AMERIKA NAM OTIMA RODNU KUĆU, NA NAMA JE DA KOSOVO SAČUVAMO

0
129

Intervju za Večernje novosti,
dat g-đi Jovanki Simić

Vaše Preosveštenstvo, u danima uoči praznika rođenja Bogomladenca Hrista, praznika ljubavi i mira, kada je srpski narod uznemirila odluka o formiranju vojske kosovsko-metohijskih Albanaca, Njegova svetost patrijarh srpski Irinej uputio je nedvosmislenu poruku da na „bezakonje Albanci ne bi ni pomislili da nisu imali jasan podsticaj Sjedinjenih Američkih Država i drugih zapadnih sila, rukovođenih sopstvenim sebičnim interesima koji su u krajnjoj liniji suprotni interesima i Srba i Albanaca“.

Jasno i tačno se izražavajući i dajući gotovo nepogrešivu ocenu uzroka i posledica događaja koji se tiču našeg naroda, Njegova Svetost nije zapravo rekao nešto što pažljivijem posmatraču naših prilika i neprilika nije i ranije bilo očevidno. Patrijarh, da se našalim gorkom šalom, nije ni imao nameru da „otkrije Ameriku”. Amerika je tu, u našoj rodnoj kući, na Kosovu i Metohiji. U našu kuću je uselila nove stanare, doduše naše susede sa obližnjih planina ili iz Albanije. Oni su odmah založili vatru, kuvaju ručak, gaje decu i u našim sobama, često sa našim nameštajem, žive kao da su ih stekli oni, a ne naši preci. Kada se neko ipak osmeli da samo naiđe pored kapije sopstvene kuće, deca novih stanara dočekaju ga kamenicama i psovkama, a bude srećan ako novi domaćin ne ispali kuršum ili ga lokalna policija ne uhapsi i pripiše mu neki izmišljeni zločin. Amerika, naravno, sve to pokroviteljski posmatra jer Kosovo, navodno nezavisno, jeste, ni manje ni više, nego „ključni partner Vašingtona za očuvanje mira i stabilnosti u Evropi”, kako stoji u pismu američkoga predsednika Trampa, upućeno čoveku sa pseudonimom i nadimkom Zmija. Kako veličanstvena pohvala Evropi! Ali ni naša zavetna kosovsko-metohijska zemlja, ni naš narod u celini, ne postoje, nadam se, radi toga da služe kao poligon za razmenu ovakvih komplimenata između Evrope i Amerike niti kao „linija vatre” između Zapada i Istoka. Mi ne znamo dokle će Amerika biti u našoj kući i tu, realno, malo šta možemo da učinimo. Znamo, međutim, da su i naša država i Crkva dužne da učine sve što do njih stoji kako bi narod preživeo i ovu nevolju i sačuvao svoje svetinje. U tom cilju odgovorni predstavnici Crkve, države i kulture treba da zakucaju na svaka vrata, a nijedna ne smeju da zalupe za sobom.

Njegova svetost je uputio i apel srpskom narodu i svim političkim činiocima da budu odgovorni i jedinstveni i da daju podršku nastojanjima države Srbije da sačuva mir i obezbedi opstanak srpskog pravoslavnog naroda na Kosovu i Metohiji.

Postoje interesi naroda i države koji ne dozvoljavaju političkim činiocima razlike u pristupu konkretnim izazovima i iskušenjima. Patrijarh je svakako imao na umu veliki pritisak moćnih stranaca na državno rukovodstvo u trenutku proglašenja šiptarske vojske na Kosovu i Metohiji i još veći pritisak na naš preostali tamošnji narod. Stoga je i pozvao na konsenzus političkih činilaca makar po pitanju opstanka i očuvanja naroda i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji. Ja sam ne spadam niti želim da spadam u političke činioce tako da je moja ocena o korisnosti ili štetnosti stranačkih akcija za narod i državu privatna i baš nikoga ne obavezuje. Ne vidim, ipak, kako će pokretanje demonstracija na ulicama Beograda u isto vreme kada se proglašava šiptarska vojska pomoći bezbednosti Zočišta ili Visokih Dečana i snabdevanju bolnice u Mitrovici, dečjih vrtića i škola ili kako će osnažiti srpsku pregovaračku poziciju…

Nacionalna sloga često nam je u prošlosti nedostajala. Imamo li, posle svih stradanja, barem sada vere i snage za jedinstvo?

