Кako je NATO planirao invaziju na Srbiju!

0
89

Piše: Miroslav Lazanski

Zašto je Slobodan Milošević pristao na sporazum u Kumanovu? Da li su Ahtisari i Černomirdin zaista zapretili Miloševiću da će, ukoliko ne pristane na uslove koje diktira NATO, „Beograd i Srbija biti bombardovanjem poravnati kao sto”? Je li NATO u leto 1999. uopšte imao kapacitete za kopnenu invaziju na Srbiju?

Svakog jutra, počev od 23. marta 1999, tačno u 8.30, u specijalnom bunkeru ispod zgrade Ministarstva odbrane u centru Londona, okupljali su se najvažniji britanski ministri, funkcioneri Ministarstva odbrane, oficiri obaveštajne službe i diplomate da bi raspravljali o bombardovanju Jugoslavije. Bunker, obnovljen 1979. godine po naređenju Margaret Tačer, predstavlja heremetički zatvorenu mrežu hodnika koja počinje sa dvoja crveno obojena čelična vrata i dve kompjuterizovane prijavnice. To je britanski Centar za rukovođenje krizama. Ovde je Alister Kembel svakodnevno sedeo za stolom od jasenovog drveta, stolom za 18 osoba. Iz tog bunkera Toni Bler i Alister Kembel imali su stalnu vezu sa britanskim zajedničkim generalštabom u Nortvudu, komandom Kraljevskog vazduhoplovstva u Vikamu, komandom kopnene vojske u Viltonu i kriznim centrom NATO-a u Monsu. U Monsu je stalno zasedao specijalni tim nazvan „Vitezovi Džedaja”, koji je planirao kopnenu operaciju osvajanja cele Srbije i ulazak NATO trupa u Beograd.

Naime, kada je postalo jasno da bombardovanje vojnih ciljeva ne donosi rezultat, NATO je pokrenuo novu fazu rata protiv Jugoslavije – namerno bombardovanje civilnih ciljeva. No, kako ni to nije automatski dovelo do popuštanja Beograda, na spisku opcija bio je i plan kopnene invazije Srbije pod šifrom „Bravo-minus”. Plan u kojem bi oko 175.000 NATO vojnika krenulo u kopneno osvajanje SR Jugoslavije, odnosno Srbije. Najdalje u tom planiranju kopnenog rata otišli su upravo Britanci, gde je Toni Bler stalno vršio pritisak na Belu kuću da se to i prihvati. U operaciji je trebalo da učestvuje više od 50.000 britanskih vojnika i oko 100 tenkova, zapravo cela britanska kopnena vojska. No, Pentagon je bio protiv kopnene invazije, protiv su bili ministar odbrane Koen i načelnik Združenog generalštaba general Šelton.

Predsednik Klinton je prvog dana agresije na Jugoslaviju, 24. marta 1999, obraćajući se naciji preko televizije izjavio da „ne namerava da pošalje američke vojnike u rat na Kosovu”. No, vrhovni komandant NATO-a general Vesli Klark već posle nekoliko nedelja rata počeo je da zagovara kopneni juriš na Srbiju, Toni Bler ga je svesrdno podržavao, a Kembel medijski sve to pripremao. Ipak, Pentagon se pribojavao velikih gubitaka u kopnenom sudaru sa vojskom Jugoslavije na Kosovu. Procene u glavnom štabu NATO-a u Monsu govorile su o nekih 1.500 do 2.000 poginulih NATO vojnika dnevno. Pentagon je imao podatke da je na Kosovu oko 80.000 vojnika jugoslovenske Treće armije, sa 350 tenkova, da su sve protivoklopne rakete „fagot” tamo, da su svi prolazi ka Kosovu minirani.

U Monsu su „Vitezovi Džedaja” predložili pet opcija plana „Bravo-minus”. Prva je bio helikoptersko-padobranski desant nekoliko hiljada NATO vojnika u centar Kosova da bi se rasekle jugoslovenske trupe i razdvojile po dubini teritorije. Druga opcija bio je ulazak NATO-a iz Makedonije u Preševsku dolinu, pa onda na istok Kosova. Treće rešenje bio je prolaz kroz Kačaničku klisuru, ali i u Monsu su znali da je to nemoguće, jer je taj pravac bio totalno miniran. Četvrta varijanta bio je prelazak preko visokih planina iz pravca Albanije, ali za to je prethodno trebalo izgraditi puteve. Peta opcija bila je kombinacija prethodne četiri, plus kopneni juriš iz Mađarske. I sve to uz intenzivno bombardovanje Srbije. „Vitezovi Džedaja” računali su da u Beograd uđu posle 90 dana kopnenog rata.

Saveznici u NATO-u bili su skeptični, problem je bila koncentracija tako velikih vojnih efektiva, diviziji NATO-a treba najmanje četiri meseca za prethodno raspoređivanje. Američkim snagama uoči „Pustinjske oluje” 1991. godine trebalo je punih pet meseci prethodnog raspoređivanja u Saudijskoj Arabiji za rat protiv Iraka. I to u uslovima neometanog dolaska u Saudijsku Arabiju, na terenu bez blata i snega. A na Balkanu tih pet meseci značilo je ulazak rata u jesen, pa i zimu, sa svim vremenskim nepogodama koje to nosi.

Britanci su zato pojačali obaveštajni rad, Amerikanci su počeli da grade puteve ka severnoj granici Albanije, Černomirdin je izblefirao Miloševića da kopnena invazija samo što nije počela i da Rusija tu ne može ništa da učini. Bombardovanje je počelo da uništava same temelje srpske privrede, bombardovanje se nastavljalo nekažnjeno, pretnja invazijom, koliko god to bio blef, i gubitak podrške Rusije, sve je to navelo Miloševića da pristane na Kumanovski sporazum.

Odnosno, iako NATO u junu 1991. nije imao gotove snage za kopnenu invaziju na Srbiju, mogao je da intenzivira bombardovanje, jer SAD naprosto nisu mogle da dozvole da izgube taj rat. Mogli su da nam poruše sve beogradske mostove, iako se Pariz tome protivio. Kome bi zbog toga Ameri odgovarali? Nikome. Mogli su da nam sruše sve termoelektrane, sve pruge i puteve. Čime smo mogli to da sprečimo? Ničim. Kada na svojoj teritoriji imate kakvu-takvu industriju, putnu i železničku infrastrukturu, elektroenergetski sistem, onda ste jako osetljivi na napade iz vazduha. Imate samo dve alternative: da posedujete PVO sistem koji sprečava napade iz vazduha, ili da ste spremni da „jedete korenje” do konačne pobede. Prvo nismo imali, a drugo nismo hteli…

Politika