Amerika se povlači i sa Balkana?!

0
88

Balkan je povratio reputaciju geopolitičke crne rupe. Kosovo je nedavno rasporedilo oklopna vozila za hapšenje etničkih Srba na severu zbog navodnog krijumčarenja. U međuvremenu, policija sačinjena od etničkih Albanaca se sukobila sa srpskim civilima, što je zvaničnik srpske vlade Marko Đurić nazvao pretnjom stabilnosti i miru. Beograd je podigao borbenu gotovost svojih vojnih snaga. Rusija, saveznik Srbije, kritikovala je „provokaciju“ Kosova.

Čuveni nemački kancelar Oto fon Bizmark jednom je upozorio da će rat u Evropi izazvati „neka prokleta glupost na Balkanu“. Pokazalo se da je bio u pravu tri decenije kasnije, kada se kontinent survao u provaliju Prvog svetskog rata. Kao ishod tog sukoba nastaju ono što Nemci zovu Saisonstaaten, ili „sezonske države“: male, nedemokratske i uglavnom etnocentrične države koje su se pokazale ranjivim u kontekstu rastuće pretnje totalitarnih sila. Većina njih bila je unutar ili blizu Balkana. Hladni rat je u velikoj meri zamrznuo ove nacionalne sukobe. Ali kad se Sovjetski Savez raspao, multietnička Jugoslavija mu se pridužila na đubrištu istorije, a Balkan je ponovo postao izvor sukoba.

Međutim, dugotrajne borbe i spoljne intervencije koje su potom usledile nisu bile neizbežne. Alija Izetbegović, bosanskohercegovački lider, je 1992. godine prihvatio Lisabonski sporazum, koji bi Srbima i Hrvatima garantovao jednaka prava na secesiju kakva je i njegova dominantno muslimanska zajednica tražila od Jugoslavije. Onda je na zahtev američkog ambasadora u Jugoslaviji Vorena Cimermana Izetbegović promenio mišljenje i odlučio se za rat. Usledile su tri godine brutalnih sukoba u kojima su život izgubile desetine hiljada ljudi. Srbi su počinili velike zločine, ali isto važi i za bosanske Muslimane i Hrvate.
ANTISRPSKI REFLEKS

Vašington je refleksno zauzeo antisrpsku poziciju, podržavajući svakoga ko je pokušao da napusti vlast u kojoj su dominirali Srbi (misli se na centralnu vladu SFRJ; prim. prev), dok je Srbima uskratio to isto pravo da se otcepe od drugih režima. Klintonova administracija čak ni proterivanje 150 do 200 hiljada Srba iz svojih vekovnih ognjišta u hrvatskoj Krajini nije nazvala etničkim čišćenjem. Štaviše, SAD su smatrale velikim dostignućem bombardovanje bosanskih Srba što je dovelo do Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine, koji je sačuvao multietičnost Bosne uprkos volji većine Srba i Hrvata.

Šta je sa vašingtonskim čedom danas? Bošnjački novnar Aleksandar Brezar požalio se da je „ovaj multikulturalni, multietnički projekat pod ozbiljnim udarom“. Ali zašto uopšte uz pomoć međunarodne izolir trake i selotejpa održavati zemlju koju toliki broj ljudi koji u njoj žive odbacuje? (Ironično, Bosna nije priznala Kosovo, po svoj prilici zbog straha od ohrabrivanja secesije Republike Srpske u kojoj dominiraju Srbi, a koja, zajedno sa muslimansko-hrvatskom Federacijom, sačinjava Bosnu.) Bosna nije model za izgradnju države. Fridom haus je ocenjuje kao samo „delimično slobodnu“ i napominje: „Politiku karakteriše žestok partijski zastoj između nacionalističkih lidera bošnjačke, srpske i hrvatske zajednice. Korupcija ostaje ozbiljan problem“. Sloboda izražavanja je „u praksi ograničena“. Kao i religijske slobode. Pravosuđe je slabo, a „garancije pravičnog sudskog postupka nisu uvek dosledno podržane“. U najnovijem izveštaju o ljudskim pravima Stejt departmenta navode se „teški zatvorski uslovi; ograničenost slobode okupljanja, izražavanja i štampe; rasprostranjena korupcija u vladi; (i) zločini koji uključuju nasilje prema manjinama“ i LGBT osobama. Hjuman rajts voč izveštava o sličnim problemima.

