Lana Francer: „BITI HUMAN NE ZNAČI IZVRTETI GOMILU PARA“

0
244
zastava_novosadjanke

Biti human, ne znači izvrteti gomilu para ili dati pare. Humanost nije novac. Zagrli nekog ako nemaš da daš. Pomozi pričom. Humanost je i kad kažeš biće sve okej,  kaže u intervjuu za MarijaBlog osnivačica fejsbuk grupe „Novosađanke“ Lana Francer koja je preko grupe podržala i organizovala niz humanitarnih akcija.

„Novosađanke – jer smo ono što nosimo u srcu“ trenutno broji skoro 43 000 žena, devojaka, majki, baka koje imaju neku povezanost sa Novim Sadom. Prema Laninim rečima, svakodnevno se objavi preko 1000 postova, a ovoj armiji žena dnevno se pridruži između 150 i 300 novih. Višenamenska grupa služi kao biro za zapošljavanje gde članice razmenjuju informacije o ponudi i potražnji za nekim radnim mestom,  kao oglasna tabla za izgubljeno/nađeno, prostor za reklamiranje biznisa i proizvoda, savete za izbor ginekologa ili frizera, a sve to, kako osnivačica kaže,  povezuje mogućnost slobodnog mišljenja i izražavanja.

Posebnost grupe je, ističe Lana, humanitarni rad. Neke od dosadašnjih dobrih dela su skupljanje novca za boravak devojčice u Nemačkoj gde se leči, auto za devojku koja je u saobraćajnoj nesreći ostala bez noge, skupljanje novca za lečenje, sada  preminule devojke Dragane Stanimirov. A pomoć se u grupi brzo skupi. Direktnim uplaćivanjem novčanih priloga na račun onom kome je potrebno, ali i prodajom kolača, rukotvorina, narukvica koje prave članice grupe.

Kako su krenule humanitarne akcije u grupi?

-Sasvim slučajno. Kontaktirala me mama male Nađe Kvrgić da joj pomognem oko skupljanja novca za boravak u Nemčkoj gde se devojčica leči. Pravili smo i prodavali „narukvice za život.“ Onda sam osetila koja je to sila kad se ujedine žene koje osećaju, koje imaju decu. To je prva veća akcija. A prva pomoć  preko grupe bila je pomoć samohranoj majci koja je radeći u menjačnici greškom mušteriji dala 2000 eura više. Obratila mi se i preko poznanstava u grupi smo našli ženu koja je potom vratila taj višak.

Pored većih akcija pomoći bolesnoj deci, imate i tzv. male pomoći“?

– Da, one su svakodnevne, svaki dan se dešava neko dobro delo. Ako nekom treba garderoba ili je izgubio ključ, psa… Ja sam na primer izgubila i ključ i karticu i sve sam našla u roku od sat vremena.  Takođe, koliko smo žena zaposlili razmenom informacija tipa„meni treba radnik u cvećari, meni treba kuvar, meni trgovac“. Svakodnevna je razmena mišljenja za kozmetičke proizvode, usluge, preporuke.

KADA VAM NEKO TRAŽI POMOĆ, TO SAMO KAMEN MOŽE DA ODBIJE

Kako u nizu onih kojima je potrebna pomoć, odaberete onog za koga i pokrenete akciju?

– Kada vam se neko direktno obrati, ne možete odbiti, to može samo kamen da odbije. Kad neko kaže gori mi, treba mi. A ja znam da mogu. Možda je ružno reći, ali biramo tako gde ima vajde, ako je već neko jako bolestan, mi ćemo skupiti novac, ali ne vredi. Kad je neko jako loše, znam da je to poslednji pokušaj očajnika, ali nema vajde.

Da li imate kontak sa ljudima kojima ste pomogli? Kakav je osećaj?

-Neprocenjiv osećaj. Kad vas zagrli devojčica sa jednom nogom, koja vežba da hoda celo pre podne da može da dohoda do vas. Ili kad pošalje poljubac dete koje nema ni jednu dlaku na glavi. Generalno kad vam neko kaže „hvala“ ili  „ne znam sta bih bez vas“. Meni je hvala jednako, i kad nađem ključeve i kad spasemo život, jer je svakom svoj problem najveći.

