Srbislav Filipović: Gde ide Zapadni Balkan

0
52

Početkom ovog veka i dolaskom nekih novih struktura na vlast u Srbiji, pomislili smo da će sve u regionu Zapadnog Balkana biti mnogo drugačije po naš narod koji živi na ovim prostorima natopljenim nevinom krvlju, prepunom spaljenih sela i gradova, prepunom spomenika koji nas podsećaju da je tu i tu izvršen neke strašan zločin i za njega uglavnom niko nije nikada odgovarao. Mislili smo da će naš region, uz podršku tog velikog sveta, moći, umeti i znati da čuva i sačuva naš balkanski lako lomljiv mir. Znalo se da je na Balkanu kao na buretu baruta. Može biti mir deceniju, dve ili tri, ali se ne zna nikada odakle će neko povući oroz i eto nama eksplozije i opet leleka majki i sestara.

Bliži se kraj druge decenije ovog veka, a opet se nešto “kuva“ na Balkanu. Formiraju se vojske na teritoriji koja po svakom pravu i svakoj pravdi pripada Srbiji, ali neki ne priznaju ni pravo, ni pravdu, ako njima u tom trenutku ne ide u prilog. Pravo je za pojedine postalo samo mrtvo slovo na papiru, koje se primenjuje, ali samo ako se nešto može primeniti protiv Srbije i srpskog naroda. Onaj drugi, albanski narod, može da čini šta god hoće, kome god hoće i koliko god hoće, siguran je u jedno – da nikada i ni za šta neće nijedan pojedinac iz njihovih redova da odgovara. To je sramota na obrazu ove civilizacije. Postalo je dozvoljeno ono što nikada bilo nije. Pitam se šta bi nama uradili i koliko bi nas bombardovali, da smo mi povlačili poteze sa taksama kao oni, da smo mi bez lekova ostavljali njihovu decu i terali ih u neizvesnost. Srbin danas na KiM ne zna da li će dočekati sutrašnji dan živ, ali Alabanac zna da može život da uzme svom komšiji nevinom i da za to neće nikada biti ni okrivljen, a o presudama da ne govorimo. Srbe danas možete da bijete kundacima, da ih vučete kao stoku, da se na njima iživljavate, da ih mesecima i bez osnova držite u kavezima terorista u Prištini i da na to jedan deo sveta okrene glavu kao da ne vidi ili ne želi da vidi, jer je to za njih bogougodno i normalno.

Strah me je u šta to, ne klizi, nego se stropoštava Zapadni Balkan i gde je kraj tog pada i kakve će posledice nastupiti. Zapadni svet mora okrenuti glavu i ka nama, mora videti gde sve ovo vodi, mora da shvati da mi više nemamo gde i da ćemo svoju slobodu braniti kako god znamo i umemo, jer i mi smo ljudi. Možda smo mali narod, ali pravo ne zna za male i velike, već da su pred njim sve strane jednake. Znam da je praksa pokazala drugačije, ali još verujem da je pravda za nas Srbe i više nego prespora, ali verujem da je možemo i moramo dostići. Uspećemo u tome, ako budemo složni, ujedinjeni oko osnovnih i najvažnijih pitanja – budućnosti i opstanka srpskog naroda i srpske države. Nema pravo naša generacija da postane degeneracija i da dozvoli da konačno uništenje sopstvenog naroda.

Zato svim srcem stojim uz politiku našeg državnog vrha i predsednika Vučića!