Američki zvaničnici zauzeli su sličan i jednako pristrasan stav prema Kosovu, koje je pre sastavni deo Srbije nego odvojena država. Sastav tamošnjeg stanovništva se godinama menjao zahvaljujući antisrpskoj politici vođenoj od strane poratnog jugoslovenskog diktatora Josipa Broza Tita i ogromnoj većini etničkih Albanaca koja je diskriminisala Srbe. Onda je Milošević odigrao na etničku kartu kako bi se domogao vrha vlasti u Beogradu nakon Titove smrti.
KOSOVSKA EPIZODA

Kada je centralna vlada preuzela kontrolu, Oslobodilača vojska Kosova se pobunila i počela da kidnapuje i ubija srpske zvaničnike i albanske „kolaboracioniste“ i da bombarduje policijske stanice i kafiće. Grupa se sama finansirala zahvaljujući krijumčarenju droge i drugim kriminalnim radnjama, kao i doprinosima od strane albanske dijaspore, uključujući i onu u Americi. Specijalni izaslanik Klintonove administracije za Balkan, Robert Gelbard, opisao je OVK kao „bez ikakve sumnje, terorističku grupu“.

Jugoslovenska vlada je odgovorila istom merom, rasplamsavši otpor. Na konferenciji u Rambujeu, Vašington je pokušavao da natera Beograd da se odrekne svoje nezavisnosti i da odobri slobodan tranzit NATO trupama kroz čitavu zemlju kako bi zauzele Kosovo. Kada je Milošević to odbio, SAD su pokrenule kampanju bombardovanja, nakon čega su srpske trupe primorale stotine hiljada etničkih Albanaca da napuste svoje domove i počinile druge zločine. Jugoslavija je na kraju pristala da se povuče sa Kosova, koje su potom okupirale NATO snage. Predvođeni pobedničkom OVK, Albanci su proterali više od 200.000 Srba, Roma i drugih manjina, dok su savezničke snage sve to posmatrale sa strane.

Hjuman rajts voč izveštava: „OVK je odgovorna za ozbiljna zlostavljanja… uključujući otmice i ubistva Srba i Albanaca koje su smatrali kolaboracionistima. Delovi OVK su takođe odgovorni za postkonfliktne napade na Srbe, Rome i druge nealbance, kao i na albanske političke rivale“. HRV je takođe primetio da je „rasprostranjeno i sistemsko spaljivanje i pljačkanje domova koji pripadaju Srbima, Romima i drugim manjinama, kao i uništavanje pravoslavnih crkava i manastira… skupa sa maltretiranjem i zastrašivanjem osmišljeno tako da prisili ljude da napuste svoje kuće i zajednice… i da su delovi OVK očigledno odgovorni za mnoge od tih zločina“.

Sijan Džouns iz Amnesti internešenela izvestio je o neuspehu saveznika u istrazi o otmicama i ubistvima Srba na kraju sukoba. Ova dela „predstavljaju rasprostranjene i sistematske napade na civilno stanovništvo i, potencijalno, zločin protiv čovečnosti“ koji je „doprineo stvaranju klime nekažnjivosti koja preovlađuje na Kosovu“. Drugi krug religijskog i etničkog čišćenja desio se 2004. takođe naočigled saveznika. Ubijeno je na desetine ljudi; uništene su hiljade kuća i prodavnica; uništeno je na desetine crkava i manastira. Hiljade etničkih Srba je bilo povređeno, a više hiljada njih je bilo prisiljeno da napusti svoj domove.

Fridom haus ocenjuje Kosovo kao tek „delimično slobodno“. FH napominje da su institucije ovog političkog entiteta „i dalje slabe, a bujanje korupcije dovelo je dubokog nepoverenja javnosti u vladu. Novinari se suočavaju sa ozbiljnim pritiscima i rizikuju da budu napadnuti zbog svog izveštavanja. Vladavina prava je onemogućena zbog uplitanja izvršne vlasti u pravosuđe“. Štaviše, za mnoge Srbe je „otežano kretanje“, a vlasnička prava se „neadekvatno primenjuju u praksi“.

