakao. Želim im da stalno stoje i ustanu kada padnu, uvek, jer to su i zaslužili. Moramo ih duboko poštovati zbog toga. I zato što su takođe veoma prijateljski raspoloženi prema prijateljima.

Oni su sjajni.

Zar nisu?

Espreso.rs