Uz 20. godišnjicu zločinakog bombardovanja Srbije: GOVOR MRŽNJE

0
134

         Veoma se često se u poslednje vreme čuju glasovi upereni protiv govora mržnje – jedne od nemoralnih osobina onih koji, kako se tvrdi,  otvoreno  ispoljavaju odiozna stanja prema pojedincima, društvenim grupama, političkim partijama i pokretima, društvenim i državnim subjektima. Valja odmah reći, međutim, da o govoru mržnje postoji više definicija – zavisno od ekonomskih, političkih, nacionalnih i individualnih interesa onih koji izgovaraju, ili  putem medija plasiraju te inkriminisane govore.  U mnogim zemljama se govor mržnje sankcioniše, mada je očigledno da je u dosta slučajeva veoma teško povući granicu između onog što se može okvalifikovati kao izraz mržnje i interpretacije objektivnih zbivanja u kojima su učestvovale konkretne osobe. Nekada se i opravdano izrečene osude nazivaju govorom mržnje, mada iza tih osuda nekada stoji i prezir koji se, u korelaciji sa osudom, često neopravdano svrstava u govor mržnje.

I pored činjenice da nema opšte prihvaćene definicije govora mržnje i da se u dosta slučajeva njegovo postojanje opravdava pozivom na slobodu izražavanja i pluralizam mišljenja, nemoguće je prenebregnuti ćinjenicu da su izlivi mržnje osobina koja se opravdano ispoljava prema učiniocima pojedinih nedela. Nemoguć je, na primer, oprost nad počinjenim zločinima, niti su podložni osudi ljudi koji se ne ustručavaju da javno, jasno i glasno, ispolje mržnju prema počiniteljima izazivanja ratnih sukoba i genocidnih radnji, silovateljima, ubicama…

Danas, kada je proteklo punih dvadeset godina od bombardovanja Srbije od agresije NATO alijanse, gotovo da nema čoveka u Srbiji, izuzimajući pojedine plaćenike u nekim takozvanim humanitarnim organizacijama, koji uz osudu tog nečovećnog čina, otvoreno, sa neskrivenom mržnjom, izgovara imena scenarista, režisera, aktivnih učesnika i simpatizera tog zločinačkog nečoveštva. A tih omraženih ljudi bilo je mnogo. Nemoguće je zaboraviti u to vreme predsednika SAD Bila Klintona, britanskog premijera Tonija Blera, generalnog sekretara NATO Havijera Solanu, Medlin Olbrajt, Vesli Klarka, Vilijama Vokera i mnoge druge scenariste i učesnike ataka na Srbiju. Njima se, naravno, pridružuju albanska sabraća sa Kosmeta – Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, poznati pored ostalog i kao organizatori vađenja organa kidnapovanim Srbima. Bilo je, nažalost, i na sramotu Srpstva i Srbije, i među nama, Srbima, ljudi i žena koji su prizivali i odobravali zločinački čin NATO.

Posebno mesto među omraženim ličnostima koje su učestvovale u sramnoj, neljudskoj, režiji bombardovanja, pripada američkom generalu u penziji i šefu Verifikatorske komisije na Kosmetu Vilijemu Vokeru, albanskom lobisti i  čoveku bez ikakvog morala. On, zajedno sa svojim nalogodavcima, snosi veliki deo odgovornosti za učešće u izradi scenarija koji je rezultirao nedužnim žrtvama, razaranjem porodičnih domova, škola, bolnica, mostova i mnogih drugih objekata širom Srbije. Osećanja osude, prezira i mržnje prema tom čoveku ne jenjavaju ni danas – dvadeset godina od agresije u kojoj je i on, kao plaćenik Klintonove administracije, uveliko učestvovao. O njegovim gadostima, posebno onim koji se odnose na “Slučaj Račak”, pisalo se tih godina nadučako i naširoko kako u domaćim, tako i u brojnim stranim medijima.

Autor ovih redova je u to vreme uputio Vilijemu Vokeru otvoreno pismo preko Novinske agencije Tanjug, a  19. marta 1999. godine objavljenom u listu “Borba”. Taj tekst, koji se u nastavku objavljuje u celini, predstavlja osudu i prezir prema američkom penzionisanom generalu, a nije isključeno da pojedini delovi sadrže i elemente “govora mržnje”.

Poštovani generale Voker!