Stejt department ukazuje na probleme ljudskih prava uključujući proterivanje; endemsku korupciju u vladi; zločine koji uključuju nasilje ili pretnje nasiljem nad novinarima; i napade na pripadnike etničkih manjina ili drugih marginalizovanih zajednica, uključujući i one izvršene od strane bezbednosnih snaga“. Ostala pitanja uključuju nedostatak adekvatnog sudskog postupka i loše zatvorske uslove. Štaviše, „mnogi u vladi, opoziciji, civilnom društvu i medijima veruju da se visoki zvaničnici bave koruptivnim delatnostima i da prolaze nekažnjeno“.
BALKAN PREPUSTITI EVROPI

Ipak, Amerikanci i Evropljani su insistirali na nezavisnosti Kosova, a Srbima koncentrisanim u Kosovskoj Mitrovici, severno od reke Ibar, zabranjivali su samoopredeljenje. Kosovo je 2008. godine proglasilo nezavisnost uprkos protivljenju Srbije. Samo je veto Rusije blokirao članstvo Prištine u Ujedinjenim nacijama. Srbija i Kosovo od tada vode hladni rat, dok se Srbi na severu Kosova opiru vladavini Prištine. Evropska unija je nastojala da iznudi priznanje od strane Beograda obećanjem članstva u EU ako to učini, ali su Srbi odbili da prodaju teritoriju za evre pa ni veliki broj rundi razgovora nije uspeo da donese napredak. Prošlog novembra, Kosovo je nametnulo carine od 100 odsto na srpsku robu.

Prošlog meseca, u pokušaju da osigura svoje zakonske granice sa Srbijom, Priština je uhapsila navodne krijumčare koji su delovali na severu Kosova. Vlada Srbije odgovorila je implicitnom pretnjom upotrebe sile. Bude li aktivnih neprijateljstava, to će prizvati intervenciju NATO-a i Rusije.

Srbija ima svojih problema sa pitanjem ljudskih prava i niko ne može zamisliti da ona ponovo uspostavi vlast nad Kosovom. Zaista, predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je priznao da njegova zemlja mora da prihvati činjenicu da je izgubila kontrolu nad Kosovom. Ipak, on je predvideo da je za postizanje kompromisnog rešenja potrebno još dosta godina.

Postoje alternative za ovaj ćorsokak. Prošle godine, kosovska i srpska vlada razmatrale su razmenu teritorija koja bi omogućila da Srbi ostanu u Srbiji dok bi se Preševska dolina sa većinskim albanskim stanovništvom pripojila Kosovu. Slična korekcija granica u Bosni – koja bi podrazumevala i raspad nevoljene države – mogla bi normalizovati odnose u uslovima nepremostivog neprijateljstva. Brisel i Vašington su naizgled podržali kosovsku inicijativu, ali je Nemačka učinila sve što može kako bi blokirala bilo kakvu teritorijalnu razmenu. Maligna uloga Berlina seže do 1991. godine, kada je on ubrzao raspad Jugoslavije, ohrabrujući talas nasilja. Nakon uništavanja (Jugoslavije) i stvaranja novih država potpomaganjem divljačkog razlaza, Berlin se sada žali o presedanu „promene granica“.

SAD bi trebalo da ostanu izvan najnovijeg balkanskog ludila. Edvard P. Džozef iz Škole za napredne međunarodne studije pri Univerzitetu Džon Hopkins nedavno je predložio da Trampova administracija „zahteva“ da Kosovo i Srbija „prekinu ciklus provokacija“; da se „stvori detaljan okvirni sporazum“ za krivična gonjenja zbog ratnih zločina; „zatraži dugoročno stacioniranje američkih trupa“ u Srbiji; „Beogradu ponudi značajno unapređenje vojnih i civilnih odnosa, potencijalno do nivoa strateškog partnerstva“; i da se „Srbiji i Kosovu obezbedi velikodušan razvojni paket“.

Ove ideje su potpuno sumanute. SAD nemaju nikakav ulog koji bi mogao da opravda njihovo dalje mešanje u ovo groblje dobrih namera. Niti Vašington ima bilo kakvu ideju kako da reši probleme u regionu. Geopolitički socijalni inženjering nikada nije uspeo na Balkanu. Prisiljavanje antagonistički nastrojenih naroda da žive zajedno stvara nered, haos, nasilje i pokolj. Ako Evropljani imaju bolju ideju, neka pokušaju. Balkan bi trebalo da bude u njihovoj nadležnosti.

Autor: Dag Bandou je viši saradnik u Kejto institutu. On je bivši specijalni savetnik predsednika Ronalda Regana i autor knjige „Spoljne besmislice: Nova američka globalna imperija”.

za Standard preveo Radomir Jovanović