Svestan tragičnosti hronične nesloge, naš narod je grb vizantijske dinastije Paleologa – četiri u krst upisana grčka slova vita ili beta, što je bio akronim slogana koji ukazuje na Hrista Gospoda kao „Cara nad carevima” – pretvorio u četiri ćirilična „s” i tako sročio naš narodni slogan Samo sloga Srbina spasava. Vera u Gospoda donosi snagu i jedinstvo. Za vreme svog robovanja u logoru Dahau o ovome je razmišljao i sveti Vladika Nikolaj Velimirović i zapisao: „Sloga u dobru, za kojom Srbi odvajkada teže, znači veru u Jednoga dobroga Boga, Koji je samo Dobro i Izvor svakoga dobra. Koji tako veruju gotovi su da se slože sa svim ostalim ljudima koji takvu slogu žele, tojest slogu u ime Boga dobra, Koji je Izvor svakoga dobra“.

Crna Gora, zapravo njeni čelni političari i crkveni raskolnici već duže vreme iskazuje težnju prema autokefalnosti. Može li se uopšte zamisliti situacija da bilo koji pripadnik srpskoga roda, za posetu manastiru Ostrog, bude primoran da traži dozvolu nekog raskolnika ili, pak, predstavnika crnogorske vlasti?

Treba da budemo zahvalni prvom čoveku podgoričkog režima na iskrenoj izjavi da će se država Crna Gora „temeljno i sa punom odgovornošću” baviti „obnovom autokefalnosti Crnogorske Pravoslavne Crkve”(!). Sada svi – na Cetinju i u Beogradu, znaju na čemu su. Više niko ne može da zamera Njegovoj Svetosti Patrijarhu zbog poređenja položaja srpskog naroda u današnjoj Crnoj Gori sa njegovim položajem u negdašnjoj NDH. Đukanoviću se očigledno žuri. On trčeći spaljuje mostove prema srpskom narodu i onemogućava odgovorne ličnosti iz Srpske Pravoslavne Crkve da odigraju bilo kakvu konstruktivnu ulogu, kakvu su, po njegovoj oceni, imali ranije. Nisam nadležan da iz Novog Sada dajem recepte za teške identitetske poremećaje u Crnoj Gori. Neki tvrde da su oni posledica čistog koristoljublja, a drugi misle da se radi o menjanju identitetskih maski. Kao tipičan primer i za jedno i za drugo viđenje navode samog Đukanovića: on je najpre bio komunistički omladinski rukovodilac, pa jedan od vođa „antibirokratske revolucije” i srpski nacionalista, čak i vajni Velikosrbin, pa huškač na pljačku Konavala, najgrlatiji prijatelj Rusije i još štošta, a zatim, ne baš iz čista mira, crnogorski suverenista i propagator NATO-a, uz to anti-Srbin i tlačitelj srpskog naroda u Crnoj Gori, uvoditelj sankcija Rusiji, promoter „nezavisnog Kosova”, saveznik Tačija i Haradinaja i još štošta. Doduše, i Edip je menjao razne identitete i uloge sve do trenutka kada se suočio sa istinom.
Spas od agonije srpskog naroda u Crnoj Gori moguć je isključivo u jedinstvu Srba koje će nesmunjivo pokazati da su oni u Crnoj Gori i dalje većinski narod. Đukanović je svojim postupcima već onemogućio bilo kakvu kohabitaciju i zabravio vrata svoje sobe, u kojoj su se ranije smenjivali različiti predstavnici Srba. Istini za volju, postoji kod Đukanovića i neizmenjiva konstanta. To je ateizam. Biti ateista je stvar svačije, pa i njegove, lične slobode i ličnog izbora. Problem je u tome što on, deklarisani ateista, želi da se bavi unutrašnjim pitanjima Crkve. Odvojenost Crkve i države, ustavna kategorija koja postoji i u ovakvoj Crnoj Gori kakva je današnja, njega, dabome, ne ograničava, a njegov naum da bude nekršteni vrhovni arbitar za crkvena pitanja ne umanjuje mu demokratski potencijal i rejting kod njegovih pokrovitelja. Uostalom, zašto bi oni imali bilo kakav problem sa njegovom demokratičnošću i poštovanjem ljudskih prava kad ga nemaju ni kad je reč o saudijskoj, Porošenkovoj i drugim demokratijama? Još ako bi mu pošlo za rukom da svoj bezumni naum i ostvari, mogao bi da dobije i čestitanja od nekog „dužnostnika” Stejt Dipartmenta. Baš kao i Porošenko ovih dana! Ali Crkva nije politička partija koju po svojim potrebama osniva i transformiše neki nadobudni političar: ona je večni bogočovečanski organizam, a njen jedini Osnivač je Sam Hristos. Ono što nije uspelo rimskim carevima, turskim sultanima, Staljinovim i Brozovim komesarima, neće uspeti ni ovom čoveku, dostojnom sažaljenja bez obzira na sve.