Iako ni kao čovek ni kao vojnik ne zaslužujete nikakvo poštovanje, taj atribut uz Vaše ime stavljam isključivo iz uvažavanja vojničkog čina koji sam u jugoslovenskoj, baš kao i Vi u američkoj vojsci, nosio punih četrdeset godina. Prilikom Vašeg dolaska u našu zemlju na čelo misije verifikatora OEBS-a, očekibvao sam, kao i većina mojih sunarodnika, da ćete, kako bi trebalo da priliči bivšem vojniku i višem oficiru, časno, pošteno i, iznad svega, objektivno obavljati dužnost zbog koje ste potegli put preko okeana. Ali Vi ste, to je danas kristalno jasno, došli da bi se kao poslušnik i plaćenik stavili u službu razbijanja Srbije i Jugoslavije i satanizacije Srba kao naroda. Vi ne sudite dostojanstvom, savešću i čašću olficirskog zvanja koje je u dva svetska rata podiglo ugled SAD kao nikada do tada, već programiranom odiozom prema zemlji i ljudima koje su neljudi, Vaši nalogodavci, stavili na sramni spisak za odstrel neposlušnih zemalja i naroda. A ti nalogodavci, Vi to vrlo dobro znate, pripadaju školi koja je u Koreji, Vijetnamu, Granadi, Salvadoru, Nikaragvi, Laosu, Kambodži, Bosni, Iraku i Libiji, a evo sada i u Srbiji, pokušavala da, sa više ili manje uspeha, ognjem i mačem, raketama i bombama, disciplinuje pojedine narode i “usreći” ih nekom samo Vama shvatljivom i prihvatljivom demokratijom.

Da srcem i dušom pripadate toj školi, na najbolje mogući način potvrdili ste bezočno lažnom interpretacijom događaja u selu Račak, izmišljajući nepostojeći masakr, kako  biste skrenuli pažnju sa gnusnih ubistava i kidnapovanja koje su tih i prethodnih dana činili Vaši pitomci i štićenici iz redova albanskih terorista. Zar Vas to ne podseća na informativno-propagandne poruke iz Vijetnama i drugih zemalja gde ste ubice golorukih ljudi, žena i dece, promovisali u nacionalne heroje, a nedužne žrtve u pripadnike terorističkih bandi. Za ta nedela, niste zaboravili nadam se, Vašu zemlju osuđivala je i sopstvene i celokupna svetska javnost.

Sada kada je skinut veo sa “masakra” u selu Račak, kada čak i Vama naklonjena ekipa finskih patologa nije smogla snage da potvrdi laži o masakru, Vi i dalje poslušnički, u skladu sa dobijenim zadatkom i plaćeničkim mentalitetom, bitišete u zemlji čije gostoprimstvo ničin ne zaslužujete. Posle zvaničnih obdukcionih nalaza poginulih terorista, svaki častan čovek, što Vi svakako niste, podneo bi neopozivu ostavku i dostojanstveno se vratio tamo odakle je došao.  Vi, nažalost i nesreću srpskog naroda, koji Vam je inače opravdano otkazao gostoprimstvo, i dalje, poput uljeza, ostajete da nagrizate njegovo tkivo i sve više i više rušite mostove generacijama učvršćivanog prijateljstva, saradnje i ratnog savezništva Srba i Amerikanaca.

Na kraju gospodine Voker, nekoliko reči o prirodi i genetskom sklopu srpskog naroda, jer to za Vas očigledno predstavlja nedokučivu nepoznanicu. Istorija je odavno zebeležila, a to ovde i deca predškolskog uzrasta znaju, da se pretnjama i ultimatima, putem kojih se demonstrira i arogantno ističe sila i vojnička superiornost, Srbima nikada nije mogla nametnuti volja tuđina. Svakome kome je stalo do uzajamnog iskrenog prijateljstva, svakoga ko je hteo da sa njima ravnopravno sarađuje, Srbi su dočekivali raširenih ruku – hlebom i solju. Prema tlačiteljima su se, međutim, odnosili na isti način: bespoštednom borbom za očuvanje pradedovskih ognjišta, nacionalnog identiteta i slobode koju cene iznad svega. Tako će, budite sigurni, postupiti i u slučaju svake eventualne buduće agresije bez obzira od koga i sa koje strane bude dolazila.

Posle ovog pisma Vilijemu Vokeru, usledili su poznati događaji o kojima se i danas izgovaraju osude i preziri, a ne izostavljaju se i opravdani govori mržnje prema nečovečnim postupcima brojnih ličnosti sa zapadnih strana, ali i onih iz domaćeg miljea.

Radisav RISTIĆ, pukovnik u penziji