Ali bilo je i negativnih iskustava?

-Bilo je. Desilo se dva, tri puta da se angažujemo, radimo danima da pomognemo i onda shvatimo da

im ta pomoć nije bila neophodna. Ali se sada trudim da sve proverim, pa tek onda krenem u akciju.

NIKAD NE GLEDAM MINUS, UVEK PLUS

Koje nedostatke sistema tj. države ste primetili tokom humanitarnog rada?

– Svi ćemo se složiti da se država ne lomi baš oko bolesne dece, ali ja mislim da država i ne može da izdrži toliki broj bolesnih. Činjenica je da smo svi nezadovoljni, činjenica je da je sistem dozvolio izrabljivanje radnika.  Države ustanove su nam katastrofa. Lekovi su skupi, recepata nema. Ali ja gledam na to drugacije, gledam da se to ne potpiruje u grupi. Nikad ne gledam minus, ja uvek gledam plus. Mi tu ništa ne možemo. Bolje da gledamo lepe stvari, da gledamo ono što možemo. Znači ako država neće poslati dete na lečenje, hajde mi da probamo. Znam da svi živimo jako skromno, ali ne može mi niko reći da nema 100 dinara. E sad zamislite 100 dinara puta 43 000, to je to, mi smo poslali dete na lečenje.

Da li planirate da osnujete udruženje ili fondaciju?

-Za sada ne. Mislim da mi to ne treba. I ovako je bilo, posebno u početku, komentara da sam Katarina Rebrača, da uzimam pare sebi. Udruženje bi trebalo da ima svoj račun, a ja to ne želim. Novac do sada ni jednom nije išao preko mojih ruku. Uvek zahtevamo da onaj kome je pomoć potrebna, otvori račun i sve pare idu na njegov račun.

IMA NOVOSAĐANA KOJI ĆE TI PRIĆI AKO PADNEŠ NA ULICI

Šta u Novom Sadu vapi za nekom vrstom humanitarne pomoći ili rešenjem?

-Novi Sad je generalno još i dobar. Možda malo da se diže svest građana za lepo. Ljudi su se otuđili, zavidni su, nezadovoljni. Pre 15 godina nije bilo tako . Ja sam odrasla u drugacijem Novom Sadu. Ali mislim da ima još ljudi koji su nasmejani, ljudi koji će ti prići ako padneš na ulici.

Koji su planovi u vezi sa grupom u budućnosti?

 Napravljen je sajt novosađanke.com koji će uskoro biti pušten. Biće mnogo preglednije. Moći ćemo po folderima podeliti oblasti: ishrana, ginekolozi, psiholozi, kozmetika i tako će biti lakše pronaći informaciju, savet… A grupu ćemo ostaviti za instant, hitne probleme, kada je potrebno odmah reagovati. To je neki plan za budućnost.

U slučaju da vama bude neophodna neka veća pomoć, veća suma novca, šta biste uradili?

-Ja se više ničeg ne bojim. Imam armiju iza sebe, neću nikad biti sama.

„NOVOSAĐANKE“ i „MAME NOVOSAĐANKE“

FB Grupa Novosađanke je nastala, kako Lana objašnjava, iz revolta. Naime, Lanin sin je pronašao psa sa čipom i želeo da ga vrati vlasniku. Postavili su informaciju o tome u grupi Mame Novođanke, ali je post obrisan, a Lana, kako tvrdi „katapultirana iz grupe“. Revoltirana time, odlučila je da napravi grupu u kojoj, kako kaže, nema izbacivanja, u kojoj vlada sloboda govora. „Možda je osnovna razlika između nas i grupe Mame Novosađanke, bar po iskustvima nekih mojih članica, ta sloboda govora. Čini mi se da tamo ne možeš reći ono što njima ne odgovara. Osim toga, ne znam koliki im je humanitarni rad. Mislim da je ta grupa više za biznis, nego za pomoć.“

Autor: Marija Grbić
Izvor (marijajournalist.blogspot.com)