Šta bi u tom slučaju bilo sa 650 crkava i manastira obnovljenih i sagrađenih pod brižnom pažnjom SPC i mitropolita Amfilohija?

Ukoliko se vernici naše Crkve u Crnoj Gori odlučno i jednodušno odupru Đukanovićevoj politici, čiji proklamovani cilj jeste da Srpske Crkve i srpskog naroda ne bude u Crnoj Gori, stari i novi hramovi će slobodno nastaviti svoju misiju. Pravo je čudo Božje da je naša Crkva, suočena sa toliko nedaća u Crnoj Gori, smogla snage i sredstava i uspela da obnovi stare hramove i sazida nove, velelepne, u Podgorici i Baru. Takav trud mitropolita Amfilohija je za svaku pohvalu.

Nije li upravo ovaj „slučaj“ sa makedonskom crkvom dokaz koliko smo kao nacija bili slabovidi u vreme komunizma? Tada su nas učili da je „religija opijum za narod“, a istovremeno pedesetih godina prošlog veka, ti isti komunisti „pravili“ su makedonsku crkvu s ciljem da okrnje srpski, etnički i duhovni prostor?

Nije narod bio slabovid. Narod je stradao. Stradala je obrazovana elita, stradali su i domaćini seljaci, zanatlije… Narod, obezglavljen, nije mogao da se odupre zlu. Režim je surovo sprovodio davno zacrtane antisrpske i antipravoslavne ciljeve. Srpski etnički, duhovni i kulturni prostor je u Titovo doba planski rasparčavan. Istovremeno su vršene masovne egzekucije i hapšenja, otimane teritorije, stvarane nove nacije i lažne Crkve, otimana kultura… Kao primere terora i stradanja naše Crkve pod komunistima pominjem arhijereje stradale na različite načine: crnogorske mitropolite Arsenija Bradvarevića i Joanikija Lipovca, dabrobosanskog mitropolita Nektarija Krulja, skopskog mitropolita Josifa Cvijovića, vladiku bačkog Irineja Ćirića, žičkog Vasilija Kostića i hvostanskog svetog Varnavu Nastića. Od 1945. do 1985. godine, nije bilo ni jednog jedinog dana, a da neki sveštenik Srpske Pravoslavne Crkve nije bio na robiji. Tu treba dodati i monahe i monahinje, a ne smemo zaboraviti ni stotine hiljada vernika.

Iduće godine obeležićemo 800 godina autokefalnosti SPC. Imamo li danas u duhovnom i svetovnom smislu ljude mudre i hrabre koji poput Svetog Save neće podleći pritiscima i ucenama ?

Sveti Sava je imao viziju puta koji vodi u život. To je vizija u kojoj srpski narod, kao organski deo Jedne, Svete i Saborne Pravoslavne Crkve, može biti sa Bogom i bez posrednika, ali uvek u vaseljenskoj zajednici Crkve. Ta vizija i to delo Svetog Save, autokefalnost Srpske Crkve, koju sa radošću, zahvalnošću i ponosom proslavljamo, trajno i zauvek je opredelila duh srpskog naroda kao slobodnog i slobodoljubivog. Srpski narod je pokoran samo Hristu, Bogu Živome. Ta naša nacionalna osobina, stalna i plemenita težnja za slobodom, u isto vreme je i naš krst, naše raspeće, izvor mučeništva i svetiteljstva mnogih. Kada pogledamo u imenoslov svetih Srpske Crkve, jasno je da je odgovor na Vaše pitanje pozitivan.

Hristos se rodi!
Srećna Nova godina!

Izvor: Večernje novosti, 6. i 7. januar 2018, str. 2 – 3.