Uvesti osnovni prihod kao novi model socijalne zaštite

0
113

Nedavna najava uvođenja univerzalnog ili zagarantovanog ličnog dohotka u više evropskih zemalja iznenadila je samo one kojima su do sada uporno izmicali temeljni postulati moderne ekonomije, što uključuje i najveći broj srpskih ekonomista neoliberalne provinijencije. Navedena mera predstavlja svojevrsni znak vremena – otrežnjujući, koliko i upozoravajući i samo na prvi pogled duboko u suprotnosti s vladajućim ekonomskim poretkom. Ova mera je znak da su se neoliberalna dogma i realnost razišle, naravno pod pretpostavkom da su ikada i bile u vezi. Da je trend globalizacije s vrtoglavim rastom privatnih korporativnih profita i uticaja, kao i praralenim opadanjem moći nacionalnih država doneo obećani prosperitet, predlog navedene mera nikada ne bi ugledao svetlo dana. Očigledno je da su stvari krenule po zlu, budući da univerzalni lični dohodak po svojoj prirodi kao mera socijalne politike stoji u oštroj suprotnosti s metastaziranim laissez faire kapitalizmom, čiji se vokabular sastojao isključivo od termina poput – lični interes i lična odgovornost. Bez uplitanja države, naravno. Faktografija kaže da danas 1% ljudi poseduje 50% bogatstva. Da nije bilo nikakve nove vrednosti svedoči činjenica da su se uglavnom obogatli oni koji ništa ne prozvode, niti stvaraju, a to su vlasnici finansijskog kapitala, u rasponu od posrednika, banaka do investitora i ostalih špekulanata. Novac kao sredstvo kontrole, poluga društvenog uticaja i socijalnog inžinjeringa, funkcioniše sve dok objekat uticaja, tj plebs, ima realno očekivanje, pa čak i strah da mu novčani prihodi mogu biti uvećani ili smanjeni. Međutim, kada shvati da mu dostupna količna novca više ne garantuje čak ni osnovnu fizičku egzistenciju, on počinje da ignoriše pretnje i traži rešenja. Pretnje ekonomskom egzekucijom klasi koja praktično nema ništa i koja je u finansijskom smislu mrtva obično ne daju željene rezultate, jer je mrtvaca najteže ubiti. No, ono što “vlasnike uticaja” brine jeste pre svega stvaranje novih socijalnih struktura, daleko ispod radara postojećeg, novcem kotrolisanog sistema. Novi modeli organizovanja, utemeljeni na vrednosnim sistemima stvorenim u stanju monetarne hipoksije, predstavljaju daleko veću opasnost po vladajuću dogmu. Preživeće samo oni modeli koji budu imali visoku sposobnost organizovanja zajednice i nizak vrednosni prag spram egzistencijalnog uslovanjavanja. Sistem linearnog oporezivanje kroz PDV i akcize, koji npr. u Srbiji generiše gotovo 80% budžetskih prihoda, pre je uzrok nego rešenje, jer porezom na veknu hleba isti iznos plaćaju i beskućnik i vlasnik u tranziciji stečenog bogatstva. Poistovećivanje novca kao apstrakcije sa realnom nutritivnom vrednošću hleba, dovelo je do toga ekonomija počne da proizvodi fiktivne bilanse i cifre, umesto realnog proizvoda, nužnog za održanje života. Da se novac ne jede, znaju i vatreni proponenti ubrzane monetarizacije, budući da im se posle napornog radnog dana nikada nije dogodilo da u restoranu naruče procenat rasta ekonomije umesto bifteka ili informaciju o godini berbe bez da su okusili samo vino. Srpska liga predlaže da se, po ugledu na druge zemlje, u Srbiji uvede sistem univerzlanog osnovnog prihoda koji bi se redovno isplaćivao svakom građaninu, bez obzira na njegov socijalni status, sve sa ciljem da se izmeni postojeći oblik socijalne zaštite i stvori jedan noviji i efikasniji koji će uticati na smanjenje nezaposlenosti i siromaštva u državi. Na ovaj način će se ostvariti pravednija raspodela sredstava jer će finansijsku pomoć dobiti oni kojima je najpotrebnija, dok će se s druge strane ostvariti višestruki pozitivni efekti, poput podizanja nivo obrazovanja stanovništva, poboljšanja uslova i kvaliteta rada, smanjivanja ekonomskih migracija i povećanja ekonomske aktivnosti. Postojeći koncept socijalne zaštite je prevaziđen i se njime dugotrajno ne rešava se problem siromaštva u našoj zemlji jer većina ljudi ne može da živi od tih primanja, niti su motivisani da naprave neke promene u svom životu, po pitanju obrazovanja ili zaposlenja, zato je potrebno da se napravi iskorak i iskoriste iskustva Finske, Brazila, Škotske tako što će se novac namenjen za socijalna davanja, uključujući i dodatna sredstva, prikupljena od oporezivanja, preusmeriti ka osnovnom prihodu, zahvaljujući kome će se prevazići ne samo problem malih penzija i plata, već i visoka stopa nezaposlenosti, pošto će građani biti zainteresovani da zarađuju više, kada su zadovoljili svoje osnovne potrebe za život. Umesto stotina miliona evra godišnje, potrošenih na besmislice poput razvoja ljudskih prava, borbu protiv nasilja, integraciju migranta, implementaciju kultulturih politika ili poboljšanje uslova života pasa lutalica, nije li logičnije taj novca usmeriti u stvaranje realnih dobara. Ako je već neko u dilimi šta činiti, bilo bi poželjno da kosultuje pomente pse lutalice, jer čak i oni znaju da je uvek bolje imati kost, nego pravo na kost. Važno je napomenuti da se do 2020. godine očekuje implementacija osnovnog prihoda u velikom broju država sveta, što može biti dobar signal i Srbiji da se priključi tim promenama i u skladu sa svojim ekonomskim mogućnostima započne primenu tog modela koji će biti zamena za dosadašnji prevaziđeni sistem socijalne zaštite.